С обзиром да већи део Америке пати од опресивно хладног времена, можда је на месту аналогија са летњим бејзболом: амерички радници су управо постигли трку у средини борбе за економску правду и достојанство.
Има још ининга за одигравање и више трчања које се морају постићи, али вреди навијати за напредак који су радници Волмарта постигли ове недеље када је објавио да ће својим радницима дати повећање основне плате на 9 долара по сату почевши од априла и 10 долара сат почевши од следећег фебруара. То ће значити повишице за око 500,000 радника са пуним и непуним радним временом, наводи компанија.
Заслужне су кампање које су покренуле бројне локалне организације које су годинама осветљавале политику против радника која је ендемска у малопродаји великих кутија, али у којој је Валмарт, највећи ланац цигле и малтера, био покретач.
„Тако смо поносни што смо заједничким снагама добили повишице за 500,000 радника Волмарта, чијим породицама очајнички требају боља плата и редовно радно време компаније за коју зарађујемо милијарде“, рекла је Емили Велс, вођа НАШЕГ Валмарта, организације радника Волмарта. која се бори за боље плате и радно време у малопродаји, у саопштењу. „Знамо да се ово не би догодило без нашег рада да заједно са стотинама хиљада присталица променимо највећег послодавца у земљи.
Николас Блум, професор економије на Универзитету Станфорд, се слаже. „Волмартов потез показује успех континуираног притиска група за кампању за плате које су вршиле притисак на компанију дуги низ година“, рекао је за Атлантик. Рекао је да Волмарт тим потезом „купује мир“ од својих критичара са ниским платама.
Важно је истаћи људе који су годинама стављали своја тела на коцку испред Валмарт продавница широм земље како би натерали компанију да бар помери овај постепени корак. Конзервативни стручњаци окрећу потез Волмарта као потврду да ће слободно тржиште покренути корпорације да ураде праву ствар у право време. У ствари, „слободно тржиште“ – или барем берза – дало је овом потезу оштру негативну процену, при чему је цена акција пала за више од 3 процента до краја трговања у четвртак.
Таква врста пресуде је снажан мотив за извршне директоре да воде своје послове баш као што је то урадио Валмарт – плаћајте плате тако ниске да радници са пуним радним временом морају да се пријаве за помоћ у храни и другу помоћ, ограничите сате да радницима треба други посао, али праве смене у правом тренутку толико непредвидивим да радници не могу да закажу тај други посао – или још много тога. То је пословна пракса која је породици Волтон која контролише Валмарт дала богатство једнако богатству које има најнижих 42 одсто Американаца, а акумулација богатства омогућена је само осиромашењем буквално милиона обичних радника – не само оних који директно раде за Валмарт, али милиони других који су изгубили посао или су им плате смањене због предаторских пословних пракси које су убиле конкуренте или потиснуле ланце снабдевања са наших обала у земље са ниским платама у иностранству.
Постоји неколико „свесних капиталиста“ који другачије воде своје послове, добро плаћају раднике и убиру њихову награду кроз ангажованију и продуктивнију радну снагу која, заузврат, чини клијенте задовољнијим. Али посебно ако су јавно тргована компанија, чак и они имају снажне ветрове са којима се могу борити у виду нестрпљивих акционара - профил да је Блоомберг Невс објавио у четвртак у Тхе Цонтаинер Сторе-у у исто време када је најављивао Волмарт вести које показују изазове.
Имајући у виду те силе, постоји само једна супротстављена сила која је дорасла изазову да обезбеди да радници уберу плодове свог рада, за разлику од растуће дистрибуције богатства коју смо видели у последње три деценије. То је стална мобилизација радника да се залажу за веће плате, хумане бенефиције и распоред, праведно опорезивање и једнаке услове за игру који служе као одскочна даска за трку ка врху за раднике, а не као клизање ка дну.
Колумниста Њујорк тајмса Николас Кристоф, који је према сопственом опису „презирао синдикате јер доносе корупцију, непотизам и ригидна правила рада“ одговорне за „спречавање економског раста“, морао је да признају у колумни четвртак да, „погрешио сам“ – и да смо морали да овластимо раднике да поново избалансирају вагу и осигурају да радници добију своје.
Шта год да мислите о томе шта су Кристофови примери „бесмислених правила рада“ и синдикалних ексцеса, чак је и Кристоф морао да призна да „синдикати такође лобирају за програме попут универзалног предшколског вртића који помажу у стварању широког просперитета“, као и политике као што је већа минимална плата . Осим тога, додаје он, реалност је да „најгоре злоупотребе далеко нису биле у синдикалној радњи, већ у корпоративном апартману“:
„Једна од ствари које научите као новинар је да када нема одговорности, ми људи смо способни за огромну среброљубље и подмитљивост. То важи за синдикалне шефове — и за корпоративне тајкуне. Синдикати, чак и они са недостацима, могу да обезбеде проверу и равнотежу за погрешне корпорације."
Кад би само конзервативни идеолози који су преузели контролу над Конгресом добили исту поруку. Уместо да признају оно што Кристоф види, републиканци предузимају такве потезе доношењем закона како би ослабили Национални одбор за радне односе, огорчени што се агенција поново бори за раднике уместо да буде оруђе за одбрану корпоративне моћи.
То је међу дугачком листом политика које се залажу за раднике које су републиканци у Конгресу блокирали, од повећања минималне плате до мандата за плаћена породична и боловања, и листе пореских олакшица за извршне директоре да пребаце посао у иностранство и дају више новца у бонусе (који се одбијају од пореза) и откуп акција радије него да улажу у раднике.
Добра вест је да су нам радници Валмарта и организатори рада који су годинама водили кампању против овог корпоративног дивља показали трачак онога што је могуће. Има још много борби које тек треба добити, али замах почиње да се мења, а чак је и политички дискурс на десници морао да прихвати промену. Радници могу да победе на крају ако издржимо притисак.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити