Венецуеланци гласају у недељу за Националну скупштину јужноамеричке земље са 165 места – њен национални парламент. Ово су 16. национални избори или референдуми откако је Чавес први пут изабран за председника 1998. године.
Последњи избори у Венецуели били су референдум о праву председника да се поново кандидује 15. фебруара 2009. Ово је подржало 54% бирачког тела, наспрам 46% које се противило тој мери. Недељни избори су први који се одржавају у позадини рецесије у Венецуели, која је тешко погођена светском рецесијом као и многе друге земље.
Медијска изобличења, контекст и истина о венецуеланској демократији
Са приближавањем ових кључних избора, већ је дошло до појачавања медијских дисторзија о Венецуели на међународном нивоу. Уочи претходних изборних кампања, ВСЦ је приметио да је повећање лажних тврдњи осмишљено како би се делегитимизовали резултати и поштење избора на међународном нивоу.
Избори за Народну скупштину одржавају се сваких 5 година и изабрани представници ће имати моћ да доносе законе, као и да блокирају законодавне иницијативе председника (уз подршку преко 1/3 посланика). Такође има друга специфична и важна овлашћења (наведена у члану 187. Устава) укључујући одобравање буџета, покретање поступка опозива против већине владиних званичника (укључујући министре, али не и председника, који може бити смењен само путем референдума о опозиву становништва) и именовање чланова изборног, судског и тужилачког огранка владе.
Међутим, последњи пут када су ови избори одржани 2005. године, опозиција их је бојкотовала како би делегитимисала резултат који је дао већину присталицама председника Чавеса. Због тога је ове године једна ствар која је јасна јесте да ће венецуеланска анти-Чавесова десничарска опозиција неизбежно повећати свој број места у парламентима јер ће се у ствари борити за места.
Неки медији су већ покушали да прикажу изборе као велики добитак за анти-Чавесове снаге ако опозиција може да спречи про-Чавесове странке да освоје две трећине. Међутим, ово би било лажно. Иако не можемо тачно предвидети шта би опозиционе странке добиле 2005. да су учествовале у демократском процесу, оне су добиле више од трећине гласова на председничким изборима 2006. године, освојивши 36.9% са 7,309,080 милиона гласова. (Види http://www.cne.gov.ve/web/estadisticas/index_resultados_elecciones.php.)
Штавише, претходне године, на референдуму о опозиву 2004., опозиција Чавесу је добила 40% (3,989,008 гласова) – опет је то више од једне трећине (в. http://www.cne.gov.ve/referendum_presidencial2004/.)
Резултати – и тврдње које су у међународним медијима изнеле венецуеланска опозиција и други – 26. септембра морају се анализирати у овој позадини и контексту да би се они у потпуности разумели.
Побијање опозиционих митова: Како су избори у Венецуели слободни и поштени
Национални изборни савет Венецуеле (ЦНЕ) званично је најавио отварање изборне кампање за изборе за обнављање 165 места за Народну скупштину земље у августу. ЦНЕ је, као и на свим претходним изборима од 1999. године, спровео националну кампању информисања како би осигурао да бирачи буду свјесни сваког детаља кључног аспекта остваривања њихових права као грађана: гласања. Ова година није изузетак и сваки Венецуеланац може лако да приступи веб страници ЦНЕ-а да сазна о било ком аспекту предстојећих избора 26. септембра, укључујући појединачне бирачке округе, листу свих кандидата у сваком поједином округу у земљи као целини, званичници и представници у сваком изборном округу, како да се електронски гласа/гласа и тако даље (све се може наћи овде: http://www.cne.gov.ve/web/index.php).
Напор, међутим, иде даље од информисања бирача и обезбеђивања њиховог учешћа. Државне институције Венецуеле стално настоје да дају право гласа људима који су традиционално били искључени претходним системом којим је управљала олигархија. Од 1999. па до референдума 2009. у бирачки списак је додато додатних 7 милиона Венецуеланаца, тако да 11 година Чавесове владе представља највећу експанзију учешћа бирача у историји земље. ЦНЕ је даље известио да је за изборе 26. септембра, додатних 610,000 бирача регистровано у бирачким списковима земље. Тако је број званично регистрованих бирача који могу дати свој глас на парламентарним изборима 17.772.768; највиши икада. Гласање није обавезно у Венецуели, али анкетари предвиђају висок ниво учешћа од око 70%+ 26. септембра.
Док је у стварности опозиција у Венецуели та која је настојала да поткопа демократију, од свих избора од 1999. (за председника, парламент, гувернере, општине и референдуме), године када је председник Уго Чавес постао председник Венецуеле, опозиција је до сада признала резултате само ЈЕДНОГ од њих, уставног референдума из 2007. који је влада изгубила са најмањом разликом (1% / око 50,000 гласова). И на свим изборима од 1999. године, опозиција Венецуеле је на националном и међународном нивоу сејала сумње у поштеност Националног изборног већа земље и изборног система.
И свака таква кампања да се избори у Венецуели дискредитују као неслободни или поштени наишла је на благонаклоно ухо у већини међународних медија, при чему многи прилично недвосмислено понављају напоре Венецуеле олигархије да дискредитује изборни систем земље. Опозиција је наводно ове основе – наводну непоузданост изборног система у Венецуели – користила као изговор да не учествује на парламентарним изборима 2005. године. Тако је и остало иако је њихов захтев за повлачење планиране употребе електронских машина за бројање одобрен од стране власти, пошто је опозиција ипак одустала. Ипак, међународни посматрачи, укључујући и Организацију америчких држава, Европску унију и Картер центар, изборе увек проглашавају слободним и поштеним.
Упркос огромним доказима да су избори у Венецуели вероватно најчистији на свету – они су свакако најпосматранији – портпароли националне опозиције, посебно, али не искључиво, Хенри Рамос Аллуп (национални лидер странке Акциона демократија) и Марија Корина Мачадо (кандидат за Партија Примеро Јустициа и шеф Сумате, невладине организације која је славно организовала прикупљање потписа за свргавање председника Чавеза са функције референдумом о опозиву 2004.) имали су разне ТВ и јавне наступе сејући сумње у поштење ЦНЕ-а. И Рамос Аллуп и Мацхадо потписали су злогласни декрет 'Цармона' 12. априла 2002, током краткотрајног државног удара против председника Чавеса; декрет којим су укинуте све демократске институције Венецуеле.
За разлику од поменутих тврдњи опозиције, аутоматизовани систем гласања је подложан 15 ревизија које су сведоци и верификовани од стране представника свих политичких партија. Рутинске провере се такође врше пре, током и после избора. До сада је ове године обављено седам таквих ревизија; ревизије које су укључиле представнике опозиције, ПСУВ-а и других партија које подржавају Чавесову владу, плус специјалисте и међународне посматраче. Све ревизије су, као иу претходним приликама, биле на задовољство свих, а остале ревизије ће се обавити након гласања.
Нити је тачно, пошто се понавља ад мучнина од стране већине корпоративних медија, да венецуеланска влада има већинску контролу над венецуеланским медијима. Опозиција има огромну квантитативну супериорност над владом на ТВ, још већу контролу и власништво у домену радио станица и још већу у новинама. Надаље, према студији коју је спровео ЦНЕ, опозиција је до сада у овој кампањи имала 75.4% ТВ изборне пропаганде (в. http://www.vtv.gob.ve/noticias-nacionales/42932).
Права природа венецуеланске опозиције и њено ослањање на америчко финансирање
Када се посматрају политике, тврдње и ставови венецуеланске опозиције, посебно је важно разумети њихов однос са САД и њихово ослањање на америчко финансирање њихових кампања против владе коју предводи Чавес. На пример, пријављено је и доказано да су америчке агенције као што су Национална задужбина САД за демократију (НЕД), УСАИД, ИРИ и слично, дале Сумате огромне количине новца. Сумате је очигледно део напора САД за дестабилизацију Венецуеле, а САД су му дале огроман значај. (1)
Данас, опозиционе организације, укључујући многе прерушене у невладине организације као што је Сумате, настављају да примају милионе долара новца америчких пореских обвезника. У недавном чланку, Ева Голлингер (погледајте цео чланак на http://venezuelanalysis.com/analysis/5623) детаљно описује циљеве овог финансирања и рад ових група, примећујући да „Извештај који је наручила Национална задужбина за демократију (НЕД) и који је у мају 2010. објавила Шпанска фондација за међународне односе и спољни дијалог (ФРИДЕ) открива да само ове године међународне агенције улажу између 40-50 милиона долара у анти-Чавесове групе у Венецуели. Велики део тих средстава каналисан је опозиционој коалицији Демократско јединство (МУД) и њеној кампањи за предстојеће парламентарне изборе 26. септембра. Она додаје да „Већина [таквих] средстава долази од америчких агенција, посебно УСАИД-а, који је задржао присуство у Венецуели од 2002. са једином намером да помогне у уклањању председника Чавеза са власти“, пре него што је закључила да „нема сумње венецуеланска опозиција – у свим својим манифестацијама – производ је владе САД. Америчке агенције финансирају и осмишљавају своје кампање, обучавају и граде своје партије, организују своје невладине организације, развијају своје поруке, бирају своје кандидате и хране их доларима како би осигурали опстанак.
Имајући ово у виду, можда и не чуди да је порука опозиције за ове изборе, као и за све претходне, изразито негативна, преувеличана и оштроумна, али није успела да формулише програм власти или визију Венецуеле која би могла да буде инспиративно. Што је још горе, кроз добро увежбане изјаве својих гласноговорника о 'одбрани демократије у Венецуели', они често износе неке од својих правих ставова, као што су:
• дубоко не воле друштвене мисије Венецуеле (освојивши неколико општина и гувернера на изборима 2008. године, покренули су низ физичких напада на све што је личило на друштвене мисије Цхависта у тим изборним јединицама које су освојили);
• интензивно се противе присуству хиљада кубанских лекара и других кубанских специјалиста који побољшавају животе милиона Венецуеланаца у овим социјалним програмима;
• жестоко осуђују билатералне споразуме Венецуеле са другим латиноамеричким земљама – посебно Боливијом, Кубом, Никарагвом, Еквадором, Карибима и тако даље – које представљају као пљачку Венецуеле, а не као обострано корисне примере регионалне сарадње;
• многи њихови национални лидери су побегли (углавном у Перуу и Мајамију) избегавајући суђења за тешка дела корупције; а опозиција се безусловно окупља иза сваког припадника олигархије који је ухваћен у коруптивним активностима (2.)
Штавише, током очајничких напора бившег колумбијског председника Урибеа да изазове озбиљну конфронтацију, можда чак и војну, са Венецуелом у последњим недељама његовог председништва, опозиција је стала на страну Урибеа против Венецуеле. (Погледајте самит Чавес-Сантос у Колумбији: Избија мир уз посредовање УНАСУР-а, https://znetwork.org/chavez-santos-summit-in-colombia-by-francisco-dominguez). Чавесова агилност да позитивно одговори колумбијском председнику Мануелу Сантосу да одржи самит и предузме одлучне кораке како би поништио паучину преваре и агресије коју је саткао његов претходник Алваро Урибе, ојачала је Цхавезов положај у његовој земљи, у Колумбији и у целом региону ( то је урадио и за Сантоса) и оставио опозицију у Венецуели заглављеном у непријатној позицији да се претвара да никада нису подржавали Урибеа и да су увек били за мир, 'пријатељство са Колумбијом' и тако даље. У том смислу, цела сага је била политички веома штетна за њих.
Zakljucak
Кључне битке на предстојећим парламентарним изборима 26. септембра, као и на претходним изборима, водиће се у главним градовима, а то су Каракас (који бира 10 посланика), Карабобо (10 посланика), Лара (9 посланика), Миранда (12 посланика). посланици), Анзоатеги, Арагва и Боливар (по 8 посланика) и Зулија (15 посланика), односно главни и најнасељенији урбани центри. Анкете у целини – већина анкетара у Венецуели уопштено говорећи дели опозициону политику – показале су да ће Чависмо вероватно освојити већину места. (Погледајте, на пример, Хуго Чавес из Миами Хералда настоји да задржи контролу над посланичким местима Венецуеле, 9. септембар 2010, http://www.miamiherald.com/2010/09/15/1827049/hugo-chavez-looks-to-keep-control.html ).
Али све док Венецуеланци не гласају 26. септембра нико не може унапред знати стварне резултате. Оно што сигурно знамо јесте да ће изборни процес бити чист и транспарентан као што је био и до сада. Оно што такође знамо јесте да опозиција Венецуеле, упркос поновљеним апелима ЦНЕ-а, председника Чавеза и портпарола ПСУВ-а, још није изјавила да ће признати резултате. Коначно, знамо и да ће их Чависти препознати, какав год био резултат.
Фусноте:
1) Толико да је 31. маја 2005. председник Буш примио Марију Корину Мачадо у Овалној канцеларији у Белој кући (http://www.life.com/image/53002610).
2) Као што је недавни случај Францисцо Мезерханеа, шефа Банцо Федерал, у којем докази (иако је случај још у току) указују на пљачку венецуеланских штедиша стотина милиона долара, стварање стотина компанија духова. , и незаконито коришћење хиљада обичних имена Венецуеле – укључујући фалсификовање њихових потписа – у сврху преваре. Мезерхане се тренутно налази у Мајамију и опозиција се окупила у његову одбрану представљајући његов случај против њега од стране владе као политички прогон – (види: хттп://ввв.нотициеродигитал.цом/2010/08/мезерхане-се-дефиенде-де- гобиерно-пор-персецуцион-ен-су-цонтра).
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити