Тешко је знати да ли да се смејете или ударате главом у зид након што видите како се венецуеланска опозиција понаша тако бесно због одлуке владе да повуче земљу из Организације америчких држава (ОАС). То је зато што сама опозиција већ дуго захтева суспензију Венецуеле из ОАС; чинећи да цела ова сага изгледа као игра пилетине која је пошла наопако – барем за опозицију.
Узмимо Хулија Борхеса, шефа Народне скупштине под контролом опозиције. Недавно је осудио одлуку председника Николаса Мадура да напусти ОАС као „најгора могућа одлука“ и „државни удар“. Иронија је, наравно, да су Борхес и његове колеге опозициони посланици пре само неколико недеља гласао за подршку суспензији Венецуеле из ОАС-а.
Затим ту је гувернер Миранда и бивши опозициони председнички кандидат Хенрике Каприлес, који је осудио Мадурову одлуку да напусти ОАС тврдећи да ће то „изоловати нас од света”. То су занимљиве речи које долазе од некога ко је – баш као Борхес – отворено позивао да Венецуела буде суспендована из ОАС-а до пре само неколико недеља.
„Сви услови за примену Демократске повеље су испуњени“, рекао је он још у марту. За свакога ко не разуме црну комедију која се овде игра, ево кратког увода о томе како ОАС функционише: Демократска повеља је у основи скуп правила која захтевају да земље чланице ОАС задовоље основни ниво демократије. Ако ОАС одлучи да је једна од њених држава чланица изгубила своју демократску владавину, онда се може позвати на повељу, а та земља може бити суспендована. Ово се десило Хондурасу 2009. године, иако је најпознатији случај Куба, која је суспендована од 1962. до 2009. Иако Куба није суспендована по самој повељи (која није потписана до 2001.), у оба наведена случаја разлози за суспензију су биле прилично сличне: да се наметне политички притисак и изолација.
Толико да је у оба случаја било сасвим нормално да термини „суспензија“ и „протеривање“ буду (нетачно) коришћено наизменично.
Штавише, уопштено говорећи, ни разлози суспензије и избацивања нису толико различити и углавном се своде на исту причу о притиску и изолацији.
Знајући ово, намеће се веома очигледно питање: да ли су Каприлес, Борхес и други са деснице мислили да Венецуела уопште неће бити политички изолована суспензијом ОАС-а коју су отворено тражили? Шта су мислили да ће се десити? Да ли су некако веровали да ће суспензија довести Венецуелу дубље у ОАС? Да ли су мислили да ће суспензија умањити политичку изолацију земље (подржавајући претерану)?
У овом тренутку, вреди истаћи да и на Мадуровој страни има доста лицемерја, некомпетентности и недоследности, о чему сам писао о себи у бројним приликама. У ствари, тврдио бих да ће Мадурова одлука да напусти ОАС вероватно бити запамћена као још један погрешан корак. Немојте ме погрешно схватити, Мадурова одлука да оде има много смисла. Како је тврдила његова министарка спољних послова Делси Родрикез, ОАС је организација „интервенционизам и мешање” који углавном постоји да би ојачао моћ САД у региону. Скоро читава историја ОАС-а је била да се САД понашају као мафијашки бос, користећи потчињене државе чланице ОАС-а као насилнике да туку земље које не вуку конопац по питањима која се крећу од сарадње у катастрофалном рату против дроге до потчињавање још погубнијој неолибералној догми. Данас је шеф ОАС-а Луис Алмагро нешто више од усаглашеног гласноговорника деснице у Венецуели коју подржавају САД. Урадио је сјајан посао претварајући организацију у платформу за суђење за Мадура, или можда у прослављени маркетиншки догађај за Волунтад Популар. У сваком случају, Мадурова администрација има неке добре разлоге да ОАС-у да предност.
Међутим, морамо запамтити да је у протеклој деценији ОАС прошла кроз огромну трансформацију. Та трансформација је довела до тога да је организација постала скоро у потпуности заробљена од стране Пинк Тиде-а, остављајући САД изненађујуће изоловане у региону током већег дела Обамине ере. Пинк плима је сада пала у тешка времена, али можемо видети да се слични такви покрети поново појављују у годинама које долазе. Када дођу, Венецуела треба да буде тамо, спремна да уђе у ринг како би бранила дисидентске нације од нападачког тима ОАС. Не постоји друга опција: масовни егзодус из ОАС-а није на плану, а алтернативе као што су АЛБА и ЦЕЛАЦ једноставно још увек немају моћ да директно изазову ОАС. Укратко, Мадурова одлука да напусти ОАС изгледа кратковида, са мало опипљивих користи. Сигуран сам да се неће сви на левици сложити, и постоји аргумент да је сваки чин отпора против америчке империје сам по себи вредан, ма колико симболичан на крају могао бити.
Наравно, венецуеланску опозицију не занима ниједна од ових нијанси. Ово нас доводи до правог разлога зашто је опозиција узнемирена због изласка Венецуеле из ОАС. Својим добровољним одласком, Мадуро је лишио опозицију једне од њених стратегија притиска. Десничари су се надали да би могли искористити претњу суспензијом ОАС-а да извуку неку врсту уступка од Мадура. Помало личи на мафију која прети да ће вам запалити ауто ако не платите. Шала је да су у овом случају одабрали стару бомбу од аутомобила који је Мадуро већ жудео да га распрода у старо гвожђе.
Поједностављено, ово је била игра кокошке, а опозиција је управо изгубила. Наравно, опозиција има пуно право да се осећа узнемирено због губитка још једне од својих прилично малих политичких игара. Неспособна опозиција данас се бори да много тога уради, а фрустрација је разумљива. Али хајде да се не претварамо да је овај последњи неуспех ништа друго до само још један згрешен, неискрен трик у име опозиције.
Заиста, ово је само још један чин лицемерја који се баца на ломачу лажног моралног беса опозиције. У ствари, то чак није ни једини велики додатак поменутој ломачи у протеклој недељи.
На пример, опозиција је годинама окривљавала владу за финансијску кризу у Венецуели. Ретроспективно, то сада изгледа прилично лицемерно, с обзиром на то да смо прошле недеље открили да је то био и сам Борхес тајно лобирајући за међународни финансијски бојкот Венецуеле. Немојте ме погрешно схватити, дуго сам тврдио Мадура заслужује много кривице за ову кризу. Међутим, неискрено је да се опозиција жали на проблем за који сада знамо (без икакве сумње) да је умео да га погорша. У том смислу, Борхес и други су као компулзивни пиромани који држе предавања о пожарној безбедности, док избацују опушке кроз прозор аутомобила.
Да кажем што је једноставније могуће, било би сјајно када би само прекинули срање.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити