Преговори између Г5 плус 1 и Ирана иду ка превременом краху. Ако се ипак распадну, то ће великим делом бити последица озбиљне дипломатске погрешне рачунице Обамине администрације. Заједно са својим европским савезницима, Обамина администрација ухватила се за план који је лукаво тражио од Ирана да се ослободи највећег дела својих залиха ниско обогаћеног уранијума (ЛЕУ). Чинило се да представља златну прилику да се заустави ирански нуклеарни програм, и упркос знацима упозорења да такав циљ није достижан од стране Запада, одвукао је Запад од озбиљних напора да пронађе дипломатски компромис са Ираном са циљем да се смири вишедеценијско непријатељство између Вашингтона и Техерана.
Порекло непосредне дипломатске драме око предлога лежало је у потреби Ирана да испоручи гориво за свој истраживачки реактор у Техерану који производи медицинске радиоизотопе који су изградиле САД. Иран је од Аргентине набавио 23 килограма горива обогаћеног на 20 одсто у складу са споразумом о сарадњи потписаном 1988. који је окончан 1993. Међутим, очекује се да ће те залихе нестати крајем 2010. године, а ирански министар иностраних послова Маноучехр Мотаки послао је писмо ИАЕА у јуна затражила њену помоћ у набавци довољно 20 одсто обогаћеног уранијума под надзором агенције како би медицински реактор поново имао дугорочно снабдевање.
Али то би захтевало ублажавање међународних санкција против иранског нуклеарног програма. А када је Обамина администрација сазнала за ирански захтев, створила је нову дипломатску стратегију са циљем да примора Иран да прихвати услове који би га приморали да одустане од већине свог ЛЕУ на око годину дана. Током посете Москви у јулу, саветник председника Барака Обаме у Белој кући за иранско нуклеарно питање, Гери Саморе, наводно се обратио руским званичницима у вези са предлогом који би захтевао да Иран пошаље свој ниско обогаћени уранијум у Русију како би се претворио у високообогаћени уранијум у Русији. обогаћене горивне шипке, чиме се враћају сатови иранске већ постигнуте способности пробоја на отприлике годину дана.
Тај предлог је био у складу са дипломатским циљем који је Саморе донео Белој кући у јануару 2009. У раду у коауторству са Бруцеом Реиделом из Брукингс института и објављеном у децембру 2008, Саморе је предложио да се ирански ЛЕУ извози у Русија ће бити претворена у горивне шипке за реактор Бусхехр како би се одузела способност Ирана за нуклеарни пробој.
Затим, само недељу дана након што је Иран пристао да учествује у преговорима са Групом 5 плус 1, Техеран је обавестио ИАЕА да гради друго постројење за обогаћивање уранијума у близини Кома. Сједињене Државе, Британија и Француска осудиле су постојање објекта као нуклеарну "превару", а амерички званичници су инсистирали да је Иран открио објекат само зато што су га откриле западне обавештајне службе.
Индивидуални докази, међутим, сугеришу да је постројење заиста покренуто као део подршке у случају бомбашког напада на примарно постројење за обогаћивање у Натанзу и да је јавно објављено како би се неутралисала имплицитна претња израелског напада који Ирански стратези верују да се САД надају да ће искористити дипломатску полугу у преговорима. То није била сасвим нереална претпоставка. Пре него што се придружио администрацији, Саморе је више пута заговарао да амерички преговарачи искористе могућност израелског напада. А у јулу, потпредседник Џо Бајден је разметљиво дао очигледно зелено светло за израелски удар на иранска нуклеарна постројења ако то сматра неопходним.
Иранска декларација о локацији Кум пружила је још један разлог да Обамина администрација усвоји оштар и агресиван приступ Ирану на састанцима који почињу 1. октобра. Резултат је био предлог Г5 Плус 1 да Иран испоручи 80 одсто својих ниско- обогаћени уранијум у Русију, који би потом отишао у Француску на трансформацију у горивне шипке за реактор у Техерану. Права поента са становишта САД била је да ће се Иран одмах одрешити највећег дела свог ЛЕУ, што би омогућило Сједињеним Државама да остваре дипломатску победу. Ирану би било потребно девет до дванаест месеци да створи довољно ЛЕУ да би поново добио претњу од избијања.
Амерички званичници су наговестили да би се тим предлогом купило време за две стране да постигну шири споразум, без могућности иранске бомбе. Али логика тог образложења је била погрешна. Идеја да би се Обамина администрација, која је приказала Иран наклоњеним набавци нуклеарног оружја и његовом поседу довољно ЛЕУ-а да му пружи способност пробоја, окренула као неприхватљиву, неколико месеци касније и понудила споразум који би Ирану омогућио да акумулира више ЛЕУ-а. у будућности је тешко веродостојна.
Ирански преговарачи нису одбацили западни предлог изнет на састанку 1. октобра. Њима је наређено да буду кооперативни, са очигледним циљем да се Западу лиши разлога за прекид преговора и наставак нових економских санкција Ирану. Међутим, помоћник државног секретара Вилијам Бернс, високи представник САД на састанку у Женеви, рекао је новинарима у позадини да се секретар иранског Врховног савета за националну безбедност Саид Џалили сложио да Иран пошаље 1,200 килограма од својих 1,500 килограма ЛЕУ у размене за уранијум обогаћен на 19.75 одсто, пренео је Ројтерс.
Високи ирански званичник рекао је Ројтерсу 16. октобра да се ирански преговарачи нису сложили ни са једним западним планом, што имплицира да су били вољни да разговарају о споразуму који укључује те елементе, али да нису пристали ни на какве детаљне аранжмане. Исти званичник је јасно ставио до знања да ирански преговарачи неће имати овлашћења да постигну договор о било чему на другој рунди преговора која је заказана за 19. и 21. октобар у Бечу.
Друга рунда разговора била је око нацрта споразума одлазећег генералног директора Међународне агенције за атомску енергију Мохамеда Ел Барадеија, који прецизира количину иранског ЛЕУ који ће бити испоручен Русији и 20 одсто обогаћеног уранијума који ће бити враћен Ирану. Француски дипломата је за Вашингтон пост рекао да то „није тако далеко“ од идеалног решења Запада.
21. октобра, последњег дана тродневног састанка у Бечу, новински медији су поново известили да су се ирански преговарачи сложили са планом Ел Барадеи. Ирански представник ИАЕА, Али Асгхар Солтаниех, сугерисао је да је нацрт „на добром путу“, али да „морамо темељно да проучимо овај текст“. Сам Ел Барадеј је јасно ставио до знања да није било споразума о тексту, дајући Ирану два дана да одговори на њега.
У Техерану су, међутим, јавне и приватне расправе о томе како одговорити на нацрт трајале четири или пет дана. Бивши нуклеарни преговарач Али Ларијани, сада председник парламента, и Алаеддин Боруџерди, шеф парламентарног одбора за националну безбедност и спољне послове, обојица су инсистирали да Иран треба да купује више обогаћени уранијум, а не да мора да тргује својим залихама ЛЕУ за то.
Ирански ЛЕУ као шанса за преговарање
Али постојао је фундаменталнији приговор на предлог Ел Барадеија. Према реформистичком веб сајту Калеме, Мир Хосеин Мусави, Ахмадинеџадов изборни ривал и лидер постизборног опозиционог покрета, рекао је да ће, ако се испуне услови које захтева Ел Барадеи план, „сви напори хиљада научника иди на ветар“. Конзервативни парламентарац Хесматоллах Фалахатписхех рекао је да сваки договор са Западом који укључује извоз иранских залиха ЛЕУ треба да буде условљен окончањем економских санкција Ирану, посебно укидањем санкција на увоз сировог уранијума.“ И Мохсен Резаи, конзервативни секретар Савета за експедитивност , рекао је да би Иран требало да задржи 1,100 килограма од отприлике 1,500 килограма ЛЕУ у својим залихама, уместо да шаље 1,200 килограма у иностранство како је предвиђено планом Ел Барадеи.
Све те примедбе на план одражавале су признање да ће нацрт Ел Барадеија лишити Иран преговарачке полуге коју су тако болно акумулирали у облику својих залиха ЛЕУ. Високи званичници иранске националне безбедности признали су у неформалним разговорима да је њихова главна сврха у акумулацији ниско обогаћеног уранијума била да приморају Сједињене Државе да седну и озбиљно преговарају са Ираном. Они су приметили да у прошлости, пре почетка програма обогаћивања, Сједињене Државе нису показивале никакав интерес за преговоре. Из те стратешке перспективе, Иран је сада у позицији да преговара са Сједињеним Државама на начин на који није био под Рафсанџанијем и Хатамијем, захваљујући својим залихама ЛЕУ.
Примедбе Ларијанија и Боруџердија о споразуму су у великој мери погрешно протумачене као доказ дубоког подела у иранској политичкој елити о томе како да одговори на план Ел Барадеј. Нев Иорк Тимес је исте недеље објавио два чланка у којима се сугерише да је Обама постигао велики политички циљ у откривању дубоких пукотина у иранском руководству по том питању.
Али та анализа се заснивала на претпоставци да је председник већ прихватио западни предлог, а да је пажљиво чувао своју политичко-дипломатску флексибилност по том питању. У ствари, постоји разлог да се верује да се иза кулиса стварао нови консензус између владе и опозиционих критичара Ел Барадејевог плана. Мусавијево осуђивање западног плана дошло је 29. октобра – истог дана када је ирански контрапредлог описан у државним медијима.
А када је Боруџерди, председник парламентарног одбора, 26. октобра позвао на план да се ирански ЛЕУ пошаље Русији у неколико фаза и да захтева „неопходне гаранције“ против преваре, он је описивао шта ће постати ирански контрапредлог Ел Барадејовом нацрту у октобру. 29. Иако није дато никакво званично саопштење, државна новинска агенција ИРНА је назначила да ирански предлог захтева да се пошиљке ЛЕУ шаљу у серијама, а не у једној пошиљци и инсистира на томе да би пријем уранијума за медицински реактор у Техерану морао доћи пре него што је друга серија изашла. ИРНА је карактеристику предлога „симултане размене” назвала „црвеном линијом” у иранској преговарачкој позицији. Још једна карактеристика предлога било је инсистирање да се део потражње за уранијумом за медицински реактор подмири путем директних аранжмана за куповину.
Иако ирански контрапредлог елиминише све у вези са нацртом Ел Барадеија што га је учинило привлачним за Обамину администрацију и њене савезнике, званични ирански одговор пажљиво је избегавао потпуно одбацивање нацрта. У ствари, наводно је изразио "позитиван став" и спремност за даље разговоре о томе. То је био још један очигледан покушај да се избегне давање прилике Г5 плус 1 да се изјасни и оконча преговоре на основу тога што је Иран одбио да озбиљно преговара.
Када су ирански преговарачки партнери игнорисали тај контрапредлог, Ахмадинеџад је изнео још један предлог да се отприлике четвртина његовог ЛЕУ стави под печат од стране ИАЕА на иранско тло док се уранијум за његов медицински реактор не испоручи, уместо да га шаље у иностранство. Али Обама је 15. новембра упозорио: „Сада нам понестаје времена“ за преговоре о предлогу Ел Барадеија.
Сада се чини извесним да ће Г5 плус 1 прогласити крај преговора пре краја децембра и прећи на следећу фазу санкција. Дакле, разговори са Ираном ће бити завршени без покушаја да се истражи могућност веће погодбе са Ираном. То би подразумевало крај отворено непријатељске политике САД и симболично признање легитимних интереса и статуса Ирана у блискоисточној политици. То што Обамина администрација није ни покушала, упркос Обаминој посвећености дипломатском ангажману, делом је последица жеље Самореа и других саветника да покушају да Ирану наметну дипломатско решење које би се могло приказати као дипломатска победа над Ираном, макар и само у кратком року.
Али Саморе, који је осмислио предлог Ел Барадеија, такође је веровао да би администрација требало да покуша да понуди Ирану који укључује веће иранске политичке и економске интересе. Администрација је прихватила предлог који је практично онемогућио повлачење преговорима са Ираном заснованим на давању и узимању. Привлачност приступу брзог решавања проблема свакако је одражавала домаћу политичку климу под јаким утицајем десничарског израелског лобија. Резултат је био да се затворе врата потенцијалном нагодби са Ираном и крене дугим, мрачним коридором званим конфронтација.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити