ИЗБОРНИ сукоб у Украјини је у америчким медијима приказан као битка између про-вашингтонских демократа и промосковских ауторитараца. Али то је заиста борба за моћ унутар владајуће класе којом доминирају корумпирани политичари и њихови богати подржаваоци.
Готово је сигурно случај да је кандидат актуелне владе за председника, премијер Виктор Јанукович – који има подршку високог профила руског председника Владимира Путина – украо изборе уз широку превару у другом кругу избора 21. новембра. Али према посматрачима избора, било је и извештаја о превари у западноукрајинским упоришта Виктора Јушченка, бившег премијера којег подржавају САД и Европска унија (ЕУ).
Јушченкове присталице привукле су пажњу света мобилишући 100,000 присталица на улицама главног града Кијева више од недељу дана, блокирајући владине зграде и позивајући на генерални штрајк захтевајући нове изборе. Ипак, Јанукович је такође имао масовне састанке у источном украјинском граду Доњецку, економској моћници земље у којој већина становништва говори руски.
Избори играју на историјске поделе у Украјини између русификованог Истока земље и Запада који говори украјински, а који је под влашћу Москве тек од 1940. године, када је Стаљинов СССР извршио инвазију и преузео власт. Али ако су кандидати изиграли такве разлике, то је зато што су њихове стварне политичке разлике минималне.
Идеја да је криза само источна Украјина на руском говорном подручју насупрот Западној Украјини је „чиста бесмислица“, рекао је руски писац и активиста Борис Кагарлицки за Социалист Воркер. „Кључно место где имате највећи отпор према влади је Кијев, који говори руски“, рекао је он. „У класном смислу, то су ситнобуржоаски протести против олигарха Истока – а олигарси говоре руски. Ово, нажалост, не можете описати искључиво класним терминима. Обе стране су прилично реакционарне.”
Кагарлицки упоређује мобилизацију са масовним протестима „моћи народа“ на Филипинима 2001. године, који су избацили једну конзервативну владу – и довели до њене замене другом.
Заиста, криза одражава битку унутар украјинске владајуће класе око тога како да се оријентише и на Русију и на Запад. На пример, Јанукович, кога су САД приказале као лакеја Москве, послао је 1,600 украјинских војника у Ирак и наредио украјинској војсци да превезе НАТО трупе у Авганистан.
А када је руска челичана покушала да откупи велику украјинску за 1.2 милијарде долара, Јанукович је блокирао посао и договорио продају инсајдеру украјинске владе за само 800 милиона долара. Јушченко је, напротив, продао четири комунална предузећа компанијама под руском контролом.
Ако је Јанукович добио Путинову подршку, то је делом зато што је руска влада закључила да ће му садашњи председник Леонид Кучма помоћи да украде изборе – и да је боље да иде са победником.
Јанукович је у својој кампањи упућивао популистичке апеле тврдећи да је западна Украјина паразит на индустријском истоку, који чини око 80 одсто бруто домаћег производа.
Јушченко је, упркос свом држању демократског хероја, бивши централни банкар који је искористио свој премијерски мандат да уведе мере штедње које су тешко погодиле запослене – у земљи у којој је просечна месечна плата била само 80 долара 2002.
Његов главни савезник је Јулија Тимошенко, један од најбогатијих олигарха у земљи у малом кругу бивших чланова Комунистичке партије и индустријских менаџера који су победили у корумпираној приватизацији државне индустрије када је Украјина постала независна када се СССР распао 1991. Као министар енергетике у Јушченкова влада, Тимошенко је користила владину моћ да стисне своје ривале све док је Кучма није приморао да изађе због оптужби за корупцију. Сам Јушченко је 2001. године збачен са функције након што је покушао да дисциплинује олигархе економским и политичким реформама.
Јушченко данас изиграва осећања милиона људи којима је доста корупције Кучме, који је 2000. године снимљен на аудио касети како наређује убиство опозиционог новинара. Али као премијер, сам Јушченко је био у центру Кучмине операције.
Мобилизацијом своје базе и захтевом за моментално свргавање Јануковича, Јушченко и Тимошенко су подигли улог и ризиковали да им ситуација измакне контроли. Иза затворених врата, међутим, преговарали су о договору о новим изборима или договору о подели власти у којем Јушченко добија председничку функцију, док Јанукович остаје посредник моћи у источној Украјини.
„Сви ће бити срећни – осим оних који су демонстрирали на улицама“, рекао је Кагарлицки. Међутим, додао је, „биће много теже контролисати Украјину када нова влада дође на власт. Постоји прави демократски покрет и он је у великој мери ван контроле тренутног руководства.
Шта је на коцки за Вашингтон?
КАДА је амерички државни секретар Колин Пауел изјавио да САД неће признати резултате избора у Украјини, то је био камен темељац напора Вашингтона да изабере Виктора Јушченка.
Следећи модел који се успешно користи у Србији и Грузији и неуспешно у Белорусији, већи део Јушченкове операције је „финансирала и организовала влада САД, ангажујући америчке консултанте, анкетаре, дипломате, две велике америчке странке и америчке невладине организације“, Британски лист Гардијан је приметио.
Представници српског студентског покрета – који су прошли опсежну обуку од организација које финансира америчка влада, попут Националне задужбине за демократију – отворили су радњу у Кијеву током предизборне кампање.
Бусинесс Веек је објаснио зашто су заинтересоване САД. „Са својим огромним подручјем плодне црне земље и добро образованом популацијом од 49 милиона, Украјина је тржиште у настајању за које вреди играти. Као велики произвођач челика и машина, Украјина има огромне користи од потражње у Кини. Економија је на путу да ове године расте за најмање 11 одсто – најбржи у Европи – а берза је порасла за 100 одсто.
Никога не би требало да заварају тврдње САД да подржавају демократију у Украјини. Вашингтон је затворио очи на изборне преваре широм бившег СССР-а – од Русије до нафтом богатих држава Централне Азије.
Покушавајући да помогну Јушченко да дође на функцију, САД имају за циљ да увуку Украјину у орбиту Вашингтона.
Русија се меша у бившу империју
ПОКУШАЈ МОСКВЕ да утиче на исход избора у Украјини је покушај да одржи утицај у својој некадашњој империји.
Украјинска престоница Кијев била је дом првог „руског“ краљевства у средњем веку, али је Украјина развила посебан језик и културу. Са успоном Москве, Украјину је заузело Руско царство које се ширило, а западни регион је коначно преузело Аустро-Угарско царство.
У руској револуцији 1917. украјинска борба за национално самоопредељење заузела је централно место. Прву независну Украјину водио је про-немачки монарх – а украјински сељаци су замахнули иза комуниста у грађанском рату који је уследио након револуције. Украјина се касније придружила СССР-у као република једнака Русији – али је диктаторска Стаљинова контрареволуција из касних 1920-их централизовала власт у Москви под државним капиталистичким режимом.
Стаљинова присилна колективизација пољопривреде изазвала је глад у Украјини 1930-их година која је довела до смрти од 6 до 7 милиона људи. Стаљин је ефективно преправио царство – и након Другог светског рата, користио је своје трупе да стави источноевропске земље под контролу Москве. Украјина је обезбедила већи део пољопривредне производње – и војно-индустријског комплекса – СССР-а у пост-Стаљиново доба.
Економске и политичке реформе у СССР-у касних 1980-их довеле су најпре до револуција у Источној Европи 1989. и до распада самог СССР-а две године касније. Од тада, Украјина, иако је још увек блиско економски повезана са Русијом, постепено се интегрисала и са Западом – постављајући терен за тренутни сукоб.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити