Током посете Јужној Африци 1998. Жак Дерида, вероватно најеминентнији живи филозоф на свету, увредио је многе Јужноафриканце сугеришући да Комисију за истину и помирење (ТРЦ) треба схватити као вежбу заборава. Претерано! Није ли ТРЦ био управо механизам за кретање у будућност кроз темељно суочавање с прошлошћу? Није ли то био процес сећања и обележавања споменика, који се на међународном нивоу сматра узорним – глобални симбол племенитог одбијања да се једноставно заборави и крене даље?
Дерида није порицао димензије памћења које су давале информације о раду ТРЦ-а. Заиста, имао је много позитивних ствари да каже о одлучности ТРЦ-а у изузетно тешким околностима да открије и архивира злочине апартхејда. И признао је да тврдње о узорности нису неоправдане.
Истакнуо је поенту истовремено врло једноставно и дубоко филозофско. Архивирање, традиционално схваћено као чин памћења, на дубоким је нивоима једноставан чин заборављања. Како је то илустровао на семинару који је сазвао Универзитет Витватерсранд, када напишемо белешку на парчету папира и пошаљемо је у џеп, ми архивирамо информацију да бисмо могли да је заборавимо сада, али да је вратимо када нам затреба то. Штавише, он је сугерисао да сећање и заборав нису бинарне супротности – светлост супротстављена тами. Сво сећање је информисано заборавом; свако бацање светлости укључује бацање сенке.
Овде ми није намера да истражујем филозофске просторе које је отворио Дерида. Желим укратко да размотрим димензије заборава (конвенционално схваћеног) повезаног са ТРЦ-ом као процесом и институцијом.
Научници, новинари и коментатори су опширно покрили процесе селекције који су карактерисали рад ТРЦ-а. Његов мандат ограничио га је на уски истражни фокус, наиме, на тешка кршења људских права почињена током дијела ере апартхејда. Практична ограничења натерала су га да се фокусира још уже – на пример, само око десетине жртава које су се јавиле добиле су прилику да испричају своје приче у јавности. Бројне истраге биле су отежане некомпетентношћу, унутрашњим препиркама, политичким притисцима и разним облицима опструкције. Нека од његових саслушања одржана су у затвореном простору. Све су то, рекао бих, димензије заборава.
Нова национална партија је успела да изнуди брисање одређених налаза из извештаја ТРЦ-а. 1998. године АНЦ је направио неуспешан покушај да уради исту ствар. Сада имамо ИФП који води ТРЦ на суд како би оспорио налазе у вези са његовом наводном умешаношћу у тешка кршења људских права (види Стан Винер'с „Извјештај о истини блокиран“). Ово су вероватно изрази инстинкта за заборавом.
Што је позитивније, димензија заборава била је прихваћена од стране ТРЦ-а посвећености јавном обелодањивању и приповедању прича. Не имплицирам упрошћене појмове затварања, или праштања и заборава. Централно у настојању ТРЦ-а било је одупирање порицању и брисању. Али једнако централно је било доношење излечења – другим речима, испричајте причу не да бисте потом заборавили шта се догодило, већ је испричајте тако да бол, кривица, мука, мржња и тако даље – као проживљено искуство – може се заборавити.
Губитак институционалних меморијских ресурса је још једна димензија заборава. Овде се посебно односим на непотпуну и расуту ТРЦ архиву. Детаљна ревизија записа ТРЦ-а и преживјелих евиденција о безбедности из ере апартхејда које је ТРЦ идентификовао још увек није обављена, тако да је немогуће доћи до било каквих чврстих закључака. Али размотрите следеће. Знамо да се не зна где се налазе 34 кутије такозваних осетљивих ТРЦ записа или их држава прикрива. Знамо да је велики део електронске меморије ТРЦ-а у слабом стању и вероватно има значајне празнине. Знамо да су многи запослени у ТРЦ-у уклонили организационе записе када су отишли. И знамо да барем у случају преживјелих досијеа Полицијске службе сигурности, већ постоје докази о томе да су записи које је видио ТРЦ сада изгубљени.
Непотребно је рећи да је утицај ове стварности на право јавности на приступ ТРЦ архиви значајан. Штавише, није лако обезбедити приступ деловима архиве који се безбедно налазе у чувању Националног архива. Посвећеност памћењу, по мом мишљењу, учинила би ово најјавнијим – најотворенијим и најприступачнијим – од јужноафричких архива. Није. Приступ се може обезбедити само подношењем захтева по Закону о унапређењу приступа информацијама. И, као што многи откривају, због низа фактора ово је сложен, дуготрајан и често фрустрирајући посао.
Последњи слој заборављања треба да се уочи у одговору државе на бројне препоруке које је ТРЦ дао у свом извештају. Овај аспект је прилично добро пропраћен у медијима. Веома мало је урађено да се обезбеде репарације идентификованим жртвама тешких кршења људских права. Чини се да нема воље да се гони починиоце који су игнорисали процес амнестије ТРЦ-а или који нису успели да обезбеде амнестију. Недавно председничко помиловање особа којима је ТРЦ ускратила амнестију представља, између осталог, озбиљан заборав на процес амнестије као кључног механизма у транзицији Јужне Африке ка демократији. И, упркос неким храбрим покушајима Националног архива, опсежне препоруке ТРЦ-а о чувању државних записа углавном су игнорисане.
Када саберемо све ово заборављање, сугеришем, не можемо а да не дођемо до закључка да Деридина типизација ТРЦ-а захтева озбиљно разматрање. Можда бисмо чак били оправдани да идемо даље, доводећи до закључка да за државу ТРЦ није ништа више од алата за пружање знака памћењу у интересу дубљег заборава. Они који су дошли до овог закључка – а има их све више – сугеришу да, иако држава каже да се суочава са прошлошћу, у ствари има намеру да се што пре врати на уобичајени посао.
Међутим, како би Дерида брзо истакао, никад се не заборавља без сећања. И никад нема заборава без могућности памћења. Као што је рекао 1998: „оно што мислимо да смо заборавили може се вратити на више начина, непредвидивих путева“. На срећу Јужне Африке, има много појединаца и организација посвећених забрињавајућим процесима брисања и тражењу правде. За њих незавршени посао ТРЦ-а никада неће бити заборављен.
(Аутор је директор Јужноафричког историјског архива и бивши члан истраге ТРЦ-а о уништавању званичних докумената од стране владе апартхејда)
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити