Извор: Истина
Доналд Трамп је изгубио председничке изборе пре више од осам месеци, али је за многе његове следбенике ствар вере да ће у неком тренутку касније овог лета, некако бити „враћен” на место председника.
Сам Трамп распирује ватру ове фантазије, који се појављује или лично или са свог места у Мар-а-Лаго преко сателитске везе на политичким скуповима на којима су говорници у различитим временима позивали на ванредно стање, изговарали теорије завере КАнона и позивали на војну интервенцију против администрације Џоа Бајдена. На Телеграму и другим шифрованим сајтовима друштвених медија, све су оштрији позиви на насилне акције у циљу враћања Трампа на функцију. И тврдоглаве присталице као што су генерални директор МиПиллов Мајк Линделл и бивши Трампов саветник Стив Банон обилазе земљу тврдећи да ће „ревизије“ бројања гласова у Аризони и другде покренути пресуде Врховног суда које негирају Бајденову победу.
Кап-кап завереничке реторике Трампа и његових сарадника, као и жудљиво одбијање конгресне ГОП-е да стави своју тежину иза двостраначке комисије за истрагу кршења Капитола 6. јануара, имале су мерљив утицај у овој ери дезинформација и друштвених медија панике.
Прошлог месеца, a Брдо/ХаррисКс анкета је показала да око 30 одсто републиканаца мисли да је вероватно да ће Трамп поново бити проглашен за председника ове године. Друге анкете су то показале значајан проценат од све испитаници сматрају да би Трамп могао да се врати на место председника 2021; ово укључује до 1 од 5 демократа и 3 од 10 независних — који, по свој прилици, на ову перспективу углавном гледају не са радошћу, већ са ужасом.
У мање тешким временима, тако зјапеће неразумевање о томе како функционишу основни политички процеси у овој земљи, било би одбачено као проглашавање маргиналног култа. Али након 6. јануара, када су хиљаде тврдих десничара, уз Трампов прећутни благослов, упали на Капитол и кренули у лов на политичке личности које су сматрали непријатељима, тешко је пренагласити опасности које овај покрет представља за будућност демократије САД.
Раније овог лета, Министарство унутрашње безбедности (ДХС) обавестило је Конгрес посебно о опасности да се овај покрет поново претвори у насиље. Како се наводни датум „враћања Трампа“ у августу ближио, ДХС се забринуо да би појединци и групе могли пролити крв као начин да некако покрену шири сукоб. Далеко од тога да у овом тренутку спусти ногу са гаса, Трамп је још једном полио ватру бензином, овог пута кроз вредновање побуњеника Ешли Бебит — коју је убио полицајац док су она и други упали у Капитол — и тврдећи, без доказа, да ју је заправо убио демократски званичник безбедности.
Прошле недеље су кружили извештаји о томе како је највиши војни врх био убеђен, уочи конгресне потврде гласања на Електорском колеџу 6. јануара, иу недељама које су претходиле Бајденовој инаугурацији, да ће Трамп да нареди војни удар .
Што више сазнајемо о Трамповим последњим месецима на функцији, постаје јасније да су разговори о државним ударима и ванредном стању били много више од празног брбљања.
Нова књига, Сама то могу да поправим, по два Вашингтон пост Новинари, детаљно је описао како су председник Заједничког одбора начелника штабова Марк Мили и други највиши генерали веровали да је таква наредба реална могућност и разговарали о масовним оставкама као начину да се осујети Трампови планови за уништавање демократије.
То што су се такве расправе водиле на највишим нивоима војске је надреално само по себи, што указује на то колико су далеко од шина Трампителе ишле у својим последњим данима на функцији, и колико су далеко од демократских норми та цела трули режим је добио.
Милијева спремност, заједно са спремношћу његових врхунских војних колега, да поднесе оставку радије него да извршава незаконита наређења била је часна, али сама по себи не би била адекватна. Ако су били толико забринути, зашто нису изашли у јавност са тим тешким бригама крајем 2020. године, упозоравајући јавност да пучисти постају све популарнији у Белој кући, уместо да чекају месецима након тога да закаснело испоље свој осећај нелагодности новинарима? Ћутање у таквој очајној ситуацији, чак и ако је наложено жељом да остане политички неутралан, изгледа крајње недовољно.
Да су они који су се заглавили са Трампом у његовој последњој редути на крају прогласили облик ванредног стања и наредили нове изборе у кључним државама које се мењају, Трампов тим је једноставно могао да именује друге, поводљивије генерале да замени оне који нису вољни да буду саучесници у његовим диктаторским амбицијама – мушкарци и жене које би он несумњиво покушао да прикаже као „народне непријатеље” и против којих би се његов жестоки пропагандни апарат истог тренутка окренуо.
Штавише, док су највиши генерали постајали све опрезнији према Трамповим методама и његовим вредностима како је његово председништво одмицало, међу војним ветеранима, већина је наставила да подржава могула за некретнине на изборима 2020. и касније. Ветерани и друго особље обучено за оружје (посебно у органима за спровођење закона) чинили су окосницу екстремистичких група као што су Заклетви, који су били централни за пробој Капитола и друге про-Трампове протесте широм земље. Нема гаранције да би следили генерале уместо Трампа у таквој борби воље.
У ствари, постоји дуга — и углавном игнорисана — историја екстремизма у војсци, у коју је Трамп немилосрдно пришао. Признајући ово, раније ове године Секретар одбране Лојд Остин наредио је ревизију на нивоу целе службе која је осмишљена да се ухвати у коштац са екстремизмом међу редовним особљем; још увек има много извештаја о садашњем и бившем војном особљу укљученом у екстремно десничарске групе, као што су Атомвафен дивизија и друге расистичке и екстремно националистичке организације, иако је тешко проценити обим тога од војска је била ноторно опуштена у прикупљању релевантних података.
Што више сазнајемо о Трамповим последњим месецима на функцији и његовој спремности да се ослони на мишиће паравојних група као што су Чувари заклетве, то постаје јасније да су разговори о државним ударима и ванредном стању били много више од празног брбљања. Трамп није могао да схвати да је изгубио своју кандидатуру за реизбор и грациозно се поклонио; није имао интерес за миран пренос власти и очување основних демократских принципа, и није осећао морална ограничења у вршењу власти да би добио више моћи. Недавна открића о томе колико је највиши војни врх био забринут због наређења у акцију против америчких цивила дају додатни доказ колико је амерички демократски експеримент био близу катастрофалног колапса.
Авај, та опасност није уредно и коначно стављена на крај 6. јануара увече, када је Трампова побуна пропала; нити је искорењена 20. јануара када је Џо Бајден инаугурисан за 46. председника. Више од пола године касније, још увек продире, распирују га немилосрдни бивши председник и његове префињене, егоистичне фантазије о летњем Другом доласку.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити