Слобода изражавања у Јужној Африци након апартхејда једна је од ствари за које су се хиљаде бориле, умрле или на други начин жртвовале током ослободилачке борбе. Ових дана већина људи у Јужној Африци може да каже шта год жели — сада када је то безбедно. Иронично је, међутим, да поједини појединци који су упадљиво ћутали током борбе, данас користе своју слободу изражавања како би се обрушили на исте људе који су такву слободу омогућили.
У својој одлучности да буду јадни, иу свом избору сигурних мета, неки академски и други критичари владе СА развили су радозналу способност да се заглаве у лошим вестима игноришући данашње боље вести. Јужноафрички политички дискурс се тако своди на низ мантри, које су све имуне на доказе. Чини се да је омиљена мантра владино „неуспех у реализацији“, јадиковање које иде директно на руку десничарима. Не узима у обзир милион и по породица које су се преселиле из колиба и барака у боље стамбене објекте, или бесплатну медицинску негу и основно образовање за децу, или све веће помоћи за децу, или изједначавање пензија, или обезбеђивање чисте воде, део бесплатне, или друге врсте помоћи сиромашнима, о чему се није ни сањало у мрачним годинама апартхејд-фашизма.
Ипак, и даље постоји много теоретских препирки и критика АНЦ-а у неким академским круговима и круговима цивилног друштва који су одлучни да изграде зграду беде на темељу владине „неолибералне“ политике. Оно што пророци пропасти говоре, у ствари, изразито је расистичког карактера. Кажу да су афрички бирачи толико глупи и назадни да су намерно гласали за неспособну владу која неће деловати у њиховом најбољем интересу.
Неки критичари такође не схватају да је историјска стварност Јужне Африке далеко сложенија од уобичајених догматских термина као што је „неолиберализам“ које могу да обухвате. Разлози за одређени низ околности не морају нужно да леже у једном једином узроку, али је важно запамтити да се с распадом апартхејда, Јужна Африка нашла закључана у постхладноратовском светско-историјском систему који је суштински непријатељски према њеном социјалистичком стремљења. Био је и остаје глобални систем концентрисан око монополског капитала и све веће хегемоније Сједињених Држава, и субверзије истинске демократије, без супротстављене силе након распада совјетског блока.
Како је бивши председник Нелсон Мандела недавно рекао јужноафричком парламенту: „Видимо како моћне земље — све оне 'демократије' — манипулишу мултилатералним телима на велику штету и патњу сиромашнијих земаља у развоју. Мандела је посебно мислио на илегалну инвазију на Ирак коју предводе САД.
Ирак је, међутим, само један случај у којем је колапс совјетског фактора одвраћања учинио британску и америчку војну моћ већом претњом као спољнополитичким инструментом против оних који се могу посматрати, чак и наизглед, као претња стратешким западним интересима. Отуда, барем делимично, можда, јужноафричка влада одустаје од било каквих планова за национализацију кључних страних интереса као што су рударство и банкарство.
Историја је пружила много примера како Запад реагује на регионалне национализаторе кључних западних добара. Најпознатији примери су добро документовани. Када је Египат национализовао Суецки канал 1950-их, дошло је до брзе и огромне војне одмазде Британије, Француске и Израела. Када је Иран национализовао своју нафтну индустрију у власништву Америке, Мосадекова влада је одмах свргнута на подстицај САД. Каснији примери укључују британску интервенцију у Белизеу и америчку војну интервенцију у Панами, као и америчку тајну подршку сурогат снага и ЦИА-ино подстицање „тајних“ ратова на местима као што су Ангола, Никарагва и Салвадор.
Интервенционистичка улога ЦИА-е у јужној Африци је добро документована. Током 1970-их, на пример, ЦИА се удружила са јужноафричком обавештајном заједницом. Према речима бившег тајног агента Мартина Долинчека, америчке и јужноафричке тајне службе су припремале и подржавале Партију слободе Инкхата (ИФП). Истовремено, покренута је кампања прикривене пропаганде и дезинформација да се дискредитује АНЦ. До 1984. године, када је АНЦ-у згодно забрањено слободне политичке активности, ИФП је могао да затражи скоро милион чланова у више од 2,000 огранака. Овај број је порастао на 1.6 милиона у 3,000 огранака 1989. године, а данас званичници ИФП-а генерално наводе цифру од више од два милиона чланова, на челу са малом групом белаца који играју непропорционалну улогу у врху странке.
Синдикално огранак ИФП-а, Уједињени раднички синдикат Јужне Африке, формиран је 1986. године, а један од његових најјачих присталица била је америчка радничка федерација, АФЛ-ЦИО, која је скоро пола века позната као провод за новац ЦИА-е антилевичарским групама. Постоји велики број доказа о инцидентима у којима су припадници ИФП-а иницирали насиље. Они су одговорни за трећину свих кршења људских права пријављених Комисији за истину и помирење.
Управо у позадини стварног и потенцијалног сукоба и прикривене стране интервенције треба судити влади коју предводи АНЦ. Компромиси суочени са јасним и садашњим опасностима су саставни део савремене политике. Нема везе са терминима као што су „неолиберализам“ или лаке критике о „неуспеху у испоруци“. Корисније продуктивније могао би бити побољшан квалитет политичке анализе и историјске интерпретације од стране неких критичара и коментатора. Ниједна количина академског или самопроглашеног теоријског нарицања „крајње левице“ иначе вероватно неће утицати на стварност и на утврђене чињенице. Могући грађански рат је избегнут, а АНЦ и даље добија подршку огромне већине. Ова подршка је више пута и убедљиво показана на узастопним демократским изборима које су посматрачи оценили слободнима и поштеним, укључујући и последње изборе у земљи у априлу 2004. године.
Стен Винер је аутор књиге Ако се истина каже: Тајност и субверзија у добу које је постало нехеројско. Купите ову књигу на мрежи са ввв.амазон.цо.ук
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити