Немојте да вас заварају други пут. Рекли су вам да Британија мора да изврши инвазију на Ирак због свог оружја за масовно уништење. Погрешили су. Сада кажу да британске трупе морају остати у Ираку јер ће се у супротном срушити у хаос.
Ова друга лаж зарази све. Изговарају га лабуристи и торијевци противници рата, па чак и портпарол либералних демократа, сер Мензис Кембел. Његов аксиом је да су западни војници толико компетентни да, где год да оду, може да произведе само добро. Њихова је дужност да не напусте Ирак док се не успостави ред, не обнови инфраструктура и не учврсти демократија.
Обратите пажњу на реч „до“. У њему се крије крвавих пола века западњачке самообмане и ароганције. Терет белог човека је још увек жив и здрав на небу изнад Багдада (улице су сада превише опасне). Војници и цивили могу умрети на стотине. Новац се може расипати милионима. Али Тони Блер нам каже да само западне вредности наметнуте цевима пиштоља могу спасити несрећног муслимана од његовог најгорег непријатеља, самог.
Прва лаж је барем имала тактичку логику. Рамсфелдова доктрина је била да се путује лагано, снажно удари и изађе. Неоконзервативци би могли да маштају о Ираку као о демократском Рајском врту, земљи реконструисаној за стабилност и просперитет. Тврђи носеви су се задовољили тиме што су бацили место у крило Ахмада Чалабија и пустили га дођавола. Да се то догодило, претпостављам да би дошло до крвавог обрачуна, али до сада се трочлана република враћала миру и обнови. Ирак је, на крају крајева, једна од најбогатијих нација на свету.
Уместо тога, инвазија је дошла са резервоарима лепка. Одлуке су донете, уз британско поштовање, да Ирак буде експеримент у изградњи нације „нулте тачке“. Сви разумни савети су игнорисани под претпоставком да би све што су Америка и Британија урадиле изгледало боље од Садама, и боље од тога да ништа не радимо. Киплингови демони су играли кроз Даунинг стрит. Британија није желела да колонизује Ирак. Ипак, некако је Блеровој „борби не за територију већ за вредности“ ипак била потребна територија, као да се докаже више од звучног угриза.
Сцене емитоване јуче из Басре показују колико је урушена власт у јужном Ираку. Ово је трагично. Када сам био тамо пре две године, југ је, по себи, био успешан. Док су Американци стварали хаос на северу, Британци су методично примењивали колонијализам у стилу Лугарда у Басри. Они су склапали савезе са шеицима, поткупљивали војсковође и освајали срца и умове тако што су били неоклопни. У ваздуху се осећао оптимизам.
Британска политика је захтевала једну ствар, замах ка локалном суверенитету и рано повлачење. Није било таквог замаха. Било је дозвољено да све сигурнија побуна прво омета, а затим диктира распоред повлачења. Сунитски терористи сада држе америчку и британску политику у свом стиску. Резултат је био неизбежан грађански колапс. Не знамо ни на којој страни је полиција Басре.
Британска влада — и опозиција — потпуно поричу. Министарске похвале не могу да прикрију сумор приватних брифинга. Блер је урадио оно што ниједан премијер не би требало да ради. Ставио је своје војнике на милост и немилост страној сили. Прво је та сила била Америка. Сада, према речима министра одбране Џона Рида, то је група храбрих, али очајних Ирачана сахрањених у зеленој зони Багдада. Каже да ће остати док не затраже да оде, када локалне трупе буду обучене и лојалне, а инфраструктура обновљена. То значи судњи дан. Сви то знају.
Ирачани мог познаника отупели су од насиља изазваног неуспехом запада да уведе ред у њиховој земљи. Они су збуњени неспособношћу, контрапродуктивном окрутношћу хапшења, бомбардовања и гушења. Њих више није брига да ли је под Садамом било боље или горе. Они знају само да се убија више људи месечно него у било које време од масакра раних 1990-их. Ако су смрт и уништење неки водич, британска политика задржавања пре инвазије била је далеко успешнија од окупације.
Инфраструктура се не обнавља. Вода, струја и канализација у Багдаду су у горем стању него пре деценију. Огромне суме — као што је наводна милијарда долара за војне залихе — се краду и скривају у јорданским банкама. Нови устав је мртво слово на папиру осим клаузула које су очигледно шеријатске. Оне се већ спроводе де фацто у шиитским областима.
Британски војници су у рату над чијим током, понашањем и исходом њихове вође немају контролу. Излазна стратегија њихове владе више није реална, заиста је непоштена. Разговори о смањењу броја војника са 8,000 на 3,000 следеће године су напуштени. Чини се да су сви на погрешној планети. У међувремену, свакодневно тражење добрих вести и болесне литаније лоших подсећа на Вијетнам. Нико не чита Барбару Тучман о глупости.
Сигнализирање повлачења би, како се наводи, дало зелено светло бандама и приватним милицијама, за осветничке нападе, етничко чишћење, па чак и поделе. Та претња више нема смисла пошто се све то ионако дешава. Милиције су се наводно инфилтрирале у најмање половину полиције и снага унутрашње безбедности у свакој области. Једва десетина војске сматра се лојалном централној власти. Ужасно је да полицијска станица у Басри треба да буде подложна нерегуларним припадницима Ал Садра.
150,000 страних војника на тлу Ирака у великој је мери посвећено самозаштити. Они више не воде закон и ред. Моћ проналази своје ново место, у мафијама, шеиковима, милицијама и господарима рата који цветају усред анархије. Тамо где нема обезбеђења, револвераш је увек краљ.
Наводни разлог за окупацију Ирака била је изградња безбедности и демократије. Прву смо демонтирали, а другу нисмо успели да изградимо. Ирак је фијаско без премца у недавној британској политици. Сада нам је речено да морамо „остати на курсу“ или ће нас још горе задесити. Ово је шифра за министре који одбијају да признају грешку и надају се да ће неко други то учинити након што они оду. До тада ће Курди бити отуђенији, сунити побеснели, а шиити више фундаменталистички. Погинуће стотину британских војника.
Америка је Вијетнам и Либан препустила њиховој судбини. Преживели су. Напустили смо Аден и друге колоније. Неки, као што су Малаја и Кипар, видели су крвопролиће и поделу. С правом смо рекли да је то њихова ствар. Тако је и Ирак за Ирачане. Тамо смо већ направили довољно нереда.
Британски војници су можда заиста најбољи на свету. Али зашто их онда Блер доводи до понижења?
Гардијан, Среда 21
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити