Седео сам на поду старе бетонске куће у предграђу Амана ове недеље, трпао у уста огромне гомиле јагњетине и куваног пиринча натопљеног растопљеним путером. Старији, брадати, обучени мушкарци из Маана – најисламистичког и најнепослушнијег града у Јордану – седели су око мене, забијајући руке у месо и натопљени пиринач, наговарајући ме да једем све више и више од велике гомиле док не осећао се ограниченим да истакне да смо ми Британци појели толико Блиског истока у протеклих 100 година да више нисмо били гладни. Чуло се мрмљање молитви док му један старац није одговорио. „Американци нас сада једу“, рекао је.
Кроз отворена врата, где је киша прскала по поплочањима, завијао је оштар источни ветар са истока, из јорданске и ирачке пустиње. Сваки човек у просторији је веровао да председник Буш жели ирачку нафту. Заиста, сваки Арап којег сам срео у протеклих шест месеци верује да ово а€“ и само ово а€“ објашњава његов ентузијазам за инвазију на Ирак. Многи Израелци мисле исто. И ја исто. Када се амерички режим успостави у Багдаду, наше нафтне компаније ће имати приступ 112 милијарди барела нафте. Са недоказаним резервама, могли бисмо на крају да контролишемо скоро четвртину укупних светских резерви. И овај предстојећи рат није због нафте?
Америчко министарство енергетике објавило је почетком овог месеца да ће до 2025. године амерички увоз нафте чинити можда 70 одсто укупне америчке домаће тражње. (Било је 55 процената пре две године.) Како је Мајкл Ренер са Института Ворлдватцх ове недеље тмурно рекао, „нафтна лежишта у САД се све више исцрпљују, а многа друга налазишта која нису чланица Опека почињу да пресушивају. Највећи део будућих залиха мораће да дође из региона Залива. Није ни чудо што се цела Бушова енергетска политика заснива на све већој потрошњи нафте. Око 70 одсто доказаних светских резерви нафте налази се на Блиском истоку. И овај предстојећи рат није због нафте?
Погледајте статистику о односу резерви према производњи нафте – колико година ће резерве нафте трајати по тренутним стопама производње – коју је саставио Џереми Рифкин у Економији водоника. У САД, где је већ произведено више од 60 одсто нафте која се може повратити, тај однос је само 10 година, као у Норвешкој. У Канади је 8:1. У Ирану је 53:1, у Саудијској Арабији 55:1, у Уједињеним Арапским Емиратима 75:1. У Кувајту је 116:1. Али у Ираку је 526:1. И овај предстојећи рат није због нафте?
Чак и ако срдачно руковање Доналда Рамсфелда са Садамом Хусеином 1983. – непосредно након што је фигура Великог оца почела да користи гас против својих противника – није показало колико је садашњем господару Пентагона мало стало до људских права или злочина против човечности , затим долази анализа Јооста Хилтермана о томе шта се заиста дешавало у Пентагону касних 1980-их.
Хилтерман, који припрема разорну књигу о САД-у и Ираку, копао је по хрпама докумената америчке владе са којих је скинута ознака поверљивости – само да би открио да је након што је Садам убио 6,800 курдских Ирачана у Халабџи (што је дупло више од укупног броја Светског трговинског центра) мртвих 11. септембра 2001.) Пентагон је кренуо да брани Садама делимично окривљујући Иран за злочин.
Недавно декласификовани документ Стејт департмента доказује да је ту идеју измислио Пентагон – који је све време подржавао Садама – и наводи да су америчке дипломате добиле упутства да померају линију иранске кривице, али не и да разговарају о детаљима. Без детаља, наравно, јер је прича била лаж. Ово је, запамтите, уследило пет година након што је Америчка одлука о националној безбедности Директива 114 а€“ закључена 1983. године, исте године када је Рамсфелдова пријатељска посета Багдаду а€“ дала формалне санкције за милијарде долара гаранција зајма и других кредита Багдаду. И овај предстојећи рат се односи на људска права?
Давне 1997. године, у годинама Клинтонове администрације, Рамсфелд, Дик Чејни и гомила других десничарских људи а€“ највише укључених у нафтни бизнис а€“ креирали су Пројекат за нови амерички век, лобистичку групу која захтева „промена режима“ у Ираку. У писму председнику Клинтону из 1998. позвали су на смену Садама са власти. У писму Њуту Гингричу, који је тада био председник Представничког дома, они су написали да „треба да успоставимо и одржавамо снажно војно присуство САД у региону и да будемо спремни да употребимо ту силу да заштитимо наше виталне интересе [сиц] у региону. Залив – и, ако је потребно, помоћи да се Садам скине са власти.
Међу потписницима једног или оба писма били су Рамсфелд, Пол Волфовиц, сада заменик Рамсфелдовог Пентагона, Џон Болтон, сада подсекретар за контролу наоружања, и Ричард Армитиџ, подсекретар Колина Пауела у Стејт департменту – који је последњи позвао године да Америка преузме свој „крвни дуг” са либанским Хизболахом. Међу њима су и Ричард Перле, бивши помоћник министра одбране, тренутно председник Одбора за науку о одбрани, и Залмај Калилзад, бивши консултант за нафтну индустрију корпорације Унокал који је постао специјални изасланик САД за Авганистан – где је Унокал покушао да склопи договор са талибана за гасовод преко авганистанске територије – и који је сада, чудо од чуда, постављен за специјалног Бушовог званичника за – погађате – Ирак.
Међу потписницима је био и наш стари пријатељ Елиот Абрамс, један од најпро-Шаронових произраелских америчких званичника, који је осуђен за учешће у скандалу Иран-Контра. Абрамс је био тај који је упоредио израелског премијера Ариела Шарона – кога израелска комисија сматра „лично одговорним” за покољ 1,700 палестинских цивила у масакру у Сабри и Чатили 1982. – са (чекајте) Винстоном Черчилом. Дакле, овај предстојећи рат а€“ цео меч у стрељаштву, заједно са оном бригом за "виталне интересе" (тј. нафту) у Заливу а€“ су измислили пре пет година, људи попут Чејни и Халилзада који су били нафташи својим маникираним врховима прстију.
У ствари, постаје ми мука од тога да чујем како се Други светски рат још једном копа да би се оправдало још једно поље убијања. Не тако давно Буш је био срећан што је приказан као Черчил који се супротстављао умирењу бригаде која није ратовала у Ираку. У ствари, читава Бушова стратегија са одвратним корејским режимом у стаљинистичком стилу – „одлични“ разговори за које америчке дипломате инсистирају да воде са Корејом драгог вође која сасвим сигурно има оружје за масовно уништење – заудара на најгора врста помирења налик Чемберлену. Иако Садам и Буш заслужују једно друго, Садам није Хитлер. А Буш свакако није Черчил. Али сада нам је речено да су инспектори УН-а пронашли оно што би могло бити витални доказ за одлазак у рат: 11 празних хемијских бојевих глава које могу бити старе само 20 година.
Свијет је заратио прије 88 година јер је у Сарајеву убијен надвојвода. Свет је ушао у рат пре 63 године јер је нацистички диктатор напао Пољску. Али за 11 празних бојевих глава? Дај ми уље било ког дана. Са тим би се сложили чак и старци који седе око гозбе овчетине и пиринча.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити