Ангела Нагле је недавно изазвала контроверзу са својим комадом Левица против отворених граница. Она тврди да су либерални миграциони режими трик деснице да се обезбеди јефтина, мобилна радна снага за једнократну употребу – варка на коју је, каже, пала левица. Видимо сличне аргументе, ближе кући, у коментарима људи попут Пола Мејсона – анализа коју подржава значајан део организоване (Корбинове) левице. Говоре нам да морамо да будемо реални о имиграцији; на крају крајева, имигранти поткопавају плате и подстичу културне тензије. Важно је да ће се аутохтона радничка класа окренути крајњој десници ако се њихове легитимне притужбе не чују.
За ове левичаре, сви губе када се миграција подстиче – хиперексплоатисани мигранти и домаће радничке класе – сви осим елите. Можда ћемо онда сви имати користи ако се појачају имиграционе контроле, иако се то ретко наводи. Вреди погурати ову тачку и запитати се који се облици граничног насиља могу оправдати међу овим левичарима. Где су други критиковали Нејгл историјски ревизионизам, сваки неоснована тврдња да мигранти смањују плате, и њено изузетно срдачно појављивање на Фок Невс, мање ме занима шта мотивише Наглеове шонке и улизичке јавне интервенције. Уместо тога, желим да померим једно широко питање мало даље: како би изгледао 'левичарски' гранични режим?
Као да предвиђају оптужбу да су нативисти – што очигледно виде као блаћење, иако то једноставно значи 'стављање домородаца на прво место', што и чине – програнични левичари обично објашњавају да имиграциона контрола може и треба да заштити свет јадан. Да бисмо спасили странце од експлоатације, треба да подржимо њихову борбу у домовини.
Очигледно је да су то празни, одбачени коментари, лишени сваког смисла или политичког опредељења. На крају крајева, да ли су ови заговорници озбиљно спремни да се посвете радикалном програму глобалне дистрибуције, реструктурирању које би нужно појело несразмерно велики део богатства и прихода који тренутно уживају западне земље из којих говоре?
Наравно, симпатија према странцима, под условом да остану тамо где им је место, није толико различита од дискурса крајње деснице као што би Наглови овог света можда желели да верују. Треба само да се присетимо Жан-Мари Ле Пена незаборавна тврдња: 'Волим Магребине, али њихово место је у Магребу', или подсетник Стјуарта Хола да је Енох Пауел 'обожавао Индију... само је мислио да нико од њих не би требало да буде ovde'.
Али чак и ако јој верујемо на реч и претпоставимо да она заиста верује да су сиромашни у свету најбоље подржани тако што ће бити охрабрени да остану „код куће“, јасно је да ће у међувремену, у очекивању светског мира и глобалне прерасподеле, многи наставити да се крећу, и тако остаје питање: шта 'ми' да радимо са 'њима'?
Који облици принудне државне моћи могу бити оправдани против ових непослушних скитница – говорећи као левичар, наравно? Какав би требало да буде наш став о притворским центрима, летовима за депортацију и ширењу граничних зидова на глобалном нивоу?
У оквиру левичарског граничног режима, ко би пружио уточиште милионима људи расељених ратом? Да ли су избеглички кампови величине великих градова у регионима велике оскудице – у Кенији, Турској или Јордану – прихватљиви? И зашто би се од ових земаља требало очекивати да сносе стални 'терет' док се ми радо одричемо тих дужности у интересу заштите сопствене, 'аутохтоне радничке класе'?
У британском контексту, које су наше обавезе према људима расељеним због ратова у Авганистану, Ираку и Либији – у којима смо одиграли кључну улогу? Не ради се само о онима који овде траже азил, већ о нашим обавезама да обезбедимо безбедан пролаз људима који не могу да побегну.
А какав би требало да буде наш став према онима који мигрирају из бивших колонија – из Нигерије, Гане, Јамајке или Пакистана? Како оправдати искључење бивших колонијалаца, оних ранијих 'домородаца', посебно ако признамо да је прича о глобалном капитализму прича о њиховом лишењу имовине? Како да одговоримо када нас подсећају да су овде јер смо ми били тамо?
Чак и ако избегнемо питање наше историјске одговорности за колонијалне глобалне диспаритете – као што то увек чине експоненти анализе беле левице – шта је са кошмарном реалношћу климатских промена? Као левичарски антикапиталисти, сигурно схватамо да еколошке кризе нису кривица глобалних сиромашних, па како да им помогнемо да остану на месту када се море подигне и олује ударе?
С тим у вези, шта треба да радимо као Европљани у вези са масовном гробницом коју смо направили од Медитерана? Ако желимо да променимо рачуницу која чини путовање препуним бродом вредним хиљаде долара, онда морамо бити спремни да повећамо руте за безбедно путовање. Или би уместо тога требало да удвостручимо наше напоре за спровођење на великим границама мора?
У Британији сигурно левичари треба да позивају на затварање наших притворских центара, где хиљаде затвореника раде за само 1 фунту на сат. Али шта онда? Да ли помажемо овим странцима да се уреде, како би могли да се „такмиче“ са староседеоцима на тржишту рада под једнаким условима, или да их депортујемо на чартер летове (на крају крајева, чартер летови запошљавају два до три пратње по „депортованом“ – британски послови за британски радници)? Ова питања могу изгледати као лаке референце на различите акте граничног насиља, али то су питања на која бих желео да добијем одговор. Шта левичари заговорници имиграционе контроле мисле о притворским центрима, летовима за депортацију, рестриктивним политикама азила, класним визним режимима, ограничењима породичне и брачне миграције и биометријским технологијама надзора и документације?
Ако су заговорници става без граница (попут мене) оптужени да су нереални, слепи за апокалиптичну перспективу неконтролисаног кретања, онда ми молим вас реците како би се ваш омеђени свет могао обликовати и како ће се радници ограђени зидовима ујединити?
Нејгл и њена породица подржавају радикалну политику у којој се борба за боље услове рада тиче само домородаца. Њихов 'левичар' оправдава имобилизацију људи на глобалном нивоу, упркос неизбежној експанзији насилних технологија државне принуде и надзора на које се такав програм ослања.
Нагле тврди да када износимо аргументе за отворене границе, завршавамо у хору са капиталистима слободног тржишта – и изгледа да се већина организоване левице слаже. Али политика без граница – без отворених граница – је управо она која одбија све облике граничног насиља. Ово одбијање је засновано на признању да не постоји начин да се ограничи мобилност људи у овако неравноправном свету осим екстремним облицима државне принуде. Ово одбијање пружа полазну тачку за нашу солидарност са мигрантима, не зато што романтизујемо све облике миграција, већ зато што се гнушамо свих облика граничних прелаза.
Нативистички 'левичари', с друге стране, толико је лишен маште, толико залутао од борбе за колективно ослобођење, и тако дубоко парохијалан (читај расистички) у својој замишљеној изборној јединици, да не нуди ништа за оне који се баве стварањем овог посрнулог света прикладан за живот. Нејгл и њена врста представљају најгоре тенденције унутар левице: неку врсту некрополитике граница у којој се глобалним сиромашнима, којима се дугује више него што можемо да платимо, пуштају да умру у незамисливим размерама, говоре им да остану тамо где им је место и подложни су до највећих ексцеса државне власти ако се усуде да се крећу неовлашћено.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити