„Инвазија на Ирак била је разбојнички чин, чин очигледног државног тероризма, демонстрирајући апсолутно презир према концепту међународног права... Донели смо мучење, касетне бомбе, осиромашени уранијум, безбројна дела насумичних убистава, беде, деградације и смрти. ирачког народа и називају то „доношењем слободе и демократије на Блиски исток“.
(Харолд Пинтер, Нобелова награда за књижевни говор, 2005.)
Након терористичких напада на Куле близнакиње Светског трговинског центра у Њујорку, 11. септембра 2001. (познатог као 9/11) САД су објавиле глобални рат тероризму. Од тада је уништила Авганистан, Ирак и Либију. Подржала је уништење Јемена и покушај уништења Сирије. (О Либији, Сирији и Јемену биће речи у наредном посту).
Авганистан
Већ дуги низ година, Авганистан је виђен као кључна област у ономе што је познато као „Велика шаховска табла“ – важна је за контролу огромних енергетских ресурса (нафта и гас) у централној Азији. Све до 1989. америчка влада није могла да преузме контролу над регионом због близине Совјетског Савеза. Ово је променио распад Совјетског Савеза 1989. Огромна налазишта нафте и гаса у региону сада су доступна западним корпорацијама. Не само да Авганистан има сопствена налазишта природног гаса, он је очигледан избор за бројне руте гасовода.(1)
САД и њихови савезници извршили су инвазију на Авганистан у октобру 2001. Објашњења за инвазију су укључивала суочавање са терористичком мрежом Ал Каиде, коју предводи Осама Бин Ладен, и замену изузетно репресивне талибанске владе бољом из хуманитарних разлога. Као и код оправдања за друге ратове, ове разлоге су медији понављали уз мало питања. Међутим, већина терориста 9. септембра дошла је из Саудијске Арабије. Опште је познато да би се већина мреже Ал Каиде распршила пре напада, а покушај уклањања Талибана оставио је једнако насилне ратне вође на власти у многим деловима земље. САД су преговарале са талибанима о изградњи нафтовода крајем 11-их, али талибани нису били довољно кооперативни. САД су стога одлучиле да вас [Талибане] „закопају под тепих бомби“ непосредно пре напада 1990. септембра. (9) САД су наставиле и бациле много бомби, али то није смањило тероризам у региону. Очекивано, први амерички представник у Авганистану био је повезан са нафтном индустријом и био је укључен у раније преговоре о изградњи нафтовода.(11)
Рат у Авганистану нема ни приближно толико медијског извештавања као рат у Ираку, али хиљаде авганистанских грађана и даље страдају сваке године.(4) Викилеакс је објавио фајлове који показују да је америчка војска свесна да је убила стотине хиљада људи у Авганистану.(5) Земља је у хаосу скоро 20 година.
Ирак
Британија и САД су помогле да се збаци руководство Ирака 1963. Садам Хусеин је постао председник те ирачке владе 1979. САД и Британија су га годинама снабдевале оружјем, упркос томе што су знале да је диктатор убица. Подстицали су га да води рат током 1980-их против Ирана(6), стварајући пустош у региону. 1991. Садам је извршио инвазију на суседну државу Кувајт. Као одговор, америчке снаге су извршиле инвазију на Ирак. Ово је било познато као Први Заливски рат. Председник ХВБусх је изјавио да питање у Кувајту није демократија, већ да се „спречи диктатору... да преузме контролу над више од четвртине светских резерви нафте“.(1) Било је могућности за преговоре мирна резолуција са Ираком 7. године, али руководство САД није хтело да се то деси, па је намерно потиснуло информације о могућим ненасилним решењима, а медији су такође пропустили да расправљају о овим алтернативама(1991). Током 8-их Британија и САД наставили су да воде рат против Ирака, бомбардујући га отприлике једном свака три дана.(1990) 9. године, САД и Британија извеле су инвазију у пуном обиму, познату као Заливски рат 2003. Одмах након инвазије , америчке снаге су обезбедиле нафтна поља и министарство нафте, али не много више.(2)
Инвазија на Ирак 2003. била је одличан пример начина на који америчке и британске владе покушавају да нас уплаше да подржимо рат претерујућим претњама. Прво нам је речено да треба да се плашимо јер Ирак прави оружје за масовно уништење (ВМД), али једино оружје за масовно уништење које је Ирак могао да има биле су старе, деградиране хемијске гранате.(11) Затим су нам изречене лажи о Садамовим везама са тероризмом . Објашњење 'везе са терористима' је увек било сумњиво јер је влада Садама Хусеина била секуларна (нерелигиозна) и стога је он био мало вероватан савезник верских терориста. Коначно нам је речено да морамо да извршимо инвазију из хуманитарних разлога – у суштини „Садам је лош човек“ – али Британија и САД су му активно помагале када је починио ранија злодела. Владе САД и Велике Британије су више пута лагале како би оправдале инвазију.(12) Било је фалсификата који су наводно показивали да је Ирак покушавао да купи нуклеарни материјал из Африке(13) и 'лупавог' досијеа(14) који је покушавао да убеди новинаре да је Садам озбиљну претњу. Ниједан од њих није имао много доказа који би их поткријепили, али су их, као и раније интервенције, понављали медији без адекватне провере. Влада је одлучила о свом плану, а затим је покушала да изабере селективне делове информација које ће одговарати том плану. Ирак је био помало необичан по томе што многи људи нису веровали ниједној од ових застрашујућих прича. Милиони људи протестовали су против рата у многим земљама,(15) укључујући огромне протесте у Британији и САД, али је инвазија ипак ишла даље.
Размере лажи признали су бивши владини инсајдери. Шеф ЦИА Џорџ Тенет је сада признао да је обавестио Џорџа Буша да Садам није имао никакво оружје за масовно уништење, а други извори су признали да су се обавештајне информације „фиксирале око плана“.(16). , инвазија се одвијала и политичарима је био потребан изговор. Постоји незванични запис белешки америчког министра одбране Доналда Рамсфелда од поподнева 11. септембра 2001. (само неколико сати након терористичких напада 9. септембра) који каже: „брзо најбоље информације. Процените да ли је довољно добро погодио СХ [Садама Хусеина] у исто време. Не само УБЛ [Усама Бин Ладен]. Све то помести. Ствари повезане, а не.”(11) Рамсфелд је желео да види да ли се терористички напади могу искористити за оправдање инвазије на Ирак. Више пута је тражио доказе који би повезивали Ирак са терористичким нападима, али ЦИА није успела да их пронађе.
Бивши британски премијер Тони Блер је подржао ову политику и активно учествовао у лажима. Написао је да је „[потпредседник] Чејни желео насилну 'промену режима' у свим блискоисточним земљама које је сматрао непријатељским интересима САД”.(18) Ову стратегију је потврдио бивши амерички генерал Весли Кларк, који је признао да 2001. му је речено да амерички председник Буш и амерички секретар за одбрану Рамсфелд желе да „избаце“ седам земаља за пет година. То су били Ирак, Сомалија, Сирија, Либија, Либан, Судан и Иран.(19) Секретар за енергетику председника Буша, Пол О'Нил, обелоданио је да је председник Буш дошао на функцију планирајући да свргне Садама.(20) Иако је рат почео два године касније, одлука о инвазији на Ирак донета је мање од две недеље након 9. септембра. Један амерички коментатор је истакао „Ово је рат елите. Могао бих да вам дам имена 11 људи [у Вашингтону] које, да сте их протерали на пусто острво пре годину и по дана, рат у Ираку се не би догодио”.(25)
За све практичне сврхе, Ирак је сада уништен. Више не постоји као јединствена држава и распала се на регионалне базе моћи, са распрострањеним етничким чишћењем у сваком региону.(22) Процењује се да је око два милиона људи умрло у Ираку од инвазије,(23), а милиони више био расељен. Ово је описано као геноцид.(24) Многи људи су побегли из земље, а други су бескућници у земљи. Преко половине Ирачана има убијеног или повређеног блиског пријатеља или рођака, а цела генерација људи која је одрасла од 1991. до данас је трауматизована. Инвазија и уништење Ирака је готово сигурно најгори злочин 21. века.
Кључне тачке
Инвазија на Авганистан није се односила на тероризам или хуманитаризам.
Инвазија на Ирак није била везана за оружје за масовно уништење, или хуманитаризам, или везе са тероризмом.
Оба рата су била део шире политике америчког империјализма и контроле енергетских ресурса
Даље читање
Марк Цуртис, Веб оф Децеит
Абдул-Хак ал-Ани и Тарик ал-Ани, Геноцид у Ираку, том ИИ: Уништење модерне државе
Корисне веб странице
ввв.викилеакс.орг
Референце
1) Марк Цуртис, Веб оф Децеит, стр. 47-74
2) Мицхаел Меацхер, „Овај рат против тероризма је лаж“, 6. септембар 2003., на ввв.гуардиан.цо.ук/политицс/2003/сеп/06/септембер11.ирак
3) Патрик Мартин, 'Саветник нафтне компаније именован за представника САД у Авганистану', ВСВС, 3. јануар 2002, на
https://www.wsws.org/en/articles/2002/01/oil-j03.html
4) ББЦ Невс, „Гани из Авганистана каже да је 45,000 припадника обезбеђења убијено од 2014.“, 25. јануар 2019.
https://www.bbc.co.uk/news/world-asia-47005558
5) Викилеакс, 'Афганистански ратни дневник, 2004-2010', 25. јул 2010, на
https://wikileaks.org/wiki/Afghan_War_Diary,_2004-2010
6) хттпс://ен.википедиа.орг/вики/Унитед_Статес_суппорт_фор_Ирак_дуринг_тхе_Иран%Е2%80%93Ирак_Вар
7) Тхомас Фриедман, 'Хаити'с Цоуп: Тест Цасе фор Бусх'с Нев Ворлд Ордер', 4. октобар 1991, НИТимес, ат
8) Давид Едвардс, 'Вхере Егос Даре', 12. јун 2002, на
https://www.indymedia.org.uk/en/2002/06/33629.html
9) Јеффреи Ст. Цлаир, 'Ирак ас Присон Стате', 15. октобар 2002, у Алекандер Цоцкбурн и Јеффери Ст. Цлаир, Империал Црусадес: Ирак, Афгханистан анд Иугославиа,
10) Дерек Грегори, колонијална садашњост: Авганистан, Палестина, Ирак, стр.220
11) Јон Сцхварз, 'Дванаест година касније, амерички медији још увијек не могу добити праву причу о ирачком ВМД', 10. април 2015., на
https://theintercept.com/2015/04/10/twelve-years-later-u-s-media-still-cant-get-iraqi-wmd-story-right/
12) Џон Шварц, „Лаж после лажи: Шта је Колин Пауел знао о Ираку пре 15 година и шта је рекао УН-у“, 6. јануар 2018.
https://theintercept.com/2018/02/06/lie-after-lie-what-colin-powell-knew-about-iraq-fifteen-years-ago-and-what-he-told-the-un/
13) хттпс://ен.википедиа.орг/вики/Нигер_ураниум_форгериес
14) хттпс://ен.википедиа.орг/вики/Ирак_Доссиер
15) хттпс://ен.википедиа.орг/вики/15_Фебруари_2003_анти-вар_протестс
16) Сидни Блументал, 'Претварање истине у лаж', Гардијан, 7. септембар 2007, на
https://www.theguardian.com/commentisfree/2007/sep/07/turningtruthintolies
17) Пол Кругман, 'Осама, Садам и луке', 24. фебруар 2006, у
http://economistsview.typepad.com/economistsview/2006/02/paul_krugman_os.html
Тхад Андерсон, блогер који је пронашао меморандум из ФОИА захтева, објавио је на
Имајте на уму да се обично пише Осама, али се у белешци користи Усама.
18) Тони Блаир, А Јоурнеи: Ми Политицал Лифе, дискутовано у Роберт Парри, 'Блаир открива Чејнијев ратни план', 6. септембра 2010, на
http://www.consortiumnews.com/2010/090610.html
19) Весли К. Кларк, Време за вођство: за дужност, част и земљу, 2007.
Јое Цонасон, „Седам земаља за пет година“, 12. октобар 2007. (помиње допис из 2001.) на
http://www.salon.com/2007/10/12/wesley_clark/
20) ББЦ Невс, 'Бусх 'смислио рат у Ираку од почетка', 12. јануар 2004, на хттп://невс.ббц.цо.ук/2/хи/америцас/3387941.стм
21) Тхомас Фриедман, цитирано у Јамес С. Хенри, Тхе Блоод Банкерс, стр.304
22) Гаретх Стансфиелд, 'Прихватање реалности у Ираку', мај 2007, на хттпс://релиефвеб.инт/репорт/ирак/аццептинг-реалитиес-ирак
23) Медеа Бењамин и Ницолас ЈСДавиес, 'Број жртава у Ираку 15 година након инвазије САД', 15. март 2018, у
https://www.commondreams.org/views/2018/03/15/iraq-death-toll-15-years-after-us-invasion
24) Абдул-Хак ал-Ани и Тарик ал-Ани, Геноцид у Ираку, том ИИ: Уништење модерне државе, 2015.
Род Дривер је хонорарни академик који је посебно заинтересован за разоткривање модерне америчке и британске пропаганде. Ово је трећи у низу под називом Слонови у соби, који покушава да пружи почетнички водич за разумевање шта се заиста дешава у вези са ратом, тероризмом, економијом и сиромаштвом, без глупости у мејнстрим медијима.
Овај чланак је први пут објављен на медиа.цом/елепхантсинтхероом
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити