Лаила ал-Ариан је носила мараму за својим столом у Натион Боокс-у, једном од мојих њујоршких издавача. Не, рекла ми је, било би тешко телефонирати њеном оцу. У медицинској установи његовог затвора у Северној Каролини, он може да обави само неколико позива – под надзором, наравно – и он је све више слабио.
Сами ал-Ариан има 49 година, али је штрајковао глађу 60 дана у знак протеста против владиног гнева почињеног против њега, бурлеске правде која, наравно, у великој мери није успела да пробуди уснуле псе америчког новинарства у Њујорку, Вашингтону и Лос Анђелес.
Све похвале, дакле, новинару Џону Сагу из Тампе на Флориди, који већ месецима каталогизује Ал-Аријанову малу голготу, заједно са Александром Кокберном из Цоунтер Пунцх-а.
Досадашња прича: Сами ал-Ариан, Палестинац рођен у Кувајту, био је угледни професор компјутера на Универзитету Јужне Флориде који је покушао, ма колико узалуд, да саопшти праву трагедију палестинских Арапа америчкој влади. Али, према Суговим речима, израелски лобисти су били разбеснели због његових лекција – ал-Аријанова породица је протерана из Палестине 1948. године – и 2003. године, на подстицај државног тужиоца Асхцрофта, он је ухапшен и оптужен за заверу. „убијања и сакаћења“ ван Сједињених Држава и прикупљањем новца за Исламски џихад у „Палестини“. Држали су га две и по године у самици, шепајући пола миље, окованих руку и ногу, само да би разговарао са својим адвокатима.
Ал-Арианово суђење у Тампи од 50 милиона долара (25 милиона фунти) трајало је шест месеци; Влада је позвала 80 сведока (21 из Израела) и искористила 400 пресретнутих телефонских позива заједно са доказима о разговору који је саоптужени имао са Ал-Аријаном у – чекајте то – сну. Локални судија, извесни Џејмс Муди, ставио је вето на сваку опаску о израелској војној окупацији или о Резолуцији 242 Савета безбедности УН, уз образложење да би оне угрозиле непристрасност поротника.
У децембру 2005. године, ал-Ариан је ослобођен оптужби за најозбиљније оптужбе и за остале; поротници су гласали са 10 према два за ослобађајућу пресуду. Будући да је ФБИ желио да подигне нове оптужбе, Ал-Аријанови адвокати су му рекли да се изјасни о кривици која би окончала свако даље кривично гоњење. Међутим, по доласку на казну, ал-Ариан – који је претпоставио да ће му одслужено време бити казна, праћено депортацијом – пронашао је Мудија како говори о „крви” на рукама оптуженог и осигурао да ће морати да проведе још 11 месеци у затвору. Тада је тужилац Гордон Кромберг инсистирао да палестински затвореник треба да сведочи против исламског труста мозгова. Ал-Ариан је веровао да је његова погодба о признању кривице била обешчашћена и одбио је да сведочи. Држали су га у непоштовању. И наставља да чами у затвору.
Није тако, наравно, већина америчких мучитеља у Ираку. Испоставило се да се један од њих радује имену Рика Фера, „иследника по уговору”, који је оголио своју душу у Вашингтон посту – све похвале, овде, узгред за Пост – о његовим ескападама у Фалуџи испитивање „објекта” 82. ваздушно-десантне дивизије. Фер је имао ноћне море о Ирачанину коме је ускраћивао сан током испитивања „присиљавајући га да стане у ћошак и скидајући му одећу”. Сада је Фер који је лишен сна. „Човек без лица зури у мене а€¦ моли за помоћ, али ја се плашим да се померим. Почиње да плаче. То је јадан звук, и мука ми је. Он вришти, али док се пробудим, схватам да су вришти моји.“
Хвала Богу, Фер није написао драму о својим искуствима и понудио је Каналу 4 чији су се руководиоци охладили због Каинове жиге, драме о злостављању британске војске у Басри. Брзо су схватили да би пренос драме Тонија Марчанта могао утицати на сада срећан исход далеко мање заносне иранске затворске продукције Фамоус 15 а€œСервицеперсонса€ – наљутивши муслимански свет причама о томе како су наши дечаци у Басри претукао локалне Ирачане. Као репортер који је први открио смрт хотелског радника Баха Мусе у британском притвору у Басри – претпостављам да његову смрт увек морамо да називамо „смртом“ сада када су војници присутни приликом његовог дивљачког премлаћивања ослобођени оптужби за убиство – ја може потврдити да арапски муслимани превише добро знају колико су наши момци нежни и префињени током испитивања. Ми, Британци код куће, не би требало да верујемо у тортуру. Ирачани знају све о томе – и ко је знао све о Мусиној судбини много пре него што сам то објавио за Тхе Индепендент он Сундаи.
Зато што се заиста ради о томе да се стварност Блиског истока искључи од нас. То је спречавање британског и америчког народа да доводе у питање неморалну и окрутну и међународно незакониту окупацију муслиманских земаља. А у земљи слободних, ова систематска цензура блискоисточне реалности се наставља чак иу школама у земљи. Сада је директор средње школе у Конектикату забранио представу ученика, засновану на писмима и речима америчких војника који служе у Ираку. Под насловом Гласови у сукобу, Натали Кропф, Сет Копроски, Џејмс Пресон и њихови другови у средњој школи Вилтон саставили су размишљања војника и других – укључујући 19-годишњег матуранта Вилтона убијеног у Ираку – како би направили сопствену представу. Без успеха. Драма би могла да повреди оне „који су изгубили своје вољене или који су имали појединце који служе док ми говоримо“, изјавио је Тимоти Кенти, директор гимназије Вилтон. И – моја омиљена реченица – Канти је веровао да није било довољно времена за пробе да би се обезбедило да представа пружи „легитимно наставно искуство за наше ученике”.
И наравно, могу сасвим да видим поенту господина Цантија. Студентима који су продуцирали Тхе Цруцибле Артура Милера рекао је господин Цанти – чија су сопствена ратна искуства, ако их је било, остала незабележена – да није њихово место да говоре публици шта војници мисле. Ученици Вилтон Хигх сада су затрпани понудама да наступе на другим местима. Лично, мислим да би господин Цанти могао имати право. Много боље би учинио да подстакне своје ученике да изведу Шекспировог Тита Андроника, драму масовног насиља, мучења, силовања, сакаћења и убијања из части. То би учинило Ирак савршено објашњивим добрим људима Конектиката. „Легитимно наставно искуство“ ако је икада постојало.
© 2007 Индепендент Невс анд Медиа Лимитед
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити