Права улога имиграната – Отворено писмо председника Ева Моралеса о „Директиви о повратку“ ЕУ.
До краја Другог светског рата Европа је била континент емиграната. Хиљаде Европљана отишло је у Америку да колонизују, побегну од глади, финансијске кризе, рата, тоталитарних влада и прогона етничких мањина.
Данас са забринутошћу пратим процес „директиве о повратку“. Текст, који су 5. јуна усагласили министри унутрашњих послова 27 земаља Европске уније, треба да буде изгласан у Европском парламенту 18. јуна. Сматрам да то драстично погоршава услове притвора и депортације за имигранте без докумената, без обзира на то колико дуго су провели у некој земљи ЕУ, њихову радну ситуацију, породичне везе, колико желе и колико су били у могућности да се интегришу.
Европљани су масовно стизали у Латинску и Северну Америку, власти им нису постављале визе нити услове. Увек су били добродошли, а и даље су. У то време наше америчке земље су апсорбовале економско сиромаштво и политичку кризу Европе. Они су дошли на наш континент да искористе његово природно богатство и пренесу га у Европу – уз велику цену америчког староседеоца. Као што је случај са нашим Церро Рицо де Потоси и његовим фантастичним рудницима сребра који су давали новац за европски континент од 16. до 19. века. Људи, богатство и права европских имиграната су увек поштовани.
Данас, као резултат њеног позитивног имиџа као места просперитета и јавних слобода, Европска унија је главно одредиште имиграната широм света. Велика већина имиграната одлази у ЕУ да допринесе овом просперитету, а не да га искористе. Запослени су у јавним радовима, грађевинарству, болничким, кућним и нежним услугама које Европљани не могу или неће. Они доприносе демографској динамици европског континента, одржавајући однос између оних који су активни и неактивни на начин који омогућавају његове издашне системе социјалне сигурности, и динамику унутрашњих тржишта и друштвене кохезије. Имигранти нуде решење за демографске и финансијске проблеме ЕУ.
Наши емигранти су за нас развојна помоћ коју нам Европљани не дају – јер мало земаља заиста остварује свој минимални циљ од 0.7% БДП-а у развојној помоћи. У 2006. години, Латинска Америка је примила 68,000 милиона долара у дознакама [новца враћена], више од укупних страних инвестиција у нашим земљама. Дознаке широм света достигле су 300,000 милиона долара, више од 104,000 милиона долара додељених за развојну помоћ. Моја земља, Боливија, примила је више од 10% БДП-а у дознакама (1,100 милиона америчких долара) или трећину нашег годишњег извоза природног гаса.
Дакле, имиграциони таласи имају користи и за Европљане, а маргинално и за Трећи свет, с обзиром да губимо квалификовану радну снагу у коју су наше земље, иако су сиромашне, уложиле људске и финансијске ресурсе.
Нажалост, пројекат „Директива о повратку“ увелико компликује ову стварност. Иако разумемо да свака држава или група држава има суверено право да дефинише сопствену имиграциону политику, не можемо прихватити да нашим латиноамеричким сународницима, браћи и сестрама, треба ускратити људска права. „Директива о повратку” предвиђа могућност затварања имиграната без докумената до 18 месеци пре него што буду протерани – или „удаљени” у складу са терминологијом директиве. 18 месеци! Без суђења и правде! Како данас стоји, текст директиве јасно крши чланове 2, 3, 5, 6, 7, 8 и 9 Универзалне декларације о људским правима из 1948. године. Конкретно, члан 13. Декларације који каже:
“1. Сва лица имају право да се слободно крећу и да бирају свој боравак на територији једне државе.
2. Сва лица имају право да напусте било коју земљу, укључујући своју сопствену, и да се врате у своју земљу.”
И, што је најгоре, постоји могућност да мајке и малолетници буду затворени у притворским центрима за које знамо да су депресија, штрајкови глађу и самоубиства у току, а да се не води рачуна о њиховој породичној и школској ситуацији. Како да прихватимо а да не реагујемо да наше латиноамеричке сународнике, браћу и сестре без докумената треба стрпати у логоре, када је велика већина провела године радећи и интегришући се? На којој страни је данашња дужност хуманитарне интервенције? Где су „слобода кретања“ и заштита од произвољног затварања?
Истовремено, Европска унија покушава да убеди Андску заједницу народа (Боливија, Колумбија, Еквадор и Перу) да потпише „Споразум о придруживању“ који укључује Споразум о слободној трговини сличан по природи и садржају оном који су наметнуле Уједињене нације. Државе. Под великим смо притиском Европске комисије да прихватимо услове велике либерализације за нашу трговину, финансијске услуге, интелектуалну својину и јавне услуге. Осим тога, под плаштом правне заштите врши се притисак на нас да смо на Дан међународног радника национализовали воду, гас и телекомуникације. Питам, где је „правна заштита“ за наше жене, адолесценте, децу и раднике који траже боље видике у Европи?
Промовисање слободног промета добара и финансија док се наша браћа и сестре који покушавају да слободно круже суочавају се са затвором без суђења, било би ускраћивање основних слобода и демократских права. Ако се донесе „директива о повратку“, етички не би било могуће да продубимо наше преговоре са Европском унијом, а по дипломатском принципу реципроцитета, задржавамо право да уведемо иста визна ограничења за грађане Европе која имају наметнуто Боливијцима од 1. априла 2007. То право до сада нисмо искористили управо зато што смо се надали добром знаку Европске уније.
Свет, његови континенти, океани и полови пролазе кроз велике глобалне потешкоће: глобално загревање, загађење, спори нестанак енергетских ресурса и биодиверзитета, док у свакој земљи расте глад и сиромаштво, слабећи наша друштва. Учинити имигранте, било да имају документа или не, жртвеним јарцима ових глобалних проблема није решење. То не одговара никаквој стварности. Проблеми социјалне кохезије од којих Европа пати нису криви имигранти, већ су резултат развојног модела који је наметнуо Север, који уништава планету и распарчава људска друштва.
У име народа Боливије, све моје браће и сестара овог континента и других региона света, попут Магреба и афричких земаља, апелујем на свест европских лидера и парламентараца, народа, грађана и активисти Европе, да не одобре текст „директиве о повратку”. Текст који је данас пред нама је директива срама.
Такође позивам Европску унију да у наредних месеци разради имиграциону политику која поштује људска права; што нам омогућава да задржимо ову динамику која је корисна за оба континента; и да се једном заувек поправи огроман историјски дуг, како економски тако и еколошки, који европске земље дугују великом делу Трећег света, и на тај начин затвори отворене вене Латинске Америке. Они данас не смеју погрешити у својој „политици интеграције“ као што су заказали са својом такозваном „цивилизаторском мисијом“ током колонијалних времена.
Братски поздрав из Боливије свима вама властима, европарламентарцима, браћо и сестре. И наша солидарност, посебно према свим „тајним људима“.
Ево Моралес Аима
председник Републике Боливије
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити