Путовао сам у шиитски муслимански ирачки град Насирија у петак увече када су три америчка војника скочила испред мог аутомобила. "Заустави ауто, заустави ауто!" викао је један од њих машући пиштољем према ветробранском стаклу. Вриштала сам на возача да стане. Није их видео како ступају на цесту. Нисам ни ја. Два друга војника су пришла са задње стране, са пушкама упереним у наше возило. Показао сам наше пропуснице за идентификацију и полицајац, који је носио флоппи маскирну капу, био је љубазан, али низак. „Требало је да видите наш контролни пункт“, одбрусио је он, а затим додао: „Угодан боравак у Насирији, али не излазите кад падне мрак. Није безбедно.”
Оно што је мислио, мислим, било је да није безбедно за америчке војнике када падне мрак. Неколико сати касније, изашао сам на улице Насирије на пилећи хамбургер и Ирачани који су ме послужили у запуштеном кафићу нису могли бити љубазнији. Било је уобичајених извињења због прљавштине на столу и недостатка папирних салвета, уз уобичајени прљави квадрат на зиду на којем је, пре само два месеца, сигурно висио портрет Садама Хусеина. Па шта се дешавало? „Ослободиоци“ су већ улазили у дивљину окупације док су наши господари у Лондону и Вашингтону још урлали о победи и храбрости и – овде цитирам Тонија Блера истог дана, обраћајући се британским трупама 60 миља јужније у Басри – како су они „наставио је да покуша да направи нешто од земље коју сте ослободили“.
Само неколико сати раније, један од припадника милиције Ахмеда Чалабија у Насирији ми је викао да тамошњи Американци „понижавају“ народ, како су „натерали човека да пузи на све четири испред својих пријатеља само зато што нису послушати њихова наређења”. Биће револта ако се ово настави, упозорио је он.
Сада не знам да ли је његова прича била истинита, и морам да кажем да је сваки шиити са којим сам разговарао у Насирији топло говорио о британским војницима јужније, али нешто је већ пошло наопако. Чак је и чувар локалног музеја који је раније путовао мојим колима говорио о нафти као једином разлогу за рат. „Сто Садамових дана било је боље него дан Американаца“, урлао је на мене.
Мислим да то није тачно – Американци нису клали шиите овог човека на десетине хиљада као што је Садам урадио пре 12 година – али то је нова „истина“ која се овде пише. Вашингтон се може надати да ће посмртна кућа лешева која се сада ископава из пустиње на северу пружити постхумни нови разлог за недавни сукоб. „Сада се може рећи истина…” Али ми смо ту истину знали давно, након што је Џорџ Буш старији позвао те исте јадне људе да се боре против Садама, а затим их оставио да буду искасапљени.
„Садам је био срамота за Ирак“, рекао ми је један човек док смо стајали поред више од 400 лобања и костију у школском холу близу Хилаха. "Али Америка их је пустила да умру."
У стварности, лажи које су нас одвеле у рат у Ираку полако се уклањају са људи који су послали америчку и британску војску у Месопотамију. Г. Блер би се ове недеље могао појавити у Басри са својом суб-черчилском реториком о „храбрости“, са својим говором о „крвопролићу и стварним жртвама“ и својим жалосним рефреном за британске војнике „који се не враћају кући“. Али ко је послао Британце да умру у Ираку? Ако су то биле „праве жртве“, шта се десило са оружјем за масовно уништење које је било тако стварно када је Блер хтео да уђе у рат, али које се чини тако нестварним у тренутку када се рат заврши?
Г. Блер каже да ћемо их ипак пронаћи и да морамо бити стрпљиви. Али Доналд Рамсфелд, амерички министар одбране, каже да они можда нису постојали када је рат почео. Домаће реперкусије свега овога се настављају у Лондону и Вашингтону, али је реакција у Ираку далеко злослутнија. Нови графит на зиду сиротињских четврти Багдадског града Садр (бивши Садам Сити) који сам видео у среду прича своју причу. „Претите Американцима самоубилачким убиствима“, тмурно је писало.
Није тешко видети како се овај бес гради. Пут од Насирије до Багдада ноћу више није безбедан. Разбојници шетају аутопутем баш док се провлаче улицама Багдада. И примећујем чудну симетрију у свему овоме. Под мрским талибанима, могли сте се возити преко Авганистана, дању или ноћу. Сада се не можете кретати након мрака из страха од крађе, убиства или силовања. Под мрским Садамом, могли сте да возите преко већег дела Ирака без опасности, дању или ноћу. Сада не можеш. Америчко „ослобођење“ постало је синоним за анархију.
Затим, ту су и конфете дневних новина које се појављују на тротоарима Багдада које својим читаоцима говоре о америчким пословним зарадама из овог рата. Ирачки аеродроми су на аукцији, управљање луком Ум Каср је за 8.4 милиона долара (5 милиона фунти) приграбила једна америчка компанија, чији је један од лобиста случајно био заменик помоћника председника Џорџа Буша када је био гувернер Тексаса. Халибуртон, стара компанија потпредседника Дика Чејнија, има велике уговоре за гашење нафтних пожара у Ираку, изградњу америчких база у Кувајту и транспорт британских тенкова. Највероватнији гигант који ће извршити уговоре о реконструкцији у Ираку је корпорација Бехтел чији виши потпредседник, пензионисани генерал Џек Шихан, ради у одбору за одбрамбену политику председника Буша. Ово је исти Бехтел који је – према предратном поднеску Ирака УН-у о наоружању, који је Вашингтон брзо цензурисао – једном помогао Садаму да изгради фабрику за производњу етилена, који се може користити за производњу иперита. У управном одбору Бехтела седи бивши државни секретар Џорџ Шулц, који је опет случајно председник саветодавног одбора Комитета за ослобођење Ирака који је, наравно, блиски повезан са Белом кућом. Реконструкција Ирака ће вероватно коштати 100 милијарди долара које ће – и у томе је лепота – платити Ирачани из сопствених будућих прихода од нафте, што ће заузврат користити америчким нафтним компанијама.
Свега тога Ирачани добро знају. Па када виде, као и ја, велике америчке војне конвоје како брује дуж Садамових аутопутева јужно и западно од Багдада, шта они мисле? Да ли одражавају, на пример, најновији есеј Тома Фридмана у Њујорк тајмсу, у којем колумниста (окривљујући Садама за сиромаштво без помињања 13 година санкција УН-а које подржавају САД) објављује: „Најбоља ствар у вези са овим сиромаштвом: Ирачани су толико потучени да се очигледно чини да је велика већина спремна да Американцима да шансу да ово место учине бољим.
Задивљен сам овим и другим „стручним“ коментарима интелигенције источне обале САД. Зато што ми звучи, гледајући застрашујућу америчку контролу над овим делом света, њену огромну ватрену моћ, базе и особље широм Европе, Балкана, Турске, Јордана, Кувајта, Ирака, Авганистана, Узбекистана, Туркменистана, Бахреина, Дохе, Омана, Јемен и Израел, да се не ради само о нафти, већ о пројекцији глобалне моћи од стране нације која заиста има оружје за масовно уништење. Није ни чудо што ми је тај војник рекао да не излазим кад падне мрак. Он је био у праву. Више није безбедно. И биће много горе.
Више чланака о окупацији Ирака и Још чланака Роберта Фиска.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити