(ажурирано у наставку – ажурирање ИИ)
Последњих месеци, демократе и републиканци су били укључени у интензивну борбу око подобности амбасадора УН Сузан Рајс да замени Хилари Клинтон на месту државног секретара. Институције Демократске странке аналитичари су се упорно посветили њеној одбрани од критика ГОП-а.
Практично цела ова дебата односила се на Рајсове изјаве у серији недељних информативних емисија у септембру, током којих је тврдила да је напад у Бенгазију првенствено мотивисан спонтаним бесом због антиисламског филма, а не координисаним нападом терористичке групе. Сада сви признају да (у складу са стандардним обрасцем понашања ове администрације) Рајсове изјаве су биле нетачне, али у величанственом показивању интелектуалне спретности, прогресивни стручњаци отворено тврде да државни службеници треба да буду оправдани када су дају лажне изјаве на основу онога што им ЦИА каже да кажу, док конзервативци отворено тврде да ослањање на мањкаве и изманипулисане обавештајне извештаје није изговор.
Све је то стандардно, непринципијелно партизанско џокирање. Подразумева се да да је ово Кондолиза, а не Сузан Рајс, две стране би имале потпуно супротне ставове о томе да ли ове нетачне изјаве треба да се држе против ње. Ништа од тога не вреди испитати.
Али оно што је изванредно је како толики број демократа посвећује толико енергије одбрани могуће номинације Сузан Рајс за државног секретара, а да се чак ни не претварају да им је стало до њеног досијеа и њених уверења. То чак није ни део дискусије. А сада када су неки писци почели да испитују тај запис, није тешко видети разлог за овај пропуст.
Прошле недеље, бивши аналитичар ЦИА Реј Мекгаверн опширно документовао Рајсову дугу евиденцију навијања за америчке ратове, укључујући то што је био отворен и агресиван заговорник напада на Ирак, подршка која је трајала много година. У јучерашње издање Нев Иорк Тимес-а, еритрејско-амерички новинар Салем Соломон осудио је Рајсову наклоност према тиранима у Африци, док је Глен Форд из Блацк Агенда Репорта тврдио је – са обиљем документације – да њене присталице „не мари за Африку, чије су силовање и депопулација били у фокусу Рајсове невероватно деструктивне каријере“. Новински чланак Нев Иорк Тимеса од понедељкаодвојено сугерише да су Рајсове блиске везе са владајућим режимом у Руанди – та влада „била њен клијент када је радила у Интеллибриџу, фирми за стратешке анализе у Вашингтону“ – довеле до тога да Вашингтон прећутно подржи своју подршку бруталним побуњеницима у Конгу.
У међувремену, такозване „произраелске“ групе имају гласно је подржао њену могућу номинацију због њене непоколебљиве одбране Израела у УН, поздрављајући је као „ватреног браниоца главних израелских позиција на непријатељском форуму“. Било је недавно открио да Рајсова „има значајна улагања у више од десет канадских нафтних компанија и банака које би имале користи од експанзије северноамеричке индустрије катранског песка и изградње предложеног цевовода Кеистоне КСЛ вредног 7 милијарди долара“, и да је „око трећина Рајсових личних нето вредност је везана за произвођаче нафте, оператере нафтовода и сродне енергетске индустрије северно од 49. паралеле — укључујући компаније са лошим еколошким и безбедносним рекордима и на тлу САД и Канаде."
То је оно што напредњаци посвећују своју енергију одбрани и рекорду који покушавају да додатно оснаже као државни секретар. Она је у суштини класична проратна, империјална технократа која је напредовала у оквиру Заједнице спољне политике прихватајући и оправдавајући њене деструктивне ортодоксије (не изненађује да је један од њених најватренији браниоци, чак и сада, јесте њена бивша колегиница са Института Брукингс, ратољубиви (иако никада ратоборни) Мајкл О'Хенлон).
Једна ствар би била када би напредњаци који се залажу за Рајсову бранили ову евиденцију и овај скуп уверења, или покушали да аргументују зашто би она требало да буде унапређена упркос њима. Али, готово без изузетка, они не раде ни једну од ових ствари. Чим је постало јасно да Обама жели да је номинује, а републиканци су јој се успротивили, они су рефлексно устали да је подрже без икаквог очигледног обзира на оно што је урадила и у шта верује. Другим речима, они посвећују своју енергију залагању за политичко уздизање некога без имало обзира на њена уверења. Зар то није бизарно?
Иако се ово понашање делимично може објаснити приврженошћу партијама, мислим да је већи фактор начин на који су политичари сада обожавани као славне личности, а наша политика сведена на нешто више од ријалити ТВ емисија. Сузан Рајс је релативно млада, динамична, импресивна личност: артикулисана и добро представљена технократа (заиста, након што сам је гледао како се појављује у недељној новој емисији пре три године, још 2009, Твитовао сам: „Сузан Рајс је невероватно ефикасан портпарол – чак и када се залаже за лошу политику – требало би да је користе много више“). Она има неку врсту каријере у Фореигн Полици Цоммунити-у који би, у идеалном свету, био дисквалификујући с обзиром на гнусан учинак те Заједнице, али који се у нашем свету сматра импресивним и озбиљним.
Другим речима, она је политичка звезда у успону. И демократа. А Обама се свиђа и жели да је номинује. И то је довољно да подстакне демократе и напредњаке да навијају за њу, бране је и раде на њеној подршци иако је она стандардни Броокингсов заговорник рата који има досије и низ уверења потпуно анатемски у односу на она за која тврде да их држе.
Лично ме мало занима да посветим енергију раду против Рајсове номинације. Што се тиче њених лоших погледа и записа, нема ништа посебно у вези са њом; као што је назначено, она је прилично класичан члан са добром репутацијом двопартијске заједнице спољне политике. Као што сам сазнао када сам био део напора који су навелико заслужни за спречавање Џона Бренана да буде директор ЦИА-е на основу тога што је подржавао политику издавања и мучења из Бушове ере – само да бих гледао како је именован на још моћнији положај Обаминог шефа саветник за борбу против тероризма – именовања у Вашингтону су симбол лоше политике, а не узрок.
Ако то није Сузан Рајс као државни секретар, онда ће то бити неко са једнако дугим искуством у одбрани америчког милитаризма и подршци најгорим тиранима на свету. Заиста, особа коју би она заменила – огромна председничка миљеница демократа из 2016. Хилари Клинтон – била је не само упорна у својој јавној подршци нападу на Ирак као што је била Рајсова, већ има бар исто толико дуг и импресиван рекорд у пријатељству са најгорима на свету. тирани (Клинтон, 2009: „Заиста сматрам председника и госпођу Мубарак пријатељима моје породице“). Тако да је мало вероватно да би спречавање Рајсовог уздизања резултирало нечим бољим: исту политику империјализма и милитаризма ће водити неки други верни технократа.
Али свакако не бих посветио своје напоре да помогнем некоме са овим записом и скупом веровања да стекне више моћи. Зашто би то урадио неко ко не дели та уверења и сматра да су многа од њих погрешна и одбојна? Савршено је логично да неко брани Рајсову могућу номинацију ако се диви њеном досијеу и уверењима, али они који је подржавају скоро да се не помињу ни на шта од тога јер, сасвим очигледно, ништа од тога нема везе са разлозима за које навијају њеној.
УПДАТЕ
Пре неколико недеља, Катонов Бењамин Фридман свеобухватно испитао Рајсов запис и закључио: "Проблем са постављањем Сузан Рајс за државног секретара није Бенгази. То је рат." Конкретно, она је „подржала скоро сваку предложену војну интервенцију САД током две деценије“; он онда тврди:
„Сузан Рајс, како примећују њени присталице, добро је квалификована да буде државни секретар. Али не пријављује се за стаж. Политичке позиције кандидата за кабинет важније су од њихових биографија. гомилу беспотребних ратова, она ће вероватно подржати следећи."
Али он такође примећује да се „Рајсова мишљења о свим овим питањима мало разликују од већине демократских спољнополитичких елита, укључујући већину других људи који саветују Обаму о ратовима“. То је, по мени, разлог зашто је активно супротстављање њеној номинацији углавном бесмислено, али свакако треба да онемогући подршку и њој.
АЖУРИРАЊЕ ИИ
Прошле недеље на Атлантику, Професор новинарства Колумбије Хауард Френч је детаљно описао Рајсов досије у Африци који је, како је рекао, „помогао САД да настави приступ континенту у стилу хладног рата – и помогао новој генерацији диктатора у том процесу“. У есеј Нев Иорк Ревиев оф Боокс из 2009, испитивао је улогу САД у насиљу на континенту и Рајсову блискост са тиранима.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити