Годишњица Дана Д и изборна кампања били су богато време за ону врсту пропаганде која означава границе мејнстрим либералне дебате у Британији. Гардијан је 5. јуна дао целу страницу са вестима свом дискредитованом ратнохушкачу Дејвиду Ароновичу, чија је подршка крвавој инвазији на Ирак 2003. била у складу са његовом одбраном крваве совјетске инвазије на Мађарску 1956. године. Ароновичев задатак је очигледно био да руши Респект, малу антиратну странку која се бори за места у Европском парламенту. Резултат је био презир не толико према Џорџу Галовеју и активистима који су организовали највеће демонстрације у британској историји, колико према моралној интелигенцији људи који на неки начин желе да изразе своје огорчење над Блеровим епским злочином почињеним у њихово име. Мартин Кетл, коментатор Гардијана и водећи писац, недавно се жалио на корупцију у модерном новинарству; цитирао је Дејли Мирор објављивање очигледно лажних фотографија британских војника који муче ирачке затворенике – што они и чине. Поставља се питање: шта је корумпирано: погрешна процена Мирора или цинично распоређивање Ароновича?
Обсервер, некада сматран либералним светиоником, сада је пример ове пропаганде. Пошто је потпуно подржао Блеров злочин и напустио неконформистичку традицију која се противила инвазији на Египат 1956. године, Обсервер је наставио са цензуром пропустом у посебном издању за Дан Д. Грубо уткана у комеморативно покривање била је промоција Блера. Испод „Дана поноса и патоса“ било је „Блер поздравља америчко ратно коцкање“. Дозвољено му да брбља о томе како су лоши диктатори и како су амерички председници фини, Блер није био прекинут одговарајућим новинарским подсећањем да је раније рекао да је његова и Бушова ничим изазвана агресија „тако неопходна“ и „тако погрешно схваћена“ јер „студија о историја даје тако мало инструкција за данашњи дан.” Тим речима, Блер нас је упозоравао да не проучавамо империјализам, чији је трајни пример Хитлерово освајање Европе.
Међутим, за судије у Нирнбергу није било разлике; свака непровоцирана агресија „није само међународни злочин, то је врхунски међународни злочин [који] садржи у себи нагомилано зло целине“. Окрените странице Обсервера и видећете велику слику одлучног Блера који је постављен на искрцавање савезничких трупа у Нормандији, и „искрени интервју“ са премијером Тристрама Ханта, „једног од водећих британских младих историчара“. Оклевам да назовем Хантову приврженост Блеру детињастим, јер би пропусти у његовим питањима за колаче и Блеровим глупим одговорима били оспоравани у било којој учионици средње школе. То ме је подсетило на посету Московском универзитету касних 1970-их, када ме је забављао други, сличан „историчар” који је напрезао све да не помињемо грабежљиве „грешке” Кремља. Поред овога, две странице Обсервера биле су посвећене „Како је Гиппер украо америчка срца“.
Ово је била почаст Роналду Регану, чији су га „сунчани став“ и „иконски статус“ учинили „савршеним комуникатором“ чија „популарност није познавала границе“. Да, он је повећао америчку ратну потрошњу као никада раније, али то је било „за борбу против комунистичке опасности“. Ад мучнина. Реганове праве разлике биле су следеће. На врхунцу његове „популарности“, мање Американаца је гласало за њега него за било ког председника модерне ере – 27 одсто бирачког тела. Ниједан други председник после 1945. године, осим Џорџа Буша, није председавао оваквим поремећајима у економском животу Сједињених Држава. Милијарде су одузете од обичних Американаца и предате, уз смањење пореза, 5 одсто најбогатијих. Реганов режим је помогао стварање талибана и снабдевао Садама Хусеина хемијским оружјем. Предлог закона о санкцијама против апартхејда усвојен је у Конгресу тек након што је Реган покушао да стави вето. Изнад свега, то су били Реганови тајни, илегални и убилачки напади на Централну Америку, један од најсиромашнијих региона на свету, по којима га треба памтити. Писац Обсервера Пол Харис је успутно поменуо аферу Иран-Контра и „јавну свађу“ која је „тражила неке значајне скалпове“. Реган је, међутим, „преживео“ – за разлику од десетина хиљада његових жртава. Током већине своја два мандата 1980-их, Реган је тајно одобравао напад на Салвадор и Никарагву. У Ел Салвадору, ЦИА је финансирала, обучавала и управљала Националном гардом са црним шлемовима, која је, заједно са одредима смрти које је контролисала, убила хиљаде, посебно умерених реформатора: оне попут Хозеа Виере, председника Института за земљишну реформу Ел Салвадора , и надбискупа Оскара Ромера, који је убијен док је држао путир на миси, јер је направио грешку проповедајући да насилно сиромаштво његовог стада није Божја воља, и да би требало да се одупру режиму тероризма који спонзорише Америка. На отпаду изван Сан Салвадора, изјутра у јутро, видео сам тела које су убили Реганови клијенти, укључујући и труднице. У својим нападима на Никарагву, Реганове „контра“ снаге су се специјализовале за пререзивање грла бабицама и деци док су спавали. За овај тероризам је био задужен Џон Негропонте, амерички амбасадор у Хондурасу, који је, како је известио Балтиморе Сан, створио и руководио војном јединицом која је „користила уређаје за шок и гушење у испитивањима. Затворенике су често држали голе и, када више нису били корисни, убијали и сахрањивали у необележене гробове.” Џорџ В. Буш је управо именовао Негропонтеа за првог америчког „амбасадора“ у „ослобођеном“ Ираку. Можда сте помислили да су ове ствари вредне помена у Обсерверу – да је, под Реганом, више од 100,000 људи побијено у Централној Америци, а Сједињене Државе су истакнуте као једина земља коју је Светски суд икада осудио за дела тероризма. Пошто је све ово изоставио, Харис је добацио Гипперу: „Морао си да се дивиш његовом стилу“. Ово није Телеграф, или Мардоков лист.
Зар ово није облик корупције? Јер, неслагање је темељ сваке вредне демократије, за коју су се борили и умирали ти Британци који су се искрцали на плажама Нормандије. Они се сигурно нису борили и гинули за цинизам и дволичност садашњег британског режима, чији је лидер уронио у Америку коју Норман Мејлер описује као „префашистичку”. Дана 17. маја, Нев Статесман је објавио водећи чланак у којем се наводи да је рад његових неистомишљеника потврђен и „прихваћен у читавом политичком спектру“. Овако частан рекорд у прошлом броју је укаљао блаћење преобучено у новинарство. Наслов преко овога био је „Садамова сопствена партија“. Написан од стране другог „либералног“ ратног хушкача, чланак је подржао уводник који је одбацио „одвратне вредности“ Респекта, чији је антиратни став очигледно толико претећи да захтева истицање читавог медијског извештавања о изборној кампањи, као и двоструки ударац Гардијана и Њу Стејтсмена. Ја нисам борац за поштовање, али хиљаде принципијелних људи јесу. Поштено је рећи да нико не сматра Садама Хусеина ништа друго осим чудовишта; сви су се непогрешиво противили инвазији на Ирак, за разлику од многих оних који су се кандидовали на изборима. Тхе Нев Статесман позива своје читаоце да „прогутају тешко и гласају за лабуристе“. Без обзира да ли гласате за Респект или Зелене или било кога другог, важно је да не гласате за лабуристе и не легитимишете потпуно корумпирану политику владајуће странке одговорне за толико крвопролића и патње у далекој земљи.
Иначе, „не у моје име“ не значи ништа.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити