Андреј Грубачић (Мултиетнички сан о Косову Знет 11) пружа занимљиву перспективу на очигледно нерешиво питање Косова. Каква је његова перспектива и како је треба оценити?
Андреј нуди самопоуздани 'утопијски програм трансформације' заснован на основним покретима који се агитирају око заједничких друштвених питања која негују међуетничку 'органску солидарност' као супротстављање међуетничком сукобу, што води ка 'партиципативном друштву' одоздо као коначан одговор на 'раздвајање албанског и неалбанског становништва'. На тај начин, тврди Андреј, етнонационализам ће се повући на Косову и ми ћемо, коначно, моћи да превазиђемо крваву логику подела „нових етничких граничних линија“.
Ова свеобухватна визија је заиста задивљујући идеал коме сваки радикал треба да тежи, и да га инспирише, као крајњи одговор на друштвено питање на Балкану, као и другде. Али ипак је случај да идеали, колико год били задивљујући, пречесто не успевају да нас адекватно или довољно воде када смо, као радикали, суочени са хитном потребом да пружимо конкретне одговоре на конкретна питања, као што су она која поставља национално питање у Косово. Ово је вероватно централна слабост Андрејеве перспективе.
Национално питање на Косову, као и сва национална питања, је превасходно политички питање. Наравно, он је нераскидиво испреплетен са дубљим економским и социјалним питањима која треба да се позабаве и коначно реше. Али најконкретнији, најнепосреднији и најхитнији израз било ког националног питања се увек налази на нивоу политике, па тако и на овом нивоу морамо да дамо одговоре.
Управо се ту Андрејева „утопијска“ перспектива показује незадовољавајућом; заиста, тачније би било рећи да, по дружење националном питању, његова перспектива представља ан unikanie политике и тиме ан unikanie националног питања у његовом правом смислу. Понудити задивљујући друштвени идеал као одговор на горући политички проблем слично је возачима чије су очи толико упрте у хоризонт да не могу адекватно преговарати о непосредним препрекама које им се налазе на путу.
Управо о овим непосредним препрекама радикална политика мора да преговара када је реч о питању Косова. Није мало оних којима треба преговарати. Да ли треба да се супротставимо или подржимо право Косова на самоопредељење, право да формира независну државу у његовим садашњим границама? Да ли треба да се супротставимо или подржимо режим УН који су САД завештале покрајини после рата против Србије 1999. године? Да ли треба да се супротставимо или подржимо одбијање Србије да одустане од свог права на суверенитет над Косовом? А да се противимо или подржавамо територијалној подели Косова са Србијом? Ово су конкретна, непосредна и хитна питања на која ми, као радикали, треба да будемо у стању да дамо конкретне, кохерентне и аргументоване одговоре. Андрејева перспектива је на крају незадовољавајућа јер он то не успева.
Постоје две друге перспективе које су радикали понудили на Косово и које такође вреди испитати.
Идеја о балканској федерацији
Први је онај који често предлаже велики део онога што сам Андреј назива 'старом левицом' у бившој Југославији, посебно у Србији: идеја балканске социјалистичке федерације, идеја са дугим, прогресивним политичким наслеђем укорењеним у деветнаестом веку. Ова идеја сматра да је једини начин да се превазиђе етнички сукоб да се уклоне завађене ситне државице у региону које су непрестано користиле национализам да би оствариле своје циљеве и чије су међусобне анимозитете тако често искориштавале империјалне силе да наметну своје. решења“ у области. Балканска федерација би, каже се аргумент, ујединила регион и служила као заштитни бедем против империјалне интервенције и међуетничког сукоба.
Као и Андрејева перспектива, и ово је задивљујући идеал коме сваки радикал треба да тежи и да се њиме инспирише, као коначном одговору на национално питање на Балкану. Али то је и незадовољавајуће јер, иако је свакако покушај да се национално питање реши на нивоу политике, пружа апстрактан а не конкретан одговор на централно политичко питање које треба да се позабави: право Косова на самоопредељење, на сопствену независну државу.
Уместо тога, ова перспектива се пречесто представља у облику прећутног unikanie тог централног питања „балканска федерација је најбољи одговор на питање Косова „или у најгорем облику у форми експлицитног одбацивање од тога 'не другој држави на Балкану, да балканској федерацији. Овако преовлађујући нагласак на идеји балканске федерације у време када је доминантни политички тренд још увек у правцу независне државности, мало је вероватно да ће имати ону врсту дневно-политичке куповине појединаца и покрета које би радикали требало да траже.
Ипак, на друге начине, идеја о балканској федерацији свакако има потенцијал да понуди одговоре на друга горућа политичка питања која се постављају 'не колонијалној владавини УН-а на Косову, не претензијама Србије на Косово, не подели. Ипак, сви ови одговори су на крају фатално оштећени неуспехом да се конкретно и директно одговори на једно централно питање које тренутно доминира било којом политичком расправом о питању Косова: право на самоопредељење.
Чомски и подела
Други одговор на питање Косова који је произашао из радикалног извора је онај о територијалној подели, чему је Ноам Чомски у прошлогодишњем интервјуу за Радио-телевизију Србије дао подршку (О.н НАТО бомбардовање Југославије РТС онлајн, 25. април 2006, објављено у водећем српском листу Политика 7 и 8. маја 2006). Чомски је рекао:
„Већ дуже време осећам да је једино реално решење оно које је, у ствари, понудио председник Србије, мислим давне 1993. године (Чомски мисли на предлог бившег српског председника Југославије Добрице Ћосића), тј. нека врста поделе, са српском, до сада је остало врло мало Срба, али оно што су српске области биле су део Србије, а остале нека буду оно што су они називали „независним“, што значи да ће се прикључити Албанији.'
Док Чомскијев став свакако има снагу да пружи конкретан одговор на нивоу политике, ипак је врло упитно да ли оно представља адекватан радикалан решење косовског питања. Два су главна разлога зашто је то тако.
Прво, Чомски поделом предлаже управо оно чему се Андреј противи – цртање још једног скупа етнички граничне линије на Балкану. Последице тога није тешко предвидети. Чак и када би се подела ограничила на то да Србија добије три северна округа Косова у којима су Срби очигледно у већини, таква подела, као и окрутни преговори које она неизоставно подразумева, сигурно ће још више распламсати ионако запаљиво стање албанско-српских односа . Не само да би ово могло да доведе до још једног рата око нових етничких граничних линија и до још једне рунде етничког чишћења Албанаца из већинских српских округа и обрнуто, већ би као последицу оставило и преостале Србе на другим местима на Косову још рањивији. Укратко, подела ће вероватно довести до немерљиво погоршања етничких односа, па чак и до рата.
Друго, и не мање важно, међуетнички сукоб између Албанаца и Срба који ће се вероватно интензивирати током процеса поделе би врло вероватно пореметио најпозитивнији и најзначајнији политички развој на Косову од рата 1999. „недавне појаве косовски антиколонијални покрет.
Косовски антиколонијални покрет
Уједињене нације и косовска полиција су 10. фебруара ове године распршиле масовне демонстрације од 3,000 људи у Приштини, главном граду Косова, тражећи хитну независност од Србије и окончање владавине УН-а над том покрајином, користећи сузавац и гумене метке. Два демонстранта су убијена из ватреног оружја, а 82 су добила болничку помоћ. Те вечери су претресане просторије Покрета за самоопредељење (МСД), који је организовао демонстрације, а њен вођа, 31-годишњи Аљбин Курти, ухапшен је. Даље демонстрације одржане 3. марта захтевале су Куртијево моментално пуштање на слободу, али у време писања овог извештаја он и даље чами у затвору.
Противљење МСД-а владавини УН-а не обележава ништа мање него рођење косовског антиколонијалног покрета. Њени активисти, које власти редовно хапсе и малтретирају, осуђују УН да су „апсолутни владар“ чија се „колонијална окупација“, заснована на „сили, а не правди“, поноси „што је овде да гради демократију [али] је сама у потпуности недемократски'. Они критикују УН што чак седам година након рата 1999. нису окончале драстичне несташице струје на Косову. Штавише, владавина УН-а је била упадљиво неспособна са својим приватизујућим неолибералним програмима да ублажи очајни ниво сиромаштва на Косову, или да реши албанско-српска непријатељства својим озлоглашеним приступом одозго према доле овом критичном питању.
Истовремено, упркос свом бескомпромисном захтеву за независношћу од Београда, МСД није србофобичан. Њен лидер Аљбин Курти 2004. године супротставио се масовним албанским нападима на српске цивиле и цркве, што је довело до тога да га један лист осуди да је „антиалбански“. Курти је с правом схватио да су такви напади крваво одвраћање од борбе за деколонизацију коју је желео да води.
МСД је такође предводио противљење новом мировном плану за Косово, непосредном узроку демонстрација у Приштини, које је изасланик УН-а Марти Ахтисари најавио у фебруару. Предлажући да Косово има право да се придружи УН и сопствену заставу и химну, он је престао да позива на независност. Уместо тога, понудио је владавину гувернера ЕУ, уз подршку полицијских снага предвођених ЕУ и трупа НАТО-а. Унмик постаје Еумик, Косово остаје колонија и ништа се не мења. Одбијање да се позове на независност мотивисано је превладавајућим геополитичким страхом „да би се отуђена Србија могла окренути Путиновој Русији, која би тада обезбедила упориште на Балкану.
Појава МСД-а стога означава промену у политици Косова са деструктивног фокуса на албанско-српска непријатељства ка фокусу на борбу против аутократске неоколонијалне моћи коју УН тренутно имају над Косовом. Није тешко видети да би та подела, и све што би она подразумевала, избацила овај покрет из колосека јер би вратила фокус на албанско-српска непријатељства која МСД марљиво помера у антиколонијалном правцу.
Неке конкретне радикалне перспективе
Стога је важно да радикали данас подржавају право Косова на самоопредељење, на независну државу у оквиру садашњих граница. Ово није ни далеки сан ни апстрактно решење; напротив, политички је конкретан, али је и радикалан не само зато што захтев за косовском независношћу данас поприма антиколонијални карактер док борба за ослобођење Косова од аутократске владавине УН или ЕУ почиње да се захуктава.
Што се тиче претензија Србије на Косово, критично је да српска радикална левица испуњава своју интернационалистичку дужност супротстављајући се овим националистичким тврдњама. Ово се најбоље може урадити ако се упореди са подршком праву Косова на самоопредељење, праву да одреди сопствену будућност без колонијалне владавине УН или ЕУ.
Управо кроз овакве конкретне политичке акте интернационализма Срба који подржавају национална права косовских Албанаца може плодно да почне агитација око друштвених питања од заједничког интереса на која Андреј указује, као што је противљење неолибералној приватизацији. И на овај начин могуће је почети да се гради оно основно политичко поверење између Срба и Албанаца које ће идеју о балканској федерацији учинити изводљивијом темом за међусобну дискусију.
Једно је, међутим, извесно: само ће прво давањем конкретне политичке подршке косовском праву на самоопредељење, леви радикали у Србији, посебно у Србији, моћи да пређу мост који води ка истинској солидарности између Албанаца и Срба на ширем економском плану. , политичка и друштвена питања која су им заједничка. Ако то не учине данас, онда ће национално питање бити искоришћено против њих да би се избациле из колосека све заједничке иницијативе које покушају да предузму.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити