Временом ће се много писати о најразорнијем земљотресу у краткој историји Пакистана, а већина онога што ће бити написано бавиће се тугом и патњом милиона људи који су погођени. Заиста, у првих неколико дана након земљотреса, дошло је до излива емоција широм света и људи из далека и шире су се упуштали у све врсте акција помоћи у истинском исказивању солидарности.
У међувремену, функционери пакистанске владе упутили су узбудљиве позиве нацији да се уједине и обећали да ће водити са фронта у напорима за помоћ. Чини се, међутим, да хиљаде породица које су биле разорене земљотресом у најудаљенијим деловима многих долина северозападне пограничне провинције и Кашмира имају разлога да се не слажу са тврдњама владе. Данима након земљотреса основна помоћ није стигла до читавих градова и села која су била сравњена, што је изазвало љутите и фрустриране реакције многих погођених. Пљачка је уобичајена појава и када залихе помоћи стигну до погођених подручја, најзаслужнији су обично истиснути.
Неки ће тврдити да све ово одражава само недостатак капацитета државе да одговори на катастрофе толиких размера, и да је тешко да је фер издвајати актуелну владу за структурни недостатак који обухвата читавих 58 година земље. постојање. Многи ће указати на сличне недостатке у одговору држава Индије, Шри Ланке и Индонезије на цунами у децембру прошле године како би подвукли да безнадежна неадекватност одговора пакистанске владе на земљотрес одражава ресурсне и техничке недостатке са којима се суочавају све државе трећег света.
Такви аргументи имају тенденцију да пригуше чињеницу да државе трећег света типично штите интересе паразитских власничких класа које доминирају друштвима трећег света, и да свака одређена влада подједнако заслужује критику као и било која друга због историјског наслеђа. На другом нивоу, они не успевају да идентификују централну улогу држава првог света у глобалној капиталистичкој политичкој економији која је већину људи у друштвима трећег света систематски осудила на маргину. Када државе првог света реагују „велика срца” на катастрофе у трећем свету – иако би било тешко описати реакцију првог света на земљотрес до сада као великодушан – то је Важно је запитати се која је њихова улога у одржавању структуралне зависности која оставља државе трећег света тако потпуно неспособнима да се изборе са таквим кризама, а затим да моле 'међународну заједницу' за помоћ када оне изненада избију. Штавише, вреди узети у обзир да се велики део помоћи коју су обећали мулти и билатерални донатори непосредно након катастрофа, ратова и слично никада се заправо никада не материјализује, док је значајан део оне која се материјализује у облику зајмова и везаних грантова. а не безусловни трансфери.
Иако ова катастрофа захтева препознавање свих ових питања, најхитније питање које се намеће из страшне стварности са којом се суочава народ пакистанског Кашмира или онога што је познато као а€˜Азада€™ Џаму и Кашмир (АЈК) а€“ ко су главне жртве трагедије а€“ је разлог зашто акције пакистанске државе нису ни близу да одговарају њеним тврдњама када је у питању Кашмир. „Азад” значи „слободан” на урду и другим локалним језицима, али сугерисање да су Кашмирци са обе стране границе „слободни” је окрутна шала. Опште је познато да је пакистанска држава учинила 'Кашмирску ствар' централним принципом своје водеће идеологије од њеног стварања, али ипак наставља да третира АЈК као своју властиту колонију. 'Владе' АЈК никада нису биле аутономне на било који значајан начин и доследно су вукле линију Исламабада. Привремени устав Џамуа и Кашмира „Азад“ из 1974. обавезује све лидере од председника на доле и све законодавце да се закуну на лојалност циљу придруживања државе Џаму и Кашмир Пакистану. Члан 7(2) каже: Ниједној особи или политичкој странци у 'Азад' Џаму и Кашмиру неће бити дозвољено да пропагира или учествује у активностима које штете или штете идеологији придруживања државе Пакистану. Довољно је рећи да сваки становник АЈК-а који се отворено изјашњава против пароле Кашмир банега Пакистан (Кашмир је саставни део Пакистана) а€“ који је држава пропагирала надалеко и због тога је добила готово аксиоматске размере а€“ “ подложно је суђењу за побуну.
У складу са чланом 5(2) (вии) Изборне уредбе за законодавну скупштину `Азад' Касхмир из 1970. године, особа би била дисквалификована за пропагирање било каквог мишљења или радње на било који начин који је штетан за идеологију Пакистана, идеологију придруживања државе Пакистану или суверенитет и интегритет Пакистана. Исти услов се односи на свакога ко „клевета или нарушава углед правосуђа а€˜Азада€™ Џаму Кашмира или Пакистана или пакистанских оружаних снага“.
На изборима 1996. у `Азад` Кашмиру, странкама и кандидатима који су хтели да учествују на платформи независности и одбили да потпишу декларацију којом се признаје приступање `Азад` Кашмира Пакистану као члан вере, ускраћено је право да се такмиче. Док гарантује слободу говора, члан 9. Устава `Азад` Кашмира, намеће „разумна ограничења у интересу безбедности Азад Џаму Кашмира и пријатељских односа са Пакистаном“.
Влада АЈК-а није слободна да додељује ресурсе, доноси политику или доноси законе било шта осим токенизама. Сва овлашћења имају званичници Пакистана и Министарство за питања Кашмира у Исламабаду у погледу закона, именовања, питања опште политике, буџета, унутрашње безбедности, питања која укључују значајне финансијске обавезе, јавног дуга и зајмова и важних питања која се односе на цивилно снабдевање .
Најмоћнији службеници који воде владу `Азад` Кашмира су бирократе који су запослени у пакистанској влади и пакистански држављани, укључујући главног секретара, генералног инспектора полиције и секретара за финансије. Они нису одговорни влади 'Азад' Кашмира, већ само Пакистану. У ствари, влада 'Азад' Кашмира нема никакву улогу у вођењу администрације. У потпуности га контролишу горепоменути свемоћни официри које је Пакистан наметнуо влади 'Азад' Кашмира. Толико о праву на национално самоопредељење.
Право на слободу удруживања је веома ограничено, укључујући основна синдикална права. Државни службеници у Кашмиру никада нису уживали чак ни високо компромитована синдикална права која су додељена државним службеницима широм Пакистана. Није било значајних напора од стране пакистанске државе да задовољи потребе становништва Кашмира за запошљавање, образовање, здравље и културу. Пакистанска држава то никада не би признала, али инфраструктура друштвеног развоја у индијском Кашмиру је далеко боља од оне у АЈК, а то не говори много. Ретки путеви и комуникациона мрежа су се тек недавно појавили у АЈК-у, а и то је земљотресом сведено на рушевине. У међувремену, АЈК је дом бране Мангла, једног од главних извора воде и струје за наводњавање у Пакистану. Када је брана Мангла изграђена пре четири деценије, локални људи су платили високу цену, били су расељени у великом броју, док су обрадиве површине у тој области уништене процеђивањем и другим великим пројектантским пропустима. У последње време влада је желела да подигне ниво воде у брани Мангла, што је чин који би створио још више социјалне и еколошке штете. Само су напори утицајне заједнице Кашмира у Великој Британији спречили владу да настави са својим плановима.
Заиста је кашмирска дијаспора та која је у великој мери одговорна за ограничен материјални развој који је регион видео, чак и ако је овај развој био веома неуједначен. Било би тешко наћи мушкарце радно способне код куће у било ком од региона који су били разорени земљотресом, укључујући главни град државе Музафарабад. Миграција остаје једина нада већине Кашмираца да зараде за живот. Неко би помислио да би регион који је толико прижељкивао пакистанска држава захтевао мало више пажње државе када су у питању такве основне инфраструктурне потребе и потребе за животом.
А опет, није изненађујуће што Пакистан не може да посвети ни минимум ресурса АЈК. Она је, на крају крајева, деценијама подржавала прикривени кашмирски 'ослободилачки рат'. Хиљаде младића и девојака жртвовано је на олтару циничног ратовања у име Кашмира. Мало је важно да ли сами Кашмирци верују у овај ослободилачки рат – као што је очигледно из горе наведених чињеница, Исламабад има ексклузивно право да одлучи шта је најбоље за Кашмирце у сваком случају. Сада је добро документовано да се пораст милитантних активности у Кашмиру поклопио са завршетком авганистанског џихада. Јасно је да је пакистанска држава морала да се ослободи хиљада џихадиста који више нису били потребни америчком империјализму у Авганистану. Да, народне ослободилачке снаге постоје са обе стране границе, али им ниједна влада никада није дозволила да истински цветају.
Оскудна јавна средства која су остала у каси Кашмира након издвајања за измишљене милитантне снаге посвећена су бескрајној државној кампањи за односе с јавношћу која настоји да демонизује Индију. Готово у сваком билтену на државној Пакистанској телевизији (ПТВ), један сегмент је посвећен описивању очигледних кршења људских права које чини Индија у нечему што је уобичајено 'окупирани Кашмир'. Деценијама се води посебна ноћна 'Кашмирска датотека' у којој се приказују графичке слике злостављања. Индијско поступање према Кашмирима остаје павестија коју су криминално игнорисали готово сви изван потконтинента, док је његов рекорд у задовољавању социјалних потреба Кашмира и омогућавању независних политичких процеса да се укоријене само незнатно бољи од пакистанских. То, међутим, не оправдава ексцесе и лицемерје пакистанске државе.
Последњих година, пакистанска јавност је очигледно постала нестрпљива због континуираног прибегавања државе 'кашмирском циљу'. Ове знакове упозорења а€“ заједно са подстицањем Клинтонове и Бушове администрације, а посебно а€œратом против тероризмааа€, естаблишмент је препознао и помажу да се објасни а€˜заокрет» садашње владе €™ о својој политици Кашмира. Ипак, што се тиче Кашмира са обе стране границе, није дошло до значајне промене у ставу ниједне владе према њима. Кашмир и даље остаје најзапостављенији део обе земље. А 8. октобра природа је на најбруталнији начин подвукла ову мрачну стварност.
Док су мисионарски жар са којим су се Пакистанци, Индијци и многи други приватни грађани широм света мобилисали да допринесу ономе што ће бити веома дуготрајно и дуготрајно пружање помоћи у Кашмиру и другим погођеним регионима, важно је да се усред свега туга и разарање, политика Кашмира не смеју се заборавити. Било је много гласова који сугеришу да би недаће изазване земљотресом могле дати још већи подстицај новонасталом мировном процесу који већ више од годину дана подстичу сви и сви. Међутим, ово поставља питања о природи овог „мировног процеса“ и о томе како две централизоване и елитистичке државе могу заиста да представљају потребе и Кашмира и Пакистанаца и Индијаца. У том смислу, посебно је важно размотрити улогу коју је Вашингтон одиграо у „посредовању“ процеса. Потребе капиталистичке акумулације вероватно објашњавају мировни процес више од било чега другог, као што би могли да сугеришу добро објављени планови за изградњу разних гасовода кроз обе земље.
Иако може изгледати непријатно изнети критику пакистанске или индијске владе у таквим тешким временима, може се само надати да ће дисидентске снаге у обе земље поставити питање: зашто је Кашмир толики приоритет сада, након што га је катастрофа ове природе уништила на комадиће? Зашто је држава у градовима као што су Музафарабад и Равалакот потпуно нестала, и зашто је дошло до колапса закона и реда? Срамно, прича се да се крхотине и тела која се распадају не могу одлагати у најразоренијим градовима јер нема дизалица.
Често у кризним временима национализам достиже грозничаву висину. Није изненађење да је генерал Первез Мушараф јавно затражио јединство и избегавање 'игре окривљавања'. Али зашто би се Пакистанци, а посебно становници АЈК, осећали националистички према држави у овом тренутку? Шта је неузвраћени национализам дао обичним Пакистанцима и Кашмирима за дугих 58 година? Ако је икада било времена да се траже одговори од оних који доносе одлуке о животима стотина милиона људи – укључујући и оне чији су животи сада изгубљени – то је то. Владајућа класа ће покушати да протера своје демоне кроз ову кризу. Трагедија Кашмира која је у току захтева да Пакистанци, Индијци, Кашмирци и они широм света који су због овог земљотреса натерани да примете Кашмир не дозволе да се ова трагедија потраје још шест деценија.
Аасим Сајјад је политички активиста повезан са Покретом за људска права (ПРМ) у Пакистану. ПРМ је национална политичка конфедерација борбе радничке класе.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити