Израел гласа за повлачење и коначне границе“ и „Израелци напуштају сан о Великом Израелу“ биле су главне теме у спину који је карактерисао мејнстрим, чак и прогресивно, медијско извештавање о израелским парламентарним изборима који су одржани 28. марта. У стварности, резултати избора су открили да се међу израелским Јеврејима појавио консензус, не само против основних захтева правде и истинског мира, као што је то увек био случај, већ и за подршку агресивнијег облика етничког чишћења Палестинаца и цементирања ционистичког апартхејда .
На изборима за Кнесет 2006. Израелци су заиста великом већином гласали за „повлачење“, не са Окупиране палестинске територије (ОПТ), већ само за Палестинце — било у Израелу, у ОПТ-у или у егзилу. Палестинске земље су очигледно искључене из овог повлачења. Објективно испитивање изборних резултата и политичких платформи партија заступљених у новом израелском парламенту показаће да је прослављање „померања ка миру и реализму“ од стране западних и израелских медијских стручњака не само неоправдано већ и прилично варљиво. . Ако ништа друго, дошло је до страственог усвајања агенде деснице.
Пре него што разоткрије спин, читаоци морају бити упозорени да су „десно“, „лево“ и „центар“ релативни појмови; они имају битно другачије значење у израелском политичком контексту него у било ком упоредивом парламентарном систему, укључујући Палестинско законодавно веће. Са изузетком политичких партија у којима доминирају Палестинци, све израелске странке заступљене у седамнаестом Кнесету се приближавају трима основним „нема“ ционизма: Не повратку палестинских избеглица које је Израел протерао из корена током Накбе (катастрофа лишења имовине и протеривања око 1948. ); Не потпуном окончању окупације и колонизације палестинске територије коју је окупирао Израел 1967. године; Не пуној једнакости – у закону као иу владиној политици – између јеврејских грађана Израела и његових палестинских грађана, преосталог аутохтоног становништва земље.
Неки би могли тврдити да се „ултра-гобиња“ јеврејско-израелска партија, Мерец, одустала од консензуса о другој клаузули, када је подржала „окончање окупације“. У ствари, Меретз никада није прихватио а завршити повратак на међународно признате границе из 1967. године, чиме је источни Јерусалим са својим Старим градом био на палестинској страни. Увек се залагала за држање делова ОПТ-а под контролом Израела, а да не помињемо да њен доследни став против права палестинских избеглица и пуне једнакости у Израелу чини да ксенофобичне десничарске странке у Европи у поређењу са њима звуче прилично либерално.
Недавно је Мерецов вођа Јоси Бејлин писао Авигдору Либерману — којег неки аналитичари виде као новог вођу „фашистичке“ деснице у Израелу — дивећи му се зато што је „веома интелигентан, успешан политичар, одличан човек од акције и паметан Јеврејин“, даље га хвале што нас је „водио у ситуацију у којој ће и јеврејски народ заиста коначно имати сопствену јеврејску државу“. Либерман је позвао на етничко чишћење Израела од пола милиона његових палестинских грађана „прилагођавањем његових граница“ како би их изоставили, ускраћујући им држављанство и сва релевантна права. Вреди напоменути да је већи део земљишта које припада овој циљној групи држава већ деценијама одузела. Упркос опортунистичком политикантству, Меретз је био потпуно одбијен од стране израелских гласача, освојивши само 5 места на прошлонедељним изборима, у поређењу са већ бедних 6 места на изборима 2003. године.
У оштрој супротности са сталним падом „левице“, Либерманова ултрадесничарска партија Израел Наш дом, чија је главна бирачка јединица међу имигрантима који говоре руски, освојила је запањујућих 11 места на платформи која експлицитно позива на ускраћивање израелских грађана „право на живот у држави на основу вере и расе“, како пише израелски коментатор Акива Елдар.[1] Иако су друге екстремистичке странке које су седеле у Кнесету, попут Моледета Рехавама Зеевија, у прошлости заговарале сличну фашистичку агенду, ово је први пут у историји Израела да је било која таква странка прихваћена као део мејнстрима. „Либерманово прихватање у срж консензуса“, упозорава Елдар, „је доказ [] моралне деградације јеврејског израелског друштва“.
Недавна студија о израелском расизму [2] потврђује ову „моралну деградацију“. Више од две трећине израелских Јевреја изјавило је да не би живело у истој згради са палестинским грађанима Израела, док се 63 одсто сложило са изјавом да су „Арапи безбедносна и демографска претња држави“. Четрдесет посто сматра да „држава треба да подржи емиграцију арапских грађана“. Ово опште померање израелског јавног мњења ка екстремно десним позицијама добро објашњава изузетан успон Либермана.
Али човек не мора да буде Либерман да би био расиста, као што примећује писац Ха'ареца Гидеон Леви.[3] „„Мир“ који је предложио Ехуд Олмерт није ништа мање расистички“, тврди он, додајући: „Либерман жели да их удаљи од наших граница, Олмерт и њему слични желе да их удаље од наше свести. Са њима нико не прича о миру, нико га заправо не жели. Само једна амбиција све спаја – да их се отарасимо, на овај или онај начин. Пребацивање или зид, „раздвајање“ или „конвергенција“ – поента је да би требало да нам се повуку из вида.
Олмертовој партији Кадима, чијих 29 места у Кнесету представља главну странку Израела, израелско бирачко тело је дало прилично јак мандат да се „одвоји“ или „одвоји“ од Палестинаца, како популарних израелских – тако и све више западних – еуфемизама за одвајање Палестинаца од њихових најбоља земљишта и водни ресурси, затварајући прве у Бантустанс који се не разликују много од јужноафричких, уз задржавање израелске контроле над овим другим. Хваљен у водећим западним новинама као сила за мир, Кадимин програм не само да категорички одбацује међународно санкционисана права палестинских избеглица, већ и позива на трајну анексију највећих јеврејских колонија, које су све илегалне према међународном праву, као и огромних Део долине Јордана на Западној обали. Такав план, који је мање-више подржала Бушова администрација, ефективно блокира све реалне изгледе за „одрживу“ палестинску државу — а камоли за истински суверену државу унутар граница из 1967, у складу са резолуцијама УН. То је дакле рецепт за даље сукобе и крвопролиће, а не мир. Тешко да је „централна“ партија, по било ком поштеном стандарду.
Добра вест на овим изборима, може се тврдоглаво тврдити, јесте да су лабуристи, чврста лопатица израелске левице, добили на овим изборима, буди наду у коалицију „левог центра“ која тражи мирно решење са Палестинцима. Истина је да су, за разлику од Ликуда, лабуристи у великој мери задржали своје присуство на израелској политичкој мапи, али су на изборима 2003. лабуристи и њихов савезник, Оне Натион (коју је тада водио Амир Перетз, садашњи лидер Лабуриста), освојили 22 места. На тренутним изборима, лабуристи су пали на 19. Без обзира на то, платформа лабуриста је прави разлог за забринутост, а не број места.
Ако је у прошлости постојала озбиљна сумња у левичарску акредитацију лабуриста, сада се са сигурношћу може рећи да их партија нема. Његов голубији углед никада није био заслужен. Лабуристички ционизам је, на крају крајева, историјски одговорнији од било које друге снаге у Израелу за етничко чишћење Палестинаца 1948. и 1967. године; за ширење илегалних колонија на окупираној територији; за заговарање расистичког дискурса о Палестинцима који представљају „демографску претњу“; и за осмишљавање војних и политичких стратегија — укључујући Зид — намењених да животе Палестинаца под окупацијом учине толико јадним да размишљају о одласку. Рад, који је историјски „дат избегавању и порицању“, како каже Џефри Виткрофт [4], играо је кључну улогу у израелском колонијалном пројекту, док је истовремено пројектујући лажну слику демократије и просветљења на погрешно информисану и углавном преварену западну публику.
Под Перецом, преданим синдикалним вођом и Јеврејином који припада потлаченој „сефардској“ (што значи Мизрахи/Арапима) заједници, лабуристи су се померили улево, тврде израелски апологети, у покушају да додатно углачају свој обрт. Стварност на терену је, опет, била у супротности са тако лукаво направљеном сликом. Чим је изабран за новог председника лабуриста, Перец, самопроглашени „човек мира“, објавио је [5] да се залаже за „уједињени Јерусалим“ као главни град Израела и одлучно се противио да се палестинским избеглицама дозволи повратак у своје домове и имања у Израелу, обе позиције у супротности са међународним правом. Штавише, његова прва иновативна идеја у политичкој арени мора да је угасила сваку наивно изгубљену наду у напредак ка праведном миру под његовим вођством. „Хонгконшка парадигма“, идеја о „закупу“ Палестинцима на 99 година земље на којој су основане највеће јеврејске колоније, требало је да постане Перетзов креативни допринос потрази за миром. Мерон Бенвенисти, израелски писац и бивши заменик градоначелника Јерусалима, оштроумно је прокоментарисао ову шему рекавши [6]:
„Немогуће је дати било какав прикладнији израз колонијалистичкој природи анексије делова Западне [банке] од примера преузимања од стране Британске империје [] делова несрећног кинеског царства. Заиста, проналазачи хонгконшке парадигме идентификовали су сличност: пљачкашки капитализам који делује под окриљем војне моћи против импотентног ривала, насилничко преузимање земљишта и водних ресурса уз расељавање домородаца и остваривање огромних профита уз експлоатацију патриотских осећања и националистичких порива“.
Досељеници, главни потенцијални добротвори Перетзове иницијативе, приказани су у многим обмањујућим медијским причама као највећи губитници овог гласања. Заправо, остварили су најзначајнију победу. Фокусирајући пажњу на мала, удаљена и изузетно скупа насеља од којих су Кадима и лабуристи били спремни да одустану, медији су радознало игнорисали чињеницу да су водеће „мировне“ странке у садашњем Кнесету прихватиле већину колонија — становање. више од 80% насељеника и контролишу већину илегално насељеног земљишта у ОПТ — као неодвојиви део Израела. Највећа насеља, која су највише штетна за постизање праведног мира са Палестинцима, прихваћена су израелским консензусом у настајању, уз благослов САД и стидљиво европско пристајање. Осим мањине досељеника, за које се очекује да ће бити евакуисани од стране кадима-лабуристичке владе из густо насељених палестинских области у ОПТ-у, деценијама стар план досељеника „легитимизације“ њихове колонизације најплоднијих земаља и највећи водоносни слој на Западној обали — укључујући источни Јерусалим — припајањем тих земаља Израелу биће у великој мери испуњен. Осим тога, директни представник досељеника, коалиција Национална заједница – Национална верска партија, такође је освојила 9 мандата, дајући јој нешто да одлучује о судбини чак и мањих насеља.
Узимајући у обзир горе наведено, није чудо што Палестинци и проницљиви посматрачи широм света нису били преварени медијским говором о израелским изборима који нас приближавају миру заснованом на минималним захтевима правде. Можда нико боље не сумира ове изборе од Гидеона Левија, који пише [7]:
„Супротно изгледу, избори ове недеље су важни, јер ће открити право лице израелског друштва и његове скривене амбиције. Више од 100 изабраних кандидата биће послато у Кнесет на основу једне карте – листе за расизам. [] Апсолутна већина посланика у наредном Кнесету не верује у мир, нити га чак жели – баш као и њихови бирачи – и што је још горе, Палестинце не сматра равноправним људским бићима. Расизам никада није имао толико отворених присталица.”
Израелска већина изабрала је апартхејд. А пошто су западне владе поздравиле резултат као пробој за мир, може се очекивати само да ће Израелски зид и колоније расти агресивније под изговором „консолидације“ и „раздвајања“, осуђујући цео регион на бескрајни крвави сукоб. Време је да међународно цивилно друштво испуни своју моралну обавезу тако што ће се определити за санкције и бојкоте - сличне онима који су срушили апартхејд у Јужној Африци - зарад једнакости, правде, стварног мира и безбедности за све. Ништа друго није успело.
Омар Баргхоути, независни политички и културни аналитичар који је објавио есеје о успону империје, палестинском питању и уметности потлачених. Магистрирао је електротехнику на Универзитету Колумбија, а тренутно је студент докторских студија филозофије (етике) на Универзитету у Тел Авиву. Допринео је објављивању књиге, Нова интифада: Отпор израелском апартхејду (Версо Боокс, 2001). Он је заговорник секуларног, демократског државног решења у историјској Палестини. Његов чланак „9.11 Стављање тренутка у људски термин” изабран је међу „Најбоље у 2002. години” од стране Гардијан. Може се добити на: [емаил заштићен]
Референце:
[1] Акива Елдар, Либерман — ниет, ниет, ниет, Ха'аретз, 13. Мацрх, 2006.
[2] Ели Ашкенази и Џек Кури, Анкета: 68% Јевреја би одбило да живи у истој згради као Арап, Ха'аретз, 22. март 2006.
[3] Гидеон Леви, Једна расистичка нација, Ха'аретз, 26. март 2006.
[4] Џефри Виткрофт, После рапсодије, горко наслеђе Израела и левице, Гардијан, 24. март 2006.
[5] Мазал Муалем, Гидеон Алон и Зви Зрахија, Лабуристичка партија гласа за напуштање владе премијера Шарона, Ха'аретз, 1. јануар 2006.
[6] Мерон Бенвенисти, Хонгконшки трик, Ха'арец, 1. јануар 2006.
[7] Леви, оп цит.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити