Гвоздена дама управо отворен у Лондону где, надајмо се, изазива озбиљне критике. Критичка тишина у Сједињеним Државама била је запањујућа, само је погоршана похвалама, не само за филм већ и за његову тему, бившу британску премијерку Маргарет Тачер, коју у филму игра Мерил Стрип.
ЊузвикУ празничном двоструком издању Стрееп је на насловној страни представљена као Тачерова, уз поздрав „Нова Тачерова ера“. Сажетак филмске приче гласи: „Маргарет Тачер је била злогласна Гвоздена дама коју Британци воле да мрзе. Овомесечна биографија са Мерил Стрип у главној улози доказује да је све време била у праву."
Стрипова већ осваја награде и признања, а Оскари су вероватно на путу. Људи кажу да филм није блесав јер приказује бившу премијерку у њеној младости, како се бори против деменције - три деценије након што је дошла на власт. Директорка Филида Лојд описала је третман као оперски. Стрееп је то назвала откривајућим. Њих двоје су раније сарађивали на мјузиклу Мамма Миа! Истина је да у Лојдовим рукама Тачерово гвожђе није само зарђало, оно је истопило и деполитизовано, учињено довољно феминистичким да навија за и на крају довољно тужно да неки могу да њушкају. Гвоздена дама је Тачер – верзија АББА. То је последња ствар која нам је потребна, икада, а посебно у овом тренутку.
Мислите на Тачер и мислим на гладне људе. Ирски штрајкачи глађу, пре свега, од којих је десет умрло од глади због статуса политичких затвореника на њеној стражи. Тачер је инсистирала на томе да су антивладини побуњеници у Авганистану „борци отпора“, а не терористи, али за Ирце је то била друга прича. Заиста, у Тачерово време није требало да постоји прича, није требало да се покуша да се разумеју разлози сукоба у Северној Ирској; свакако није требало да буде дискусије или разматрања у јавности о томе зашто би неко могао да узме пиштољ, или да постави бомбу или да умре од глади.
Много пре Патриотског закона САД и демонизације питања „зашто“, 9. септембра, Британцима је недостајало информација о такозваним „невољама“. Према све ширем Закону о спречавању тероризма, британски новинари су били приморани да пријаве полицији сваки контакт са било којим „познатим или осумњиченим терористом“. Ирским странама у сукобу забрањено је да говоре на радију и телевизији, али је Тачерова влада могла да каже јавности било коју лаж коју жели. Када су снајперисти британске тајне службе упуцали и убили три ненаоружана припадника ИРА (два мушкарца и жену, Маиреад Фаррелл) на острву Гибралтар 11. године, Тачерина влада је објавила званичну причу о унакрсној ватри и окршају и бомби која је постављена у близини старачког дома. кућа. Видео снимак импресивног малог војног робота који наводно уклања запаљиву направу приказан је у вечерњим вестима. Све је то био лонац. Лојдов филм приказује бомбашке нападе и крвопролиће ИРА-е, али не и порицање и смртоносну владину тактику, која је вероватно одложила мировне преговоре за деценију.
Помислите на Тачерову и мислим на гладне људе који су почели да се појављују у селима у Јоркширу, Шкотској и Велсу где је било мало посла јер су Тачерини стручњаци одлучили да је нуклеарна енергија бољи извор енергије од синдикалних поља угља. Рудари штрајковали -за годину дана. Њихове жене и деца скупљали су новац за супе од својих цркава и комшија, а када им је понестало, отишли су у Лондон где су покушали да испричају своју причу о коњаницима са шлемовима који су јуришали на редове синдикалних штрајкача и полицајцима који су разбијали главе мушкараца. Лондонци им нису веровали. Чули су да су рудари похлепни и опасни и да су претња њиховим пословима. На крају крајева, „моћ синдиката је прави узрок незапослености“, рекла је Тачер. Штрајк Националне уније рудара из 1984. добија неколико секунди на екрану у Лојдовом филму, али нема објашњења, нема праћења и разматрања: да ли неко сада жели да је тада слушао рударе?
„Не постоји таква ствар као што је друштво. Само појединци", рекла је Тачер. Са већом потрошњом узастопних влада Тачер на полицију (такозвани „закон и ред“), а мање на скоро све остало, „без друштва“ је убрзо постало истина. Гвоздена дама приказује премијерку Тачер како одбацује своје „мокре“ мушке колеге због вођења рата са Аргентином. За неколико стотина удаљених Фокландских острва вреди се борити, славно је одлучила. Феминисткиња која преузима контролу? Филм игнорише породице у Токстету (ужи град Ливерпул) и Брикстону (већином црначко насеље у Лондону) које је Тачер сматрала сасвим прихватљивим да жртвује. Кабинетске папире објавила је Национални архив Управо сада, под тридесетогодишњим правилом, открива се да су Тачерини најближи саветници рекли да је „концентрација безнађа“ на Мерзисајду била „у великој мери сама изазвана“ и да није вредна поправке владе.
Тачерова није — заправо — евакуисала Ливерпул након немира у центру града 1981. Водила је нешто подмуклије. Са својим професионално креираним имиџом „кћерке бакалара“, Тачер је дала класно свесним Британцима дозволу да одбаце стварне људске потешкоће уз буржоаски подсмех осушен: Незапослен? Иди на свој бицикл! Рекла је њена администрација. Имам проблем? Ви сте проблем! У Мегином свету, лишавање је ваша проклета грешка.
Ни Тачер није дозволила људима само да скрене поглед. Под Тачеровом и подстакнутом од ње, они који су могли да напусте проблематичне градове и проблематичне људе јесу, а исто тако и влада. Нама би „сметао размак“ (између воза и перона) у лондонском метроу, али није нам сметао јаз између богатих и осталих, севера и југа; могућности које су људи имали када би им било потребно да ствари буду јавне и могућности које су имали када би могли да плате за приватне ствари – приватно здравство, приватна школа, приватна кућа. Данас, у ново време буџетских ратова, Гвоздена дамаЗастрашујући је приказ драконских резова као феминистичких петљи. Оно што је Тачер назвала „оштром медицином“ значило је једно за сиромашне, а друго за веома моћне тада, и још увек је тако. У оба случаја, постоји пакао за плаћање у друштвеном ткиву.
Не сећам се да ли је Ллоид'с Дама цитира најпознатију фразу праве даме: „Нема алтернативе“. Свакако, ТИНА заслужује звездицу. Тачерова досјетка о глобализованом капитализму дефинисала је нашу епоху. Људи могу расправљати о успесима и неуспесима „ере Тачер“ колико год желе. Једно је сигурно: не треба нам нови, јер је стари још увек ту. Последице политика које је Тачерова увела и учинила респектабилним – дерегулација, приватизација и глобализација – могу се мерити јавним трошковима и приватним профитима са обе стране Атлантика. Још више је осуђујућа трајна културна навика порицања (одвраћања погледа) и политичка пракса ћутања – затварања проблематичних људи.
Повећајте јаз између владе и оних којима се влада и добићете оно што имамо: изгорели свет који воде супер-супербогати где једни краду друге слепе, а милијарде су отуђене или љуте, сигурни да влада нема ништа да понуди осим ударати по глави.
Ллоид'с софт-поп верзија се не бави ничим од овога. Иронично, „дела су важна“ сама Тачер би вероватно била прва којој се не би свидела ова смањена, лична претерано политичка фантазија њеног унутрашњег живота. На нашу срећу, не морамо да бринемо о њој. Морамо да бринемо о нама. Нисмо дементни. Постоје алтернативе. Увек их је било. Оно што нам треба (између осталог) је више филмова о женама – а можда и о неколико мушкараца – који их оживљавају.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити