Прошлогодишња убиства Удаја и Кусаја Хусеина у пуцњави са америчким војницима била су добра вест за многе Ирачане. Браћа Хусеин била су немилосрдне животиње. Мало је Ирачана који су их оплакивали
Било је отприлике исто толико разлога да се осете олакшање због њихове смрти колико је било Ирачана који су изгубили вољену особу од Кусајеве тајне полиције. А онда су биле одаје за мучење у подруму Олимпијског стадиона у Багдаду, у које би Удај слао ирачке спортисте који нису испунили његова очекивања.
Више од годину дана након што је америчка инвазија свргнула владу Садама Хусеина, Ирачани могу да се такмиче на Олимпијским играма без страха од мучења – због пораза на Олимпијади – по повратку у Ирак. Ирачки спортисти добили су овације на церемонији отварања Олимпијских игара, чији је домаћин Грчка ове сезоне.
Грчка је наравно земља која нам је дала реч „демократија“. За Џорџа Буша, игнорисање све симболике била би само глупост, као што то стари тестера иде у Тексасу (и вероватно у Тенесију). Његова кампања за реизбор изашла је са огласом који брани спољну политику његове администрације, наводећи учешће ирачких и авганистанских спортиста на Олимпијади као доказ да се „слобода шири светом“.
„А на овој Олимпијади“, наставља се у огласу, „биће још две слободне нације и две мање терористичке нације“.
Буш би могао да еволуира у фудбалског хулигана, након што је најавио свој план да присуствује предстојећој фудбалској утакмици како би навијао за величанствени ирачки фудбалски тим, који је понизио Португал у победи од 4-2. Ирачанима иде толико добро да могу ускратити Бушу прилику да их подсети да, захваљујући његовој администрацији, немају чега да се плаше по повратку у Ирак.
Међутим, Буш се мора поново уздати у Ахмеда Чалабија ако мисли да ће га ирачки тим дочекати овацијама и букетима. На пример, везиста Ахмед Манајид би желео да зна како ће Буш „срести свог Бога пошто је поклао толико много“, што је прилично суморна непредвиђена ситуација коју је ЦИА очигледно затајила у својим брифинзима евангелистичком председнику.
Тренер тима Аднан Хамад вероватно није видео Бушову рекламу за кампању, али примећује: „Немамо слободу у Ираку. Имамо окупаторску силу… Слобода је само реч за медије.”
„Америчка војска“, рекао је одлични тренер, „убила је толико људи у Ираку.
Марк Кларк, британски менаџер тима, био је љут на новинаре. Он је замерио медијима што траже одговоре за које су „знали да ће бити негативни“, што не би требало да раде добри новинари у Сједињеним Државама. А ирачка фудбалска репрезентација? Кларков тон је снисходљив, као да је био водитељ шимпанзи који се извињава због лабаве бешике свог створења у емисији Лате Нигхт Схов: „Они нису превише софистицирани политички.” Камере нису требале да узбуркају привлачност. Они су „наивни“, људи треба да знају. Али Кларк је "разочаран" тимом.
Салих Садир, из Наџафа, постигао је гол против Португалије. „Фантастично је, зар не?“, рекао је Буш о присуству фудбалског тима на Олимпијским играма, након што су победили Португал. Садир, међутим, не ликује присуством САД у Ираку. Он жели да Американци напусте свој град, који је био сведок вишемесечних борби између америчких војника и припадника милиције лојалних Муктади Ал Садиру. „Не желимо присуство Американаца у нашој земљи. Желимо да оду."
Манајид је из Фалуџе. Његовог рођака убили су амерички војници. Да није играо на Олимпијади, каже да би „сигурно“ узео оружје против окупације. Он пита: „Ако странац нападне Америку, а људи се опиру, да ли то значи да су терористи?“
Не. Можда "Баахтхисти" и "Ал-Каидух", према сценарију. Истина је да чак ни америчка војска не зна тачно са ким се суочавају у Ираку.
Током посете Пола Волфовица Ираку, где је за длаку избегао атентат, замолио је генерала да му каже идентитет „побуњеника“. Генерал је одговорио: „Немамо интелигенцију да то изложимо на графикону.
Присутан је био колумниста Дејвид Игнатијус, који је генералову искреност сматрао „језивим“. Срамота, за Волфовица, који се с правом сматра архитектом Бушове спољне политике, „крвари“ за угњетавање Ирачана; Волфовиц „сања да их ослободи“. Сведочите другом Салахудиновом доласку, који ће тек ослободити Јерусалим од окова Резолуција 242 и 194 УН. Али из неког разлога, Ирачанин је наивно заменио Волфовица са Садамом. Е сад, да је овај Ирачанин заробљен, погодите где би био затворен и ко би за кога „крварио“.
Ирачки фудбалери су „политички софистицирани“ – хвала г. Кларку – и заслужују све похвале за свој сјајан наступ. Они инспиришу. Али заиста, они нису „фантастични“ – не у духу господина Куртзеса у Вашингтону који би нас Арапе натерао да се поклонимо њиховој идеји искупљења.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити