'Ирачка нафта'¦ ће бити легитимна и стална мета планова оружаног отпора за ослобођење Ирака и пораз освајача...
Оружани отпор ће војно и технички свим могућим средствима спречити окупатора да украде ирачку нафту и искористи своје приходе са било ким, под било којим околностима, на националном и међународном нивоу...
На основу тога, свако ко сарађује са окупатором, као што су запослени, трговци, посредници, било Ирачани, Арапи или неарапи, биће посматрани и циљани без икаквог оклевања.'
Коминике Баатх арапске социјалистичке партије
Ирак 13
У Ираку бесни рат који ће одредити исход садашње окупације, као и облик будућих сукоба. То је рат за контролу ирачке нафте.
Тренутно, Америка губи сукоб на запањујући начин са мало наде за промене у блиској будућности. Ове недеље је ирачко министарство нафте објавило да је производња нафте „достигла послератни минимум“ и да је „извоз сирове нафте, који је у просеку износио око 1.6 милиона барела дневно од краја рата 2003. године, пао на 1.2 мбпд у новембру и 1.1 мбпд у децембру.'(Ал Јазеера) Сви показатељи указују на континуиране потешкоће с производњом због ескалације насиља.
Понекад је извоз нафте потпуно прекинут иу северним и у јужним регионима, што онемогућава искориштавање огромног природног богатства Ирака. Ирачки отпор је постао све вештији у саботирању цевовода и објеката упркос изузетним напорима да их заштити од напада.
Ово је заиста лице ратовања 21. века; различите ћелије наоружаних герилаца које ремете критичне залихе енергије које одржавају глобалну економију.
Тренутно је рат за ресурсе сакривен иза пропагандне димне завесе коју су креирали медији естаблишмента. Њихов задатак је да сукоб окарактеришу као рат против тероризма и да ограниче своју покривеност на насумичне инциденте насиља фанатичних џихадиста. Ретко је када медији извештавају о герилском рату који је захватио Ирак и који прети светском економском кризом.
Једноставно нема шансе да Бушова администрација може да победи у својој првобитној намери да контролише ирачку нафту ако мала армија герилаца усмери своју енергију на ометање производње. Инфраструктуру вредну милионе долара може да уништи један одлучни борац бомбом или калашњиковом.
Успех оружаног отпора може се квантификовати у смислу смањења извоза нафте. Године 1990. Садам је извозио 3.5 милиона барела дневно. Током 1990-их дошло је до постепеног опадања због санкција и занемаривања. Од инвазије 2003. године, нафтни сектор је подузео пад који се директно приписује дизању у ваздух нафтовода. Производња је сада на ниском нивоу, мање од половине онога што је била непосредно пре инвазије. Развој нафтних поља и транспорт нафте показују се неспојивима са непредвидивим изливима насиља.
Производња нафте: 'Идемо уназад'
„Чини нам се да општи интегритет ирачке инфраструктуре иде уназад, а не унапред“, наводи се у извештају издатом прошлог месеца лондонски Барклис капитал. (Јим Цране Ассоциатед Пресс)
Прошла су оптимистична предвиђања, попут оних Пола Волфовица и Дика Чејнија, који су очекивали да ће Ирак платити сопствену реконструкцију својим раскошним приходима од нафте. Уместо тога, оно што видимо је језиви риктус новог типа ратовања који ће вероватно захватити регион гутајући виталне ресурсе у стубовима црног дима.
Напади на објекте обесхрабрили су стране инвеститоре да се обавежу на дугорочна улагања или развој. Многи од главних играча и даље су скептични да ће окупација коју предводе САД моћи да стабилизује ситуацију у блиској будућности. Индустријски аналитичари очекују малу промјену у укупној сигурносној ситуацији у 2006. години.
Поред тога, ММФ је захтевао од Министарства за нафту да уклони подршку ценама за високо субвенционисане ирачке домаће залихе. Ово је само повећало гнев јавности због окупације која је у току. ММФ је одобрио зајам од 685 милиона долара Ираку у децембру са предвидљивим 'пороцима' одредбама које захтевају да Ирак следи своје програме структурног прилагођавања. У ствари, ове одредбе стављају ирачке ресурсе под директну контролу транснационалних корпорација које потом могу одлучити о условима под којима се ти ресурси продају.
Све веће противљење окупацији и све вештији ирачки отпор пружају основу за дуг и скуп сукоб. Ирак је први јасан пример асиметричног ратовања у новом веку; мале групе побуњеника које циљају кључне залихе енергије, правећи пустош и сакаћење индустрије.
Док Америка наставља да јача свој стисак на светским ресурсима угљоводоника који се смањују, можемо очекивати да ће успеси ирачког отпора понудити модел другим различитим групама које немају шансе да победе Сједињене Државе у отвореној борби, али се надају да ће донети империја бацила на колена тако што је трошкове рата учинила превеликим да би их издржала.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити