Влада САД, у сарадњи са узнемирујућим медијима, изгледа да је открила дубоко зарђалу верзију златног правила: „Не дозволите другима да вам раде оно што сте више пута радили. Свако ко има и најмању пажњу на начин на који свет функционише, зна да су шпијунажа и прикривено мешање у иностране изборе одавно стандардно оружје у арсеналу геополитичке дипломатије. САД су поносно осујетиле изборни успех комунистичких партија у Европи после Другог светског рата, да не спомињемо безбројна мешања, велика и мала, очигледна и прикривена, у изборе широм глобалног југа, са посебно мрачним досијеом у Латинској Америци („тако далеко од Боже, тако близу Сједињених Држава”). Осим тога, ако би исход демократских избора требало да произведе лидере који спроводе политику која узнемирава Вашингтон, као што је национализација ресурса, усвајање левичарске политике, пријатељство са противницима САД, вероватно ће уследити више од мешања. Таква влада може зависити од различитих степена делегитимације, дестабилизације, санкција, па чак и војне интервенције. На овај образац се често ослањало у прошлости, а постоји неколико тренутних случајева. (Иран 1953, Гватемала 1954, Чиле 1973, да наведемо неколико примера преокретања политичких исхода које наши изабрани лидери жале); Иран, Венецуела су примери садашњих примера. [О Чилеу види ауторитативни чланак Ариела Дорфмана, „Сада Американци знају како се Чиле осећао“, НИ Тимес, 17. децембар 2016.]
Мејнстрим медији на Западу су усредсредили немилосрдни гнев на тврдње о руском хаковању америчког изборног процеса, а да нису чак ни узели у обзир релевантне америчке праксе. Најпоузданији јавни глас империјалног разума естаблишмента, Томас Фридман, назива руско понашање „чином рата“. Веома клизав бивши заменик директора ЦИА, Мајкл Морел, користи још запаљивији језик, описујући руско хаковање као „политички еквивалент 9. септембра“. Постоје бројни гласни позиви на „сразмеран одговор“ Сједињених Држава, укључујући чак и такве провокативне и казнене акте као што је опремање Украјине офанзивним оружјем. Оно што је изванредно, чак и за оне који су упознати са геополитичким димензијама светске политике, јесте да се ова дебата и дискурс о наводном руском хаковању наставе без постављања питања о дебелом досијеу упоредивог америчког изборног мешања широм света током деценија , укључујући узимање много директнијих облика путем мита, убистава и разних других последичних мешања од било чега што су Руси урадили.
Када даље размислимо о томе шта је хаковано, хула је комична. Викиликс је оптужен само да је открио непријатна открића унутрашњих докумената Демократског националног комитета који су открили срамотну забринутост демократског особља у вези са начином на који је Хилари Клинтон поступала са својим имејловима и потврдио да је ДНЦ активно радио на поткопавању примарних изгледа Бернија Сандерса. Да је други Сноуден урадио оригинално хаковање, то би се третирало као још један случај узбуњивања са двосмисленим последицама. Разоткривања би била додуше контроверзан статус, посебно замерке на задирање у приватност, заиста тајност, у вези са начином на који политичке странке манипулишу америчким изборним процесом. Истовремено, мејлови су омогућили грађанима да сазнају делове отрцаних дешавања иза кулиса партијске политике. Да ли је ово заиста мешање у америчку демократију такве величине која захтева опасно ескалирање међународних тензија? Барак Обама, реагујући смирено, иде уз ове преувеличане реакције, лажно имплицирајући ћутањем америчку невиност подухвата сличног, а често и много горег од онога за шта се Руси, под Путиновим упутствима, наводно (без икаквих доказа) учинити.
Оно што је фундаменталније у питању је изазов усмерен на једностране прерогативе Сједињених Држава као прве 'глобалне државе' у целој историји. Руси су прекршили Први закон геополитике како га спроводе Сједињене Државе у својој улози глобалне државе: „Забрањено вам је да радите нама, оно што ми радимо вама и другима. Други закон: „Бићете строго кажњени ако прекршите први закон. Трећи закон: „Забрањено вам је да приговарате, или чак помињете, Први и Други закон геополитике. Четврти закон: „Од јавних медија се очекује да изразе негодовање када се прекрши Први закон, позивају на примену Другог закона, а да ћуте о присуству двоструких стандарда и моралног лицемерја.
Овакав начин тумачења исправног и погрешног, или примена закона, преокреће нормално разумевање и очекивања. Оно што очекујемо је да су све државе или подложне законском ограничењу или да оно не постоји. Не очекујемо да ће неки бити подвргнути ограничењима и да ће један или више других имати право на дискрецију да поступају како желе, и то некажњено. Ипак, међународно друштво је дуго формално и неформално дозвољавало моћ да има предност над законом и правним етосом једнакости. Чак је и Повеља Уједињених нација при успостављању Савета безбедности уградила геополитику у формалну структуру светске организације тако што је петорици победника у Другом светском рату дала стално чланство (П-5) и право вета. Ова комбинација практично значи да је за ових пет држава поштовање међународног права потпуно добровољно и да само оне одлуке које задовољавају одобрење П-5 постају обавезне. Укратко речено, УН су могле да делују одлучно у Либији (2011) јер није било вета, док у односу на Сирију у последњих пет година није било капацитета УН да делује због права вето којим прете и примењују Русија и Кина. Други пример – Израел је током година доследно био заштићен од осуде УН од стране Савета безбедности због ослањања САД на право вета.
Геополитика глобалне државе је слично структурисана, мада мање експлицитно. Стандарди кривичне одговорности ефективно се примењују само на губитнике великих ратова (Немачка, Јапан после Другог светског рата) или земље на глобалном југу. Сједињене Државе су се изузеле из сваке перспективе одговорности осим симболичним акцијама које су резултат иницијатива цивилног друштва. На пример, током рата у Ираку 2003. године, дошло је до низа правних истрага спроведених под покровитељством цивилног друштва. Они су кулминирали на седници Ратног суда у Ираку 2005. године која је донела закључке преко своје пороте савести да су Сједињене Државе и Уједињено Краљевство, и њихови лидери и сарадници, криви за агресивни рат и кршење закона рата. Западна штампа у либералним демократијама подржавала је 4th Закон геополитике задржавајући непоколебљиву ћутање о овим поступцима, иако је поступак пред Ирачким ратним трибуналом пажљиво документовао своје налазе и уживао учешће неких од водећих светских правника.
Исти образац са мањим варијацијама се примењује у целости у погледу глобалних безбедносних питања. Режим нуклеарног оружја је одличан пример, а Сједињене Државе, посебно, користе инструмент 'контрапролиферације' да оправдају агресивни рат и да потпуно игноришу реципрочне правне обавезе које намеће Уговор о неширењу. Ирак је нападнут, Иран и Северна Кореја су више пута претили, због геополитичке решености да се избегне ирачка набавка и поседовање нуклеарног оружја упркос кредибилним безбедносним аргументима да је такво оружје било потребно за одвраћање непријатељских противника. Као што је свакако релевантно за дебату о хакерима, пре рата у Ираку обавештајна заједница је на сличан начин била уједињена у подржавању лажне тврдње да Ирак поседује залихе оружја за масовно уништење и да је активно тежио развоју способности за производњу нуклеарног оружја. Тадашњи шеф ЦИА-е је озлоглашено појачао овај обавјештајни консензус називајући га 'закуцавањем'.
Државе које се баве нуклеарним оружјем, као део споразума о неширењу нуклеарног наоружања да наведу друге државе да се одрекну оружја, обећале су још 1968. да ће се укључити у преговоре у доброј вери како би се постигло нуклеарно разоружање на путу ка демилитаризацији и општем и потпуном разоружању. Иако је Међународни суд правде 1996. године једногласно подржао ово тумачење уговорних обавеза држава које имају нуклеарно оружје, није било помака у правцу поштовања. У ствари, Барак Обама, коме је додељена Нобелова награда за мир делом због свог антинуклеарног става, одобрио је програм модернизације и развоја америчког нуклеарног арсенала вредан 1 билион долара у наредних тридесет година, а за осам година свог председништва никада није позвао Сједињене Државе и друге државе које имају нуклеарно оружје да спроведу своје јасне обавезе из НПТ споразума.
Иста геополитичка структура је присутна у погледу 'хуманитарне интервенције' и општих стандарда поштовања у читавом спектру кршења људских права, од тортуре до расизма који је принуђен на суду. Запад под америчким вођством функционише као да ужива право на интервенцију, по могућству да се спроводи уз подршку УН, и као последица прећутно право да буде ослобођен реципрочних захтева чак и да исправи своја најфлагрантнија кршења људских права. Када се председништво Џорџа В. Буша отворено ослањало на и оправдавало праксу испитивања која се широко сматрала мучењем, није било позива на спровођење међународног правног забране тортуре и повезаних злоупотреба људских права. Да би Сједињене Државе обновиле ослањање на ватербоардинг је, у најбољем случају, ствар политика, док би се за друге земље таква пракса сматрала питањем право.
Мој пријатељ и колега, Рич Апелбаум, покреће једну важну тачку. Узимајући у обзир да је ова врста мешања коришћена као главни спољнополитички инструмент Сједињених Држава, оно што је Русија очигледно урадила у погледу хаковања и можда чак и нагињања избора у Трампову корист је очигледно непожељно и треба га третирати као неприхватљиво. Ипак, чак и овде је контекст сложен. Пре свега, освета Русији чак и без признања да се америчка влада уобичајено мешала у иностране изборе ствара лажну свест код америчког народа и позива на оптужбе за лицемерје.
Постоји и дубљи проблем повезан са безбедношћу у свету усредсређеном на државу са слабим УН. Да су наши лидери били суочени са страним изборима у великој држави у којој је један од кандидата ратнохушкачки екстремиста, а противник умерени, зар не би било рационално, иу националном, па и глобалном интересу, све то учинити могло би се учинити да се избори удаље од екстремиста. Из перспективе Кремља, Хилари Клинтон је доживљавана као непријатељски расположена и милитаристичка, док је Доналд Трамп очигледно био сматран пријатељским и подржавајућим ниже америчке војне профиле, посебно на Блиском истоку. Мислим да су ове перцепције генерално погрешне, али сви докази сугеришу да се такви ставови у Русији широко верују и да су искрени.
Регулисање коришћења сајбер простора је дефинитивно сива зона. Међународно право и Повеља УН дају мало упутстава осим нејасне директиве да се поштује територијални суверенитет. Овај руски хакерски инцидент може послужити да пружи политички подстицај за склапање закона који обавезује све земље на оквир који барем успоставља смернице за владе суверених држава које треба да следе. Чак и ако се такав оквир може договорити, велики ако, постоје многе области сумње о томе шта је најбоље с обзиром на садашњу структуру светског поретка. Прво питање је да ли треба задржати сајбер простор као игралиште за геополитику, а друго је да ли је пожељно забранити све облике мешања у страна друштва, њихове изборе и унутрашњу политику, ма колико опасна и злонамерна дешавања у иностранству доживљавали бити. У глобализованом, међузависном и нуклеарно наоружаном свету било би поигравање са самоубиством врста да би се законом, моралом и праксом одредило одвајање од развоја у страним друштвима који представљају дубоке претње изван територијалних граница.
На крају, можда је најбоље решење да се такви хакерски инциденти и сродна откривања третирају на исти начин као и шпијунажа. Наши шпијуни су хероји, награђивани и почашћени на разне начине, њихови шпијуни су озлоглашени уљези који подлежу најстрожим казнама које кривични закон може изрећи. Шпијунажа се наставља на све могуће начине, укључујући све више ослањање на најбоље алате које иновативна технологија поседује. 'Игра' је да бранимо наше 'тајне' од страних шпијуна и домаћих узбуњивача свим расположивим средствима, али да учинимо све што је могуће да сазнамо њихове тајне. Можемо се надати разборитости, али мало више, у овој двострукој игри, а можда је ово начин да се носимо са хакерским упадима у наш политички простор: урлати о кршењу нашег изборног процеса, дајући све од себе да извршимо контролу над њиховим, али не подлегну врсти гнева која подиже међународне тензије на опасне начине. Требало би да узмемо у обзир чињеницу да шпијунажа понекад пружа информације о противницима које умирују и дискредитују домаће јастребове који позивају на опасно авантуристичку политику.
Ја сам неко ко је жарко желео, упркос јаким резервама према Клинтоновим спољнополитичким склоностима и досадашњим резултатима, да Клинтонова победи на изборима по нормама електорског колеџа, као и резултатом гласања народа. Дубоко жалим због руске улоге у хаковању ДНЦ-а, њиховог неуспеха да открију хакове РНЦ-а, и жалим због њихове дубоко погрешне пресуде у веровању да би њима и свету било боље са Трамповим председништвом.
У закључку, дуго сам се противио америчком мешању у политички живот страних земаља, верујем у прихватање исхода динамике самоопредељења и дуго сам мислио да би Сједињеним Државама и остатку света било боље да влада прихватио дисциплину међународног права као постављање ограничења спољнополитичким опцијама. По мом мишљењу, таква спознаја је ненаучена лекција рата у Вијетнаму. Одбацио бих четири закона геополитике, и одлучио се уместо тога за глобалну лидерску улогу Вашингтона засновану на владавини права.
Наравно, не треба да прихватамо међународно право, или било који закон, са илузијама.
Правни стручњаци могу да искривљују право на контрадикторне начине. Право је често инструмент геополитике. Ипак, широм отворених очију, међународно право, које се марљиво примењује у складу са културом људских права и мирољубља, бољи је водич за националну и глобалну будућност од геополитике.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити