Мој пријатељ је разговарао о Абу Гхраибу са својим оцем Египћанином, који је првобитно подржавао рат. Позивајући се на фотографију америчке војнике са поводцем око испруженог Ирачанина, упитао је свог тату: „Која је порука те фотографије? То је да је Ирачанин пас.”
Његов отац је одговорио: „Не. Порука је да је он МОЈ пас.”
Мучења у Абу Граибу разоткрила су свету потпуни морални банкрот Бушовог рата. Далеко од тога да се води у име ирачке демократије, то је рат за превласт САД у којем расистичка дехуманизација и брутализација Арапа и муслимана имају апсолутно централну улогу.
Од 11. септембра Бела кућа је свој „рат против тероризма“ уоквирила у танко прикривене расне и верске термине: као крсташки рат „цивилизованих“ против „нецивилизованих“. Ова неугодна пропагандна кампања је изграђена на више од деценијском настојању владе и медија да демонизују Арапе и муслимане као „крволочне терористе“.
Овај приказ подсећа на приказ Индијанаца као дивљака који желе да скину скалп добрим белим насељеницима који су само желели да донесу светлост њиховом мрачном постојању – и, узгред, да униште њихов начин живота и окупирају њихову земљу. Сексуално понижење Ирачана подсећа на свакодневно силовање црних робова. А насмејана лица починилаца Абу Граиба и трофејне фотографије које су направили подсећају нас на слике белаца који су се окупили да уживају у линчу црнаца на југу.
Да би оправдала свој изборни рат, Бела кућа је додала овим расистичким сликама мит да је главни арапски терориста Садам Хусеин и да је био спреман да нас нападне оружјем за масовно уништење. До данас је расно незнање тако уобичајено у нашој земљи омогућило многим Американцима да се задрже за Бушову бајку да је Ирак био умешан у нападе 11. септембра. Изврнута логика је да је Арап Палестинац да је муслиман да је терориста Ирачанин. Која је разлика? Сви они морају бити уништени пре него што униште нас!
САНИТИЗИРАЊЕ РАТА
Истовремено, Вашингтон је уложио изузетне напоре да прикрије ужасе рата. У страху да његова расна пропаганда можда неће бити довољна да убеди нежну јавност да пошаље своје синове и кћери да убијају или буду убијени за већу славу војске и Велике нафте, настојала је да сакрије све смрти и представи рат у Ираку као нека врста извиђача за добробит цивилизације. „Рат против тероризма“ у Ираку постао је верзија 21. века терета белог човека.
Вашингтон је откупио сва права на сателитске фотографије и на други начин се побринуо да никакви ужасни призори на бојном пољу никада не узнемире мање него будне очи јавности. На сличан начин је окончана пракса бројања мртвих. Уместо тога, председник нас је непрестано уверавао да је његово „високотехнолошко оружје“ погодило само „заиста лоше момке“.
Кампања Беле куће за санирање рата била је толико успешна да је чињеница да је више од 10,000 ирачких цивила убијено у овој „племенитој мисији“ практично државна тајна. Чак је забранио и фотографисање ковчега мртвих америчких војника. Председник је избегавао да присуствује њиховим сахранама како би се јавност подсетила да рат заправо укључује ужасну смрт људских бића.
Међутим, није довољно положити одговорност за мучења у Абу Граибу и убиствени рат у Ираку на прагу Беле куће, њених десничарских идеолога или њених корпоративних пријатеља. Такође морамо да се позабавимо расистичком лаковерношћу из сопствених интереса која америчку јавност чини подложном ратном хушкању. Велики део те јавности је показао да ће дозволити да је њена везаност за СУВ начин живота и лажни патриотизам наведу да подржи лидере који уништавају животе и краду ресурсе људи који могу бити одбачени као расно инфериорни – код куће и у иностранству.
ПОТРЕБНО МОРАЛНО БУЂЕЊЕ
Заиста, насумично затварање више од 15,000 Ирачана подсећа нас да је више црнаца у САД затворено него што је завршило факултет. Мучење се практиковало у америчким затворима много пре Абу Граиба.
Масовно прикупљање Арапа и муслимана у САД од 11. септембра иде паралелно са интернацијом Американаца Јапана као „непријатељских ванземаљаца“ током Другог светског рата. А себично америчко осуђивање „страних терориста“ у Ираку одражава ароганцију „само на енглеском“ Англоса који позива на сузбијање „илегалних имиграната“ док су окупирали земљу украдену од Мексика у ранијем америчком „ослободилачком рату“.
Абу Граиб је разбио мит да је Бушов рат био морални, високотехнолошки рат у којем су страдали само терористи. Коначно је брутални третман према Арапима и муслиманима као подљудима изнео у тако оштро светло да је чак и поспана америчка јавност скренула пажњу.
Али осуда Абу Граиба не може бити крај. Уместо тога, то мора бити почетак дубоког моралног буђења у овој земљи које ће нас навести не само да окончамо овај рат, већ и да отворимо наше умове и срца да исправимо многоструке расистичке лажи и неправде које настављају да деформишу свакодневно ткиво америчког живота од њене спољне политике до избора до својих учионица до затворских ћелија.
Као што је велики афроамерички песник Лангстон Хјуз једном изјавио: „За мене Америка никада није била Америка. Али мора бити!”
_______________________
*Боб Винг је главни уредник часописа Вар Тимес/Тиемпо де Гуеррас и копредседавајући Уједињених за мир и правду (http://www.unitedforpeace.org), национална антиратна коалиција од више од 800 организација. У специјалном издању Вар Тимеса даље ће се расправљати о расним и родним питањима која су уткана у рат у Ираку.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити