(Од 4. септембра 2009.) — 13. септембра, добио сам позив од ФОКС Невс-а и затражио да те ноћи, два дана након трагичних догађаја од 11. септембра, идем у програм О'Реилли Фацтор, на дебату о О'Реиллију о Рату против мира. Прилично је јасно где сам ја стајао, а где он. Био сам на овом програму раније. Знао сам у шта се упуштам. Али сматрао сам да би било важно да један адвокат изађе пред домаћу публику и да се заложи против рата и за примену домаћих и међународних закона, међународних процедура и уставне заштите, што сам и учинио.
Тероризам против рата
Прво, одмах после 11. септембра председник Буш је ове нападе назвао чином тероризма, што су у то време били према дефиницији домаћег закона Сједињених Држава. Међутим, не постоји општеприхваћена дефиниција акта тероризма према међународном праву, из разлога које објашњавам у својој књизи. Међутим, убрзо након тога и очигледно након консултација са државним секретаром Пауелом, он је ово назвао чином рата, појачавајући реторику и правна и уставна питања која су овде у питању. Они нису били чин рата како се традиционално дефинише. Ратни чин је војни напад једне државе на другу државу. За сада нема доказа да је тадашња држава Авганистан или напала Сједињене Државе или одобрила или одобрила такав напад. Заиста, недавно су директор ФБИ Милер и заменик директора ЦИА-е јавно признали да у Авганистану нису пронашли никакве доказе повезане са нападима 11. септембра. Ако верујете владином извештају о томе шта се догодило, што мислим да је веома упитно, 15 од ових 19 људи за које се тврди да су починили ове нападе били су из Саудијске Арабије, а ми смо ипак кренули у рат против Авганистана. По мом мишљењу, то се баш и не уклапа.
Али у сваком случају ово није био чин рата. Јасно је да су то били акти тероризма како их је дефинисао домаћи закон Сједињених Држава у то време, али не и чин рата. Тероризам се обично третира као питање спровођења међународног и домаћег закона. Заиста је у то време постојао уговор директно на месту, Монтреалска конвенција о саботажи у којој су биле стране и Сједињене Државе и Авганистан. Има читав режим да се бави свим питањима која су овде спорна, укључујући приступ Међународном суду правде за решавање међународних спорова који произилазе из Уговора, као што је изручење Бин Ладена. Бушова администрација је потпуно игнорисала овај споразум, одбацила га, оставила по страни, никада га није ни споменула. Они нису обраћали пажњу на овај споразум или било који од других 12 међународних уговора који се односе на акте тероризма који су могли бити примењени да се овај начин решава на миран, законит начин.
Агресивни рат против Авганистана
Уместо тога, Буш млађи је отишао у Савет за националну безбедност Уједињених нација да добије резолуцију којом се одобрава употреба војне силе против Авганистана и Ал Каиде. Он није. Морате то запамтити. Овај рат никада није одобрио Савет безбедности Уједињених нација. Ако прочитате две резолуције које је добио, врло је јасно да је оно што је Буш млађи покушао да уради било да добије потпуно исти језик који је Буш старији добио од Савета безбедности УН у касну јесен 1990. одобри рат против Ирака како би произвео његово протеривање из Кувајта. Веома је јасно ако прочитате ове резолуције, Буш млађи је два пута покушао да добије потпуно исти језик и нису успели. Заиста, прва резолуција Савета безбедности (ООТЦ:ФРЦТ) одбила је да оно што се догодило 11. септембра назове „оружаним нападом“ – то јест од стране једне државе против друге државе. Уместо тога, они су то назвали „терористичким нападима“. Али критична тачка овде је да овај рат никада није одобрио Савет безбедности УН, тако да је технички незаконит по међународном праву. То представља акт и рат агресије Сједињених Држава против Авганистана.
Без објаве рата
Уз то, Буш млађи је тада отишао у Конгрес да добије овлашћење за рат. Чини се да је Буш млађи покушао да добије званичну објаву рата по узору на 8. децембар 1941. након Дана срамоте, као што је ФДР стигао на Перл Харбор. Буш је тада почео да користи реторику Перл Харбора. Да је добио ову објаву рата, Буш и његови адвокати су добро знали да би он био уставни диктатор. И овде вас упућујем на књигу мог покојног пријатеља, професора Милера са Правног факултета Универзитета Џорџ Вашингтон, Председничка власт, да уз формалну објаву рата председник постаје уставни диктатор. Није успео да добије објаву рата. Упркос свој реторици коју смо чули од стране администрације Буша Млађег, Конгрес никада није објавио рат Авганистану или било коме. Технички, данас не постоји ратно стање против било кога као питање уставног закона како је формално проглашено.
Буш старији против Буша млађег
Оно што је Буш млађи добио је овлашћење Резолуције ратних овлашћења. Веома слично ономе што је добио Буш старији. И овде је план игре био исти. Пратите пут који је Буш старији већ започео у свом рату против Ирака. Тако да је добио од Конгреса овлашћење Резолуције о ратним овлашћењима. То је оно што професори права називају несавршеном објавом рата. Она нема уставни значај формалне објаве рата. Он дозвољава употребу војне силе у одређеним, ограниченим околностима.
То је оно што је Буш старији добио 1991. Било је то да изврши резолуцију Савета безбедности коју је добио пре месец и по дана да протера Ирак из Кувајта. Али то је све што је имао – било од Савета безбедности или од Конгреса. И то је оно што је урадио. Нисам овде да одобравам оно што је Буш старији урадио. Нисам и нисам у то време. Али само да упоредимо Буша-млађег са Бушом старијим. Дакле, Буш-млађи је добио Резолуцију о ратним овлашћењима, која није објава рата.
Заиста, сенатор Берд, декан Сената, јасно је рекао да је ово само овлашћење ратних овлашћења и ми ћемо дати овлашћење председнику да користи војну силу у складу са захтевима Резолуције о ратним овлашћењима, што значи да нас морају обавестити, тамо је надзор Конгреса, у теорији, (мислим да они не раде много тога), контролисано финансирање, и на крају ми одлучујемо, а не извршна власт – ми смо ти који су дали овлашћење за употребу силе.
Опет веома слично ономе што је Буш старији добио осим Резолуције о ратним овлашћењима Буша млађег је далеко опаснија јер му у суштини даје бланко чек да користи војну силу против било које државе за коју каже да је на неки начин умешана у напад 11. септембра И као што знате та листа је сада нарасла на 60 држава. Дакле, прилично је опасно, што ме је навело да кажем у интервјуима које сам дао у то време да је ово горе од Резолуције о Тонкинском заливу. Из наше перспективе боље од формалне декларације рата, али горе уставно и политички од резолуције о Тонкинском заливу. Али и даље подлеже контроли Конгреса и условима Резолуције о ратним овлашћењима. Заиста, можда бисте могли да користите ту Резолуцију о ратним овлашћењима и овлашћење у парницама које би се могле појавити. Имајте то на уму.
Нема рата против Ирака!
На пример, о Ираку. Тренутно не могу да користе ту Резолуцију о ратним овлашћењима да оправдају рат против Ирака. Нема доказа да је Ирак био умешан у догађаје 11. септембра. Дакле, они траже неко друго оправдање за рат са Ираком. Они су сада смислили ову доктрину превентивног напада. Прилично занимљив тај аргумент, доктрину је Нирнбершки трибунал одбацио када су је адвокати нацистичких оптужених изнели у Нирнбергу. Одбацили су било какву доктрину превентивног напада.
Нацистичка самоодбрана
Затим, оно што се догодило након што није добио било какво званично овлашћење од Савета безбедности, амерички амбасадор Негропонте – који има крв око 35 људи у Никарагви на рукама док је био амерички амбасадор доле у Хондурасу – послао је писмо безбедности Савет тврди члан 000 Повеље УН да оправда рат против Авганистана. И у суштини, рекавши да задржавамо право да употребимо силу у самоодбрани против било које државе за коју кажемо да је на неки начин умешана у догађаје од 51. септембра. Па, Сан Францисцо Цхроницле ме је интервјуисао о томе и питао шта је преседан за ово? Рекао сам да преседан поново сеже у Нирнбершку пресуду из 11. године када су адвокати нацистичких оптужених тврдили да ми, нацистичка влада, имамо право да идемо у рат у самоодбрани како смо то видели, и нико није могао да нам каже било другачије. Наравно, Нирнберг је одбацио тај бесмислен аргумент. Веома је узнемирујуће видети неке од највиших званичника наше земље како износе правне аргументе које је Трибунал у Нирнбергу одбацио.
Кенгур Судови
Сада да кажем неколико речи о такозваним војним комисијама. Имам мали материјал који се зове "Кенгур судови". Требао би ми цео чланак за преглед закона да прођем кроз све проблеме са војним комисијама. Интервјуисан сам прилично опширно. Имам неке коментаре о томе у својој књизи. Професор Џордан Пауст, мој пријатељ и колега са Универзитета у Хјустону, управо је објавио чланак у Мичигенском журналу међународног права који бих вас охрабрио да прочитате. Пролази кроз главне проблеме. Али у основи постоје два уговора која се најмање крше.
Прво, Трећа Женевска конвенција из 1949. Нећу овде пролазити кроз све аргументе, али је јасно да су скоро сви доле у Гвантанаму (не рачунајући момке који су покупљени у Босни и у суштини киднаповани) али сви они који су ухапшени преко у Авганистану и Пакистану би се квалификовали као ратни заробљеници у смислу Треће Женевске конвенције из 1949. године, те стога имају сва права ратних заробљеника у смислу те конвенције. Међутим, сада, као што знате, сва та права су ускраћена. Ово је тежак ратни злочин. И, нажалост, сам председник Буш млађи се инкриминисао према Трећој Женевској конвенцији потписујући наређење о оснивању ових војних комисија. Не само да је инкриминисао себе према Трећој Женевској конвенцији, већ је инкриминисао себе према Америчком закону о ратним злочинима из 1996. или тако нешто, који је потписао председник Клинтон и који чини да било који грађанин Сједињених Држава прекрши или нареди да је тешко кривично дело. кршење четири женевске конвенције из 1949.
Кабала федералистичког друштва
Ја лично не критикујем председника Буша. Он није адвокат. Био је страшно саветован, злочиначки погрешно саветован, од стране савеза адвоката Федералистичког друштва које је Бушова администрација окупила у Белој кући и Одељењу за неправду под Ешкрофтом. Председник Буш млађи, потписивањем ове наредбе, отворио се за кривично гоњење било где у свету због кршења Треће женевске конвенције, а свакако ако постоје докази да се верује да је неко од ових особа мучен, што је тешка повреда, а камоли на крају дана погубљена. Дакле, ово је веома озбиљна ствар.
Нисам гласао за председника Буша млађег. Али свакако мислим да је трагедија што су ови адвокати Федералистичког друштва натерали председника Сједињених Америчких Држава, који није правник, да потпише наредбу која би га инкриминисала по Женевском Конвенције и домаће кривично право Сједињених Држава. Ево шта се десило.
Угрожавање америчких оружаних снага
Штавише, тиме што смо изјавили да нећемо применити Трећу Женевску конвенцију на ове људе, отворили смо оружане снаге Сједињених Држава да им се ускрати заштита према Трећој Женевској конвенцији. И као што знате, сада имамо америчке оружане снаге у операцији у Авганистану, Грузији, на Филипинима, у Јемену и можда у Ираку. У основи, Бушова позиција ће угрозити њихову способност да траже статус ратног заробљеника. Све што треба да се деси је да наши противници кажу да су противзаконити борци и да вам нећемо дати статус ратног заробљеника. Трећа Женевска конвенција је једна од ретких средстава заштите коју имају америчке оружане снаге када крену у битку. Буш, Јр. и његови адвокати из Федералистичког друштва управо су извукли тепих испод њих.
Америчка полицијска држава
Поред тога, Међународни пакт о грађанским и политичким правима јасно се примењује у Гвантанаму. Примењује се сваки пут када су појединци под јурисдикцијом Сједињених Америчких Држава. Гвантанамо је колонијална енклава, нећу даље да говорим о његовом статусу. Али јасно је да ти појединци подлежу нашој јурисдикцији и имају права наведена у њој – која се тренутно ускраћују.
Ако и када многе од ових полицијских државних пракси Буша, Ешкрофта, Гонзалеса дођу до Врховног суда САД, морамо узети у обзир да је пет до четири већина у Врховном суду дала председничку функцију Бушу млађем. Шта ће зауставити та иста пет до четири већина од давања полицијске државе Бушу млађем? Једина ствар која ће то зауставити су људи у овој просторији.
Господин Францис А. Боиле је професор међународног права.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити