Према Њујорк тајмсу и Вашингтон посту које су процуриле верзије консензусног става Ирачке студијске групе (29. и 30. новембра), њихове препоруке ће се вртети око ивица Бушове стратегије, али неће предложити потпуну измену, а камоли стварни преокрет политике . Они ће вероватно додати активнију дипломатску компоненту тренутном војном примату (нешто је већ у току), али неће позивати на окончање окупације и довођење свих трупа кући, не одмах и не у поступном повлачењу. Имајући у виду јасно оклевање Џејмса Бејкера и Групе за проучавање Ирака (ИСГ) у целини, да оспоре изјаву Џорџа Буша (опет 29. новембра) да он неће повући трупе из Ирака све док „мисија је остварено“ не треба да чуди да ће препоруке ИСГ-а бити прилично скромне.
ВОЈНИ ПРЕДЛОЗИ
Иако позиви да се све трупе врате кући у фазном повлачењу (а не одмах) још увек могу да се појаве из извора естаблишмента, нема назнака да ће препоруке Бакер-Хамилтон укључити такав позив. У најбољем случају, они ће предложити оно што је Њујорк тајмс назвао „повлачењем“, а Вашингтон пост „повлачењем“ можда до половине од преко 140,000 војника у Ираку, при чему је чак и та могућност условљена војним околностима на терену – практично иста позиција као и Бушова „када Ирачани устану ми ћемо се повући“.
Другим речима, извештај који се чека са стрепњом ће вероватно захтевати много мање далекосежну промену политике него што се очекивало.
У извештају ће се препоручити премештање неких или чак свих званично одређених „борбених бригада“ – али као што Њујорк тајмс јасно објашњава, „извештај оставља неизреченим да ли ће 15 борбених бригада бити враћено кући, или једноставно повучено назад у базе у Ираку или у суседним земљама.” За сада, нема назнака да ће препоручено „повлачење“ значити било шта друго осим пребацивање неких борбених трупа из градова у сталне америчке базе, с тим да ће можда неки њихов сектор бити пребачен у америчке базе у Катару, Кувајт , Саудијској Арабији или негде другде у региону, или америчким бродовима („преко хоризонта“ или не) распоређеним у региону. То није повлачење, то није окончање окупације, то није враћање трупа кући.
Највероватније, циљ Бушове администрације је да смањи број америчких војника стационираних у Ираку са садашњих 140,000+ на отприлике 60-70,000. Чини се да је то у складу са оним што је наговестило цурење НИ Тимес-а: без обзира на „повлачење“ неких или чак већине „борбених трупа“, 70,000 „тренера, стручњака за логистику и припадника снага за брзо реаговање“ (такве снаге би свакако требало да се квалификују као борбене трупе) остаће у Ираку без обзира на све.
Позив на већи нагласак на војним инструкторима (укључујући 20,000 америчких војника) одражава неку врсту обрнутог пута Вијетнамске путање, у којој су се хиљаде америчких саветника који подржавају војску Јужног Вијетнама убрзо претворили у велико распоређивање стотина хиљада америчких војника. Тада, као и сада, показало се да масовно распоређивање копнених трупа није у стању да „победи“ у рату, а тим Бејкер-Хамилтон ће очигледно позвати на прелазак на мање америчке окупационе снаге са више „уграђених саветника“ који се боре са ирачким трупама.
„Остати на курсу“ није на столу као слоган – али „Остати на само-мало другачијем курсу“ изгледа веома оно што ће ИСГ предложити.
ДИПЛОМАТСКА СТРАНА
Дипломатски фронт ће очигледно имати централно место у извештају ИСГ. Али овде опет постоје озбиљни недостаци. Нема назнака у почетном низу цурења информација из Њујорк тајмса да ће ИСГ препоручити отварање озбиљних јавних преговора са било којом од безброј снага отпора које се боре против америчке окупације у Ираку.
Извештај ће готово сигурно препоручити „снажнију“ регионалну дипломатију, укључујући сарадњу са Ираном и Сиријом. То је добра ствар, јер је разговор увек бољи од свађе. То је посебно важно јер је Бушова администрација до сада спроводила неоконзерваторски унилатералистички став да није ни потребно ни корисно разговарати са земљама „осовине зла“, нити са било којом земљом или политичком снагом са којом се САД не слажу. Али готово сигурно НЕЋЕ препоручити ниједну од стварних промена у дипломатском држању САД које би биле потребне да би друге регионалне силе, посебно Иран и Сирија поново, дале стварну мотивацију да се ангажују са САД Нека нова регионална дипломатија је већ у току – Чејнијева посета Саудијској Арабији, а врло је вероватно и посета ирачког председника Талабанија Техерану повезана са овом новом дипломатском иницијативом, као и наравно посрнули Бушов самит у Јордану са ирачким премијером ал-Маликијем. Али за сада има мало доказа о промени суштинског става САД.
Изгледа да је став Бушове администрације да све што треба да понуде Ирану, у замену за низ значајних иранских предуслова (на нуклеарном фронту, у Ираку и Либану), јесте прилика да разговарају са неким америчким званичником о јединствено ограниченом – „стабилизујући Ирак” – агенда. Слично томе, очекује се да ће Дамаск бити толико захвалан на прилици да разговара са неким у Вашингтону да ће сиријски званичници прихватити сет предуслова без икакве обавезе САД чак и да разговарају о питањима важним за Сирију.
Да су САД биле озбиљне по питању дипломатије – и да је ИСГ Бакер-Хамилтон био озбиљан у вези са новим дипломатским препорукама – кључ би био у експлицитној обавези САД да преговара са сваким регионалним актером на основу једнакости. То значи да ако САД желе да разговарају са Ираном о „помоћи стабилизацији“ Ирака, Вашингтон такође мора бити спреман да се према Ирану односи с поштовањем, као према ономе што је Збигњев Бжежински назвао „озбиљном земљом“. То значи преговарање о питањима као што су обезбеђивање безбедносних гаранција Ирану, окончање економских санкција и претњи сменом режима, и суочавање са иранским нуклеарним капацитетом у контексту напора да се створи зона слободна од оружја за масовно уништење широм Блиског истока (нешто већ званични, иако ретко признат, став САД дефинисан у члану 14 Резолуције 687 Савета безбедности УН којом је окончан Заливски рат 1991.). Што се тиче Сирије, САД би прошириле питања на столу осим што би тражиле да Сирија пооштри контролу своје границе са Ираком и прихватила међународну истрагу о могућој умешаности Сирије у убиство либанског премијера Харирија, како би укључиле питања важна за Сирију, као што је притисак Израел ће окончати своју скоро 40-годишњу окупацију Голанске висоравни, окончавши напоре САД да подели сиријску владу и уклонивши Сирију са такозване „терористичке листе“.
Могућности за дипломатију су бескрајне - али за сада нема назнака да ће препоруке Бејкер-Хамилтона ићи даље од ограниченог приступа дипломатског домета постојеће Бушове администрације који се односи само на мишљење САД.
Информације које имамо до сада указују на то да је Студијска група за Ирак, од које се тако жељно очекивало да смисли нове приступе за окончање рата у Ираку, далеко заостала. Инсистирање да остане „двостраначко“ – уместо да буде непартијско – и да се ослања само на инсајдере из Вашингтона уместо да се обраћа аналитичарима са новим и другачијим идејама, изгледа да је успело да осигура да ништа што тим Бејкер-Хамилтон назива јер ће озбиљно изазвати постојећи застој са којим се суочава Бушова администрација у Ираку. Бушови званичници већ неколико недеља умањују значај ИСГ-а, укључујући покретање конкурентских „унутрашњих” административних прегледа политике у Ираку, једног базираног у Пентагону, а другог у Стејт департменту. Ово ће омогућити Белој кући да тврди да узима делове са многих места, не обавезујући се ни на једно мишљење. и на крају, не померање да оконча рат.
У МЕЂУВРЕМЕНУ, НА ЗЕМЉИ
У Ираку су у току значајне промене, које нису вођене препорукама ИСГ-а, већ озбиљном ескалацијом насиља, неуспехом америчке политике у Ираку свеукупно, и смањењем утицаја и моћи САД да контролишу догађаје широм Блиског истока. Управо ти неуспеси покрећу развој догађаја као што је пријављена тајна увертира Сједињених Држава према неким снагама отпора у Ираку, и могућност да су у току напори да се бар размотре пребацивање америчке подршке са ирачке владе коју предводи ал Малики на другу групу ирачких актера, укључујући батисте, друге суните и различите групе шиитских снага да се мобилишу против милиције Моктаде ал-Садра (главни амерички медији су већ прешли са идентификовања ал-Садра као „ватреног младог свештеника” на „против -амерички свештеник”) и друге снаге отпора.
На крају дана, препоруке Бејкер-Хасмилтонове комисије ће се вероватно врло мало променити. Основни захтев САД и глобалних мировних покрета, једини начин да се оконча ескалација смрти и разарања у Ираку, остаје непромењен:
Вратите све трупе кући одмах, затворите сталне америчке базе, вратите кући плаћенике, одустаните од контроле над нафтом, престаните да подржавате израелску окупацију палестинске земље и окончајте војну и економску окупацију Ирака!
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити