Војска је главна. Назовите то државним ударом, ако желите. Али египатска војска – или злогласни „Врховни савет оружаних снага“ како га морамо поново назвати – сада управља Египтом. Прво уз претњу – затим са оклопом на улицама Каира. Путеви блокирани. Бодљикава жица. Трупе око радио станице. Мохамед Морси – у то време још увек председник – можда је то назвао 'пучем' и тврдио да је стара висока морална основа ('легитимност', демократија', итд.), али много пре него што смо видели војнике у граду, он је молио да се генерали врате у касарне. смешно; генерали нису морали да напусте своје касарне да би страх од Бога (метафорички или стварни) унели у његову урушавање администрације.
Морси је говорио о проливању крви. Исто тако и војска. Ово је била грозна ствар. Јадно је било гледати како слободни људи аплаудирају војној интервенцији, иако би Морсијеви противници тврдили да су њихове слободе изневерене. Али они сада охрабрују војнике да заузму место политичара. Обе стране могу махати египатском заставом, која је црвена, бела и црна. Каки боја није замена.
Ни Муслиманска браћа неће нестати, каква год била Морсијева судбина. Смешан, можда је био на власти, жалосни његови говори, али најбоље организована политичка партија у Египту зна како да преживи у невољи. Братство је најнесхваћенија – или можда најнамерније несхваћена – институција у модерној египатској историји. Далеко од тога да је била исламистичка партија, њени корени су увек били десничарски, а не религиозни, њено рано чланство под Хасаном ал-Баном спремно је да толерише краља Фарука и његове египатске земљопоседнике под условом да живе иза исламске фасаде.
Чак и када је револуција 2011. била на врхунцу и милиони демонстраната против Мубарака гурнули су се на трг Тахрир, Братство је било заузето покушавајући да преговара са Мубараком у нади да ће сами пронаћи неке делове на столу. Руководство Братства никада није стајало уз народ током египатског устанка. Ову улогу је испунила најјача секуларна база Египта – синдикални покрет, посебно радници памука Махале северно од Каира.
Чак се и Насеров рат са Братством односио мање на религију него на безбедност; руководство првобитног Покрета слободних официра открило је да је Братство једина партија која је могла да се инфилтрира у војску – лекција коју су данашњи египатски генерали примили к срцу. Ако Муслиманско братство буде поново забрањено – као што је било под Насером и под Садатом и под Мубараком – оно неће изгубити подршку у оружаним снагама. Садата је убио исламиста који није из Братства по имену Кхалед ел-Исламбоули - али је такође био поручник у египатској војсци.
Саииед Кутуб, вођа Братства, напао је Насера због тога што је свој народ вратио у предисламско доба незнања ('џахилииа), али је партија била више искоришћена због растућих односа Египта са атеистичким Совјетским Савезом. Кутуб је обешен. Али прогоњена, званично забрањена, партија је научила – као и све подземне организације са идеологијом – како да се организује, политички, друштвено, чак и војно. И тако када је стварно
Војска је, како кажу, народна. Мохамед ел Барадеј, бивши нуклеарни инспектор УН-а и добитник Нобелове награде, а сада лидер опозиције, рекао ми је током устанка 2011. да ће „на крају, египатска војска бити са народом... И на крају дана, након што било ко скине свој униформисан, он је део народа са истим проблемима, истом репресијом, истом неспособношћу да има пристојан живот. Тако да не мислим да ће пуцати у своје људе.”
Али то је било тада, а ово је сада. Морси је можда усвојио псеудо-замке диктатора – у уторак је свакако говорио као Мубарак, уз претње новинарима – али је легално изабран, како нам је стално говорио, а легитимитет је оно што војска воли да тврди да јесте бранити. 2011. 'народ' је био против Мубарака. Сада су 'народи' једни против других. Може ли египатска војска, хероји преласка Суецког канала 1973. године, стати између њих двојице када и сами сада долазе – да се суочимо са тим – од „народа“ са обе стране?
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити