Сезона долазе и пролазе, а арапске земље су у сталним превирањима. Назвали су га „арапским пролећем“, али чак и да је то „пролеће“ икада постојало у облику и форми каквим су га медији приказивали, оно никада није трајало. Сада се претворио у нешто много сложеније.
Али то није ни 'исламска зима', претпоставка коју фаворизују израелски креатори политике и аналитичари. Исламска димензија арапских побуна – од којих су се неке претвориле у крваве грађанске и регионалне ратове – требало је да буде опипљива од самог почетка за свакога коме је стало да разуме политичку стварност изван њене корисности као пропагандног алата. Ислам је и увек ће бити компонента у обликовању колективне свести арапских нација. Политички ислам се преселио у срце текућих сукоба и био је манифестација вековне борбе у којој је ислам био платформа политичког изражавања, управљања и јуриспруденције која се борила против многих увезених и западних трендова.
Током година, није постојала ниједна успешна унија између ислама и арапских владајућих класа – успешна у смислу да је допринела напретку, правима и просперитету за све. Исламисти су или кооптирани или је завладао сукоб. Окрутност резултата ових сукоба варирала је у зависности од тога колико су арапски владари били паметни у управљању. У Јордану је одувек постојала неслога на ниском нивоу између исламских опозиционих партија и владајуће класе. Она се кретала између делимичног укључивања исламских снага у парламент који је функционисао са мало ауторитета и повремених препирки или политичких криза без велике последице.
Међутим, нису сви неуспели експерименти били по релативно ниској цени. У Алжиру, покушај хармонизације је ужасно погрешио. Грађански рат у Алжиру 1991. године трајао је више од једне деценије и резултирао је смрћу до 200,000 људи. Ствари нису требало да буду тако крваве, јер су започеле нечим прилично обећавајућим: изборима. Владајућа Фронта националног ослобођења (ФЛН) отказала је изборе након првог круга, страхујући од онога што је изгледало као сигуран губитак од стране Исламског фронта спаса (ФИС). Обећање се претворило у другу најгору ноћну мору Алжира, а прва је била његова још крвавија борба за ослобођење од колонијалне Француске. Сви састојци су били на месту за потпуну катастрофу. Постојала је јака војска која је управљала земљом кроз дубоко обогаћену владајућу странку, охрабрену политичку опозицију која се спремала да постигне политичку моћ користећи гласачку кутију, и потпуно фрустрирана јавност жељна да превазиђе уморне слогане и економско обесправљење. Поред тога, постојала је радикализована генерација омладине која је имала озбиљне сумње у искреност владајуће класе на првом месту. Отказивање избора било је кап која је прелила чашу, а крвопролиће је изгледало као да је то једини заједнички именитељ. Чак и сада, Алжир је и даље заробљен последицама тог сукоба јер се налази у политичком застоју без много мапе пута ка било коме.
Упркос нечијем инсистирању да се избегну генерализације, знајући како неки медији имају тенденцију да све Арапе и муслимане споје у један згодан дискурс, сличности између алжирског и египатског искуства су једноставно неописиве.
Египћани су се 25. јануара 2011. побунили у нади да би коначно могли да разбију гушење владајућих елита: Националне демократске партије, са суседном пословном класом и војском, која управља сопственом масивном економијом у оквиру веће, исцрпљене, египатске привреда.
Али у продужетку, револуција је могла да буде усмерена на већи регионални и међународни конгломерат који је помагао и подржавао режим Хоснија Мубарака и његов масовно корумпирани апарат моћи. Заиста, без разрађене мреже добротвора, у којој су Сједињене Државе на челу, Мубарак никада не би успео да одржи своју владавину више од три деценије. Египћани су, међутим, једва имали времена или ресурса да развију већи део спољнополитичког програма, пошто се њихова револуција суочила са превише препрека и одлучних покушаја саботаже.
С једне стране, војска је и даље била на челу, иако се жигосала као да је чувар нације и њене револуције користећи исте старе корумпиране медије. С друге стране, никада није постојала кохезивна структура која би омогућила Египћанима да преведу своје колективне тежње у било шта опипљиво. Једини доступни форум су били избори и референдуми, а на сваком су јасно и демократски победиле исламске странке. Поштени и транспарентни избори можда, али њихови резултати су омогућили да се Мубараков режим поново појави. Користећи своју никада демонтирану инфраструктуру, без обзира на најкорумпираније медије у власништву моћних бизнисмена, и уз сумњиву улогу војске, стари режим је успео да окрене револуцију против себе. Она је паметно продала протесте 30. јуна 2013. као да су они позив да се исправи погрешан пут који је кренуо након побуне 25. јануара 2011. године. У чудном преокрету догађаја, милиони оних који су протестовали против Мубарака вратили су се протестујући против демократски изабраног Мохамеда Морсија, удруживши се са самим политичким снагама које су рушиле земљу дуги низ година, позивајући се на исту војску и стављајући се на страну 'балтаџије “ – насилници који су терорисали демонстранте пре само две и по године.
Египат сада чини прве кораке ка томе да постане још један Алжир током грађанског рата. Да ли вође пуча заиста разумеју последице онога што су урадили?
Тунис, та мала нација која је инспирисала свет у децембру 2010, не заостаје много у тој тужној саги. Недавно убиство, овога пута националистичког политичара Мохамеда Брахмија, уследило је након ранијег убиства још једног високо профилисаног политичара, Чокрија Белаида. Тунис је подељен између оних који желе да сруше владу и оних који инсистирају на његовом демократском праву да влада. Било како било, нема сумње да неке сумњиве руке покушавају да гурну Тунис у амбис који се рекламира као исламисти против секулариста.
Сирија је до сада најкрвавији пример. Иако је у грађанском рату у Сирији, улози су брзо постали много већи, а заједно са пратећом дискусијом, рат је брзо преузео опасан секташки сукоб чије се импликације осећају близу и далеко.
На неки тужан начин, арапски режими остварују добитке. Неки то чине ратом, други војним ударима, а неки активно кује заверу у нади да ће ускоро повући свој потез.
Колико год то скупо коштало, једно је сигурно, стара парадигма Блиског истока, моћних елита које подржавају страшни савезници, угњетавајући слабе, одбачене народе, мало је вероватно да ће васкрснути. Биће још крви, али повратак у прошлост је сигурно прошлост.
– Рамзи Бароуд (ввв.рамзибароуд.нет) је међународно синдиковани колумниста и уредник ПалестинеЦхроницле.цом. Његова последња књига је: Мој отац је био борац за слободу: Неиспричана прича у Гази (Плуто Пресс).
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити