Пре деветнаест година, Мордехај Вануну, техничар у тајном постројењу за производњу нуклеарног оружја у Димони у Израелу, урадио је нешто што је био у праву, нешто што су други са његовим знањем о нуклеарним активностима Израела и њиховим импликацијама на израелску безбедност и демократију и за светски поредак је требало да се уради раније или касније. Својим суграђанима и свету открио је истине о овим активностима које је његова власт дуго прикривала и порицала.
Оно што је открио није само да је Израел држава са нуклеарним оружјем; то је било познато више од једне деценије на основу широко објављених информација у САД о проценама званичних америчких обавештајних служби у том смислу. Ванунуове фотографије и интервјуи лондонском Сандеј Тајмсу открили су да су Американци и сви остали значајно потценили темпо и обим израелске тајне и неконтролисане производње нуклеарних материјала и бојевих глава, посебно од раних 70-их. Нове процене на основу његових открића стављају израелски арсенал 1986. на око 200 бојевих глава (уместо 20), што га чини трећом или можда четвртом по величини нуклеарном силом, испред Британије и вероватно испред Француске. После још деветнаест година производње, та ранг-листа остаје на снази, а Израелци вероватно поседују близу 400 комада оружја.
Зар Израелци, грађани једне демократије и други народи света нису заслужили да то знају? Није ли његов пример казивања истине, уз велики лични ризик, био за захвалност и углед? Целу генерацију нуклеарни научник Џозеф Ротблат, оснивач Пугвош покрета за који је добио Нобелову награду за мир, тврдио је да поверење које је потребно у инспекцији и спровођењу споразума о нуклеарном разоружању може и мора да почива делимично на „друштвеном верификација”: храброст и савест научника, техничара и службеника који би могли да открију инспекторима активности којима се крше ти споразуми. Нажалост, последњих 35 година од када је НПТ ступио на снагу није било много примера такве иницијативе, осим оне коју је покренуо Мордехаи Вануну. Ипак, потенцијална вредност таквих открића, од стране некога ко је спреман, попут Ванунуа, да ризикује најтеже личне трошкове, све је јаснија.
Замислите, на пример, када би индијски грађанин, свестан тајних припрема Индије за нуклеарно тестирање и катастрофалног утицаја које би то могло имати на регионалну и светску безбедност, ово сазнање недвосмислено обзнанило на време како би светско мишљење дошло до изражаја да спречи то трагично грешка и пакистанско тестирање које ће сигурно изазвати. Резултат за ту особу је могла бити дуга затворска казна, као што је била за Вануну; ипак би такав чин сигурно заслужио Нобелову награду за мир, за коју је Ротблат а€“ користећи свој прерогатив нобеловца а€“ више пута номиновао Мордецхаја Ванунуа.
Сада, годину дана након што је издржао пуну казну од осамнаест година – скоро дванаест њих провели су у самици у ћелији од два са три метра – Вануну је оптужен и суочава се са повратком у затвор због кршења ограничења за слободе говора која јасно крше његова основна људска права. Он је и наставиће да говори за зону без нуклеарног оружја на Блиском истоку и глобално укидање нуклеарног оружја, говорећи шта год зна да подржава ове циљеве. Апсурдно је тврдити, као што то чини шеф израелског безбедносног система, да би откривање било каквих даљих детаља које је сазнао из свог приступа у Димони пре деветнаест година могло да поткопа израелску националну безбедност, када нико није био у стању да идентификује било какву штету нанету Израелцима. безбедност у годинама од његовог открића 1986. Уместо тога, забране његовог обраћања странцима и страним новинарима о било ком питању, или својим суграђанима о нуклеарним питањима, јасно имају за циљ да продуже његову казну у затвору због неовлашћеног казивања истине. на неодређено време.
Порука одвраћања другим потенцијалним Ванунима а€“ било у Израелу или другде а€“ не може бити јаснија. У свету у коме је више Ванунуса очајнички потребно – пре свега, у мојој земљи, Сједињеним Државама и другим државама са нуклеарним оружјем које крше своје обавезе из члана ВИ – да ли је ово порука коју остатак света треба да толерише бити послат без изазивања? У интересу виталне транспарентности и будуће друштвене провере, требало би да постоји међународни протест против Ванунуове нове оптужнице и ограничења његовог говора и путовања.
Време је да се остатак света придружи Мордехају Ванунуу у захтеву да Израел призна свој статус државе нуклеарног оружја са великим и растућим арсеналом, и у захтеву да СВЕ нуклеарне државе – укључујући Израел, Индију и Пакистан , али пре свега САД и Русија а€“ преговарају о конкретним корацима на одређеном временском плану ка глобалном, контролисаном укидању нуклеарног оружја.
Осећам се принуђеним да додам личну белешку. Почетком 1960-их, као консултант Пентагона за нуклеарну команду и контролу и планове нуклеарног рата, био сам свестан да је недавна карактеризација [у последњем броју Фореигн Полици] коју је Роберт С. МцНамара описала наше тренутне нуклеарне политике исто тако тада важи: „Неморално, противзаконито, војно непотребно и ужасно опасно. То се показало у поверљивим документима које сам читао, а у некима сам и писао.
Дубоко жалим што те документе нисам открио својим сународницима Американцима и свету у то време, иако бих због тога отишао у затвор, као Мордехај Вануну. Али тада нисам имао његов пример храброг казивања истине да ме пробуди на ту одговорност. Надам се да ће људи и владе сада притиснути владу Израела да ослободи Ванунуа да говори широм света као пророк нуклеарног укидања.
Да бисте пријавили протест због Ванунуове оптужнице или подршке за њега, координирајте преко: Фредерика Хефермела, [емаил заштићен] (Норвешка)
Данијел Елсберг, званичник америчког Министарства одбране који је 1971. године процурио поверљива документа која су касније позната као Пентагон папири у Њујорк тајмс, недавно је објавио своје мемоаре: Тајне: Мемоари о Вијетнаму и Пентагон папири.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити