На Западу је лако концентрисати се на сваку дневну драму о Блиском истоку и заборавити свет у коме живе прави људи у региону. Најновије буђење америчког председника о иранском нуклеарном споразуму – милостиво, коначно, чврсто се успротивило ЕУ – замагљује земље масовних гробница и тунела у којима сада постоји муслимански Блиски исток. Чак и унутар тог подручја, сада се појавила готово језива незаинтересованост за патње које су овде нанете у протеклих шест година. Израелски ваздушни удари у Сирији сада одузимају пажњу.
Ипак, узмите откриће десетина лешева у масовној гробници у Ракки, сиријској „престоници Исис”. Прошлог месеца у арапским новинама је сакупила једва три параграфа, али је 50 пронађених тела било довољно стварних, а можда ће бити пронађено још 150 тела. Лешеви су лежали испод фудбалског терена у близини болнице коју су борци Исламске државе користили пре него што су побегли из града – према споразуму са курдским снагама – и могли су да се идентификују само по ознакама које су давале само њихова имена (ако су били цивили) или њихове ном де гуерре да су џихадисти. Ко их је убио?
Још мање простора дато је још једном језивом открићу прошлог месеца у тунелима испод сиријског града Думе, источно од Дамаска. У овој огромној каменој јами подземних улица довољно широких за аутомобиле и камионе пронађено је 112 тела, од којих 30 сиријских војника, остатак вероватно цивила, од којих су многи убијени давно, вероватно од стране групе Џаиш ал-Ислам која се борила за град за много година. Да ли су то били таоци за које су исламисти хтели да размене заробљенике? И онда убијен када није постигнут договор?
Мој колега Патрицк Цоцкбурн истраживао је још страшније масовно убиство изван Мосула које се догодило 2014. године, већина жртава шиитских ирачких војника. Знамо то јер је Исис снимила њихов ужасан крај, упуцан у главу, а затим неопрезно бачен у крвљу умрљане воде Тигра, а неки од њих плутају далеко на југ према Багдаду. Историја није била благонаклона према овим земљама. Године 1915, када су Турци масакрирали Јермене, многи од јерменских лешева су се спустили низ Тигрис и стигли до Мосула – самог места погубљења које се може видети на снимку Исис, снимљеном, наравно, 99 година касније.
Попут огромних масовних гробница Европе после Другог светског рата – посебно у Совјетском Савезу – сећање на ово дивљаштво неће бити заборављено. Због тога су ирачке власти (углавном шиитске у случају „судских“ суђења која не испуњавају никакве међународне стандарде) вешале осумњичене за Исламску државу попут дроздова на затворска вешала, по 30 одједном, на југу земље. Чини се да се Курди понашају много хуманије изван Раке, где судске расправе имају мало правде, иако непризнате на Западу. И тако то иде даље.
А коме се обратити за правду? Или мир? Занимљиво је да су Руси у Сирији управо почели да издају месечне новине за заједничке сиријске и руске снаге у земљи. Има дашак старог Совјетског Савеза. Наслов је „Заједно, ми правимо мир“ – што можда неће уверити противнике сиријске владе – и ту су фотографије руских трупа које хране избеглице (равни, арапски хлеб), војника са црвеним береткама који патролирају линијама фронта и веома великог фронта. страница фотографија Владимира Путина и Башара ел Асада.
Интригантно, одмах испод је фотографија у боји можда највећег руског војника у Сирији: генерала Александра Јуравлова, са великим одликовањима и у својој тамноплавој униформи, неосмехно зури у камеру. Можда ћемо чути више о њему како недеље буду пролазиле. Зато што је присуство Русије у Сирији далеко од краја.
Примерци новина на арапском такође покушавају да науче сиријске војнике основном руском – руска верзија учи арапски. А ту је чак (у арапском штампаном тиражу) водич за Москву, мапе Русије и приче о оружју из Другог светског рата. У горњем левом углу сваке насловне стране је још један симбол совјетског стила: две руке спојене заједно. Једна рука је обојена у црвено-бело-црни банер Сирије, друга у црвено-плаво-белу заставу Русије. Да, Руси ће бити ту још неко време.
Тако су и Израелци. Њихов ранији напад на иранске снаге у Сирији – којих је, чини се, много мање него што Запад замишља, иако има много проиранских бораца Хезболаха и даље у земљи – дошао је сумњиво близу Трампове објаве да одустаје од америчког нуклеарног споразума са Иран. А израелска изјава да Иранци имају пројектиле у Сирији сигурно је дата у договору са Трамповом администрацијом – стигла је за неколико сати, а случајности на Блиском истоку не иду тако близу.
Најновији израелски ваздушни удари преко ноћи, наводно на иранске снаге у Сирији након наводног иранског ракетног напада на израелске снаге на Голану – а важно је искористити „наводно“ и не узимати све ово здраво за готово – Американци су сигурно знали унапред. Руси такође. И јасно је да било који Израелац планира да створи „безбедносну зону“ (тј. окупациону зону) унутар Сирије и дуж границе Голана – дуж линије „безбедносне зоне“, коју подједнако заузимају и патролирају локалне милиције, у јужном Либану до 2000. године – наишао би на америчко одобрење.
Дакле, то је тренутак када све стране сада гледају једна у другу са све већом забринутошћу. Зачудо, у целом извештавању о углавном мирним изборима у Либану прошлог викенда, ретко ко је коментарисао једног од успешних шиитских кандидата у округу Баалбек-Хермел. Он је познато име – Јамил Саииед – и некада је био шеф опште безбедности Либана. Био је и одан пријатељ Сирије. Запад га је затворио три године након истраге о убиству бившег премијера Рафика Харирија, али је пуштен без икаквих доказа против њега. Након тога, генерал Сајед је био чест посетилац Дамаска.
„Роберте“, рекао ми је тамо на кафи пре неколико месеци, „зашто ме мрзиш?“ То је помало одузимало дах, а ваш дописник је пожурио да негира било какву такву емоцију. Затим је стигао позив у ресторан чији је власник у Бејруту.
Поента је, наравно, да избор генерала Сајједа значи да један од најпоузданијих пријатеља Сирије сада има место у либанском парламенту. Његове говоре са великим интересовањем слушаће и његове посланичке колеге. Чудно је, међутим, како настављамо да пропуштамо овај развој догађаја. На Западу – или Трамповом Дивљем западу – масовне гробнице, руски савези и либански избори једноставно не добијају покривеност коју заслужују.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити