Плутајући на океану нафте, чланови краљевске породице Залива су најбогатији међу богатим Арапима. Пет проширених породица поседује невероватних 60% светских резерви нафте, а Саудијци су у самом врху. Они обезбеђују америчку и европску одбрамбену индустрију куповином оружја вредном више милијарди долара, сопственим идиличним острвима и приватним авионима, путују у групама у лов на ретке птице моћним пушкама усмереним радаром и слободно крше локалне законе о заштити животне средине земаља које посећују. Што је још опасније, они извозе токсичне свештенике и верски радикализам широм света. Ако Саудијци мисле да поседују свет, можда греше, али не превише. Њихово фантастично богатство такође значи да очекују да се свака заповест беспоговорно поштује и свака жеља испуни.
Стога је Саудијцима било тешко да поверују својим очима када је прошлог месеца послушни и покорни Пакистан одлучио да одбаци њихов диктат. Уобичајено раздвојене и вишегодишње зараћене стране у пакистанском парламенту једногласно су одбиле да пошаљу пакистанске трупе у Јемен, како то захтевају Краљевина Саудијска Арабија и друге земље земаља Залива за сарадњу (ГЦЦ). Парламент је, заправо, одражавао расположење јавности. Истрошена унутрашњом талибанском побуном која је однела више од 50,000 живота, и уништена серијом циљаних атентата и бомбардовања шиитских џамија, земља нема стомак за потенцијално катастрофалну прекоокеанску авантуру у борби против непријатеља чије име (Хути) већина Пакистанаца чули сада први пут.
Резултирајући гнев Саудијске Арабије на Пакистан је делимично разумљив. Премијер Наваз Шариф и његова влада дали су Арапима ГЦЦ-а утисак да његова нација стоји на њиховом позиву. Шариф је угађао егу нафтних деспота и са захвалношћу прихватио њихове услуге, укључујући мистериозни „поклон“ од 1.5 милијарди долара у марту 2014. Зар није требало да постоји куид про куо? Затим су разни други пакистански лидери додатно подигли арапска очекивања гласним изјавама обећавајући да ће „пролити сваку кап наше крви“ за одбрану светог Харам-ул-Схарафеина када, заправо, ниједно муслиманско свето место никада није било угрожено. Али, када је дошло до стављања чизама на земљу у дуготрајном крвавом грађанском рату, они су се сложили.
Очекивано, Арапи ГЦЦ-а нису расположени да слушају јадне изговоре из зависне земље. Запослени углавном као помоћници у домаћинству, најамни радници, грађевински радници и запослени у ресторанима, милиони Пакистанаца, Индијаца, Бангладешана, Непалаца и Филипинаца у Заливу издржавају своје породице код куће штедећи и штедећи своје драгоцене ријале. Ово је оставило државног министра спољних послова УАЕ, др Анвара Мохамеда Гаргаша, запрепаштено: како се једна таква земља заправо усудила да изабере неутралност у „егзистенцијалној конфронтацији“ са Ираном. Пакистан ће, претећи, рекао, „платити цену“.
И тако, дубоко забринути, пре две недеље највиши и најмоћнији у нуклеарном наоружаном Пакистану – премијер, начелник генералштаба, министар одбране, министар спољних послова и скуп званичника – отишао је у светску престоницу нафте, Ријад. Надали су се да ће њихови скрушени изрази некако умирити раздраженог седмогодишњака монарха и његове љутите принчеве. Али њихово обећање да ће „чувати територијални интегритет Саудијске Арабије и светих места“ није успело да умири краљевске чланове који добро знају – као и сви други – да је претња територији Саудијске Арабије и њеним светињама призвана. Уместо тога, право питање у јеменском сукобу је дугорочни опстанак куће Сауд, коју Иран доводи у опасност.
Иран данас оспорава саудијску хегемонију на Блиском истоку. То је побуњеничка, револуционарна сила док Саудијска Арабија жели статус кво. Иранске муле отворено позивају на рушење свих монархија. У њиховом политичком моделу, иранско свештенство држи узде власти, са одређеним маргиналним простором за изражавање народног мишљења. Али свака политичка слобода, ма колико мала, је анатема за Краљевство. Дубоко је узнемирено да је подршка Ирана Палестинцима и његово чврсто противљење ратовима које предводе САД на Блиском истоку одјекнула у арапском јавном мњењу чак иу земљама са већинским сунитским становништвом.
Непослушност Пакистана би можда била опростивија у неком другом тренутку. Али то је дошло у одређеном тренутку када су Саудијци већ били у стању беса због акције свог дугогодишњег савезника, Сједињених Држава. Прелиминарни нуклеарни споразум Ирана и САД, којег се Краљевина дуго плашила и противила му се, већ је потписан. Иако упорни антиирански и произраелски републиканци у америчком Конгресу планирају да напрегну сваки живац да га блокирају, председник Обама ће вероватно успети да прогура коначну верзију крајем јуна. Саудијска ноћна мора је да ће иранско-америчко приближавање прихватити Иран као нуклеарну државу на прагу и окончати санкције које су увеле САД. Иран би се тада појавио као победник, задајући велики ударац сунитској коалицији предвођеној Саудијском Арабијом, чији је Израел почасни члан. Саудијски свештеник Мухамед ал Арифи је јасно позвао на савез: „Израел није наш непријатељ, већ шиити јесу“.
Али Пакистан није одушевљен погоршавањем својих ионако затегнутих односа са суседним Ираном, посебно зато што се нада иранско-пакистанском гасоводу који би у великој мери могао да смањи његов озбиљан енергетски дефицит. Штавише, са 20-30% популације шиита, не може себи приуштити још више убистава које су извршиле сунитске групе које подржава Саудијска Арабија.
Дакле, колико би Пакистан требао бити забринут? Да ли ће Заливски Арапи заиста тражити одмазду за своју непослушност? Мислим да реалполитика снажно ограничава саудијске опције.
Прво, избацивање пакистанских радника није опција. Без адекватне понуде вредних и недовољно плаћених слугу, свака нафтна земља би стала. Држављани свих земаља Залива су безнадежно сиромашни у вештинама и радним навикама. Живећи у социјалној држави без посла са задовољеном сваком потребом, они не журе да се промене.
Постоји други разлог. Пакистан је једина земља која може, у кратком року, потенцијално да обезбеди Краљевини нуклеарно оружје или нуклеарни кишобран. Наравно, Пакистан би био мудар да такву могућност и не разматра. Али чињеница је да у граду нема других продаваца нуклеарне енергије – и Саудијци то знају.
Пакистан такође стоји у средини свих путева који би могли да доведу до евентуалног аутохтоног саудијског нуклеарног оружја, што Краљевина толико жели. У марту је тихо потписала споразум са Јужном Корејом за увоз два нуклеарна реактора. Према Светском нуклеарном удружењу, Краљевина планира да изгради 16 нуклеарних реактора у наредних 20 година по цени већој од 80 милијарди долара, са првим реактором у погону 2022. До сада није пристала на захтеве САД, и инсистира (за разлику од УАЕ) на потпуном циклусу нуклеарног горива. Ово оставља отворену могућност поновне прераде плутонијума за оружје из нуклеарног отпада, у чему само Пакистанци могу тајно помоћи.
Сиромашни и ратом разорени Пакистан, са застрашујућим лидерима који су дубоко дужни клубу богатих Арапа ГЦЦ-а, учинио је неочекивано добро одбивши да им буде избацивач. Али сигурно је време да моћне светске земље престану да награђују поборнике насилног екстремизма широм света, а посебно на Блиском истоку.
Желећи да удовоље Израелу и да наставе да жању 50-годишњу нафту, Сједињене Државе и Европа затвориле су очи пред саудијским злочинима. Док је Саудијска Арабија формално у рату са Ал-Каидом и Даишом, филозофија њене јадно покварене и бијесно религиозне владајуће класе је једнако варварска. Ниједна земља нема ништа што би личило на трг у Ријаду, који исељеници популарно зову Чоп-Чоп трг, где се јавно одсецају удови и главе. Женама је забрањено да возе, а хомосексуалци су погубљени. Док су џихадистичке групе забрањене код куће, владе и појединци ГЦЦ-а пребацују новац за заштиту таквим групама у иностранству.
Са нафтним богатством које експлозивно шири мржњу широм света, свет је на добром путу ка крвавом сукобу цивилизација – и још крвавијем сукобу унутар муслиманске цивилизације. То је, у ствари, управо врста Армагедона коју екстремна „такфири“ саудијска идеологија настоји да изазове. Прогресивци широм света морају захтевати да Запад прекине своје пословне односе са најретрограднијим силама на свету данас.
Аутор предаје физику у Лахореу и Исламабаду
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити