Док Сједињене Државе уводе санкције Русији и покушавају да ураде исто са Венецуели, неопходно је имати на уму која је то земља која је данас најразорнија и најопаснија на свету. Када су се оваква питања постављала у међународним анкетама последњих деценија, одговор је у великој већини Сједињених Држава. Не Иран, Северна Кореја, Сирија, Куба, Венецуела, Русија или било која од многих других нација које владајућа класа и корпоративни медији овде редовно демонизују, већ Сједињене Државе.
Људи на глобалном југу то сувише добро знају из дуге и бруталне историје америчке спољне политике. Пошто живимо у тако затвореном друштву, међутим, где је критичка анализа империјализма по дефиницији искључена из дискусија у Вашингтону и националним медијима, људи овде морају дуго и напорно да траже такве информације. Ако информације ове врсте продре у мејнстрим, владајуће елите их увек оцрњују, а они који их саопштавају исто као што клевећу међународне личности које сматрају непријатељима.
Према Вашингтону, разматрају се санкције против Венецуеле због репресивних мера и насиља које се готово искључиво приписује влади. У стварности, контрареволуционари су одговорни за већину убијених, укључујући најмање једну смрт мотоциклисте који је обезглављен жицом нанизаном преко улице. Ову тактику је предложио пензионисани генерал Ангел Вивас, који је постао херој контрареволуције због свог оружаног пркоса покушају владе да га ухапси због смрти мотоциклисте. Истовремено, САД су увеле санкције Русији и прете војном ескалацијом као одговор на упад на Крим. Погодно је изостављена из наратива било каква веза између руских акција и пуча у Украјини који су предводили фанатично антируски неофашисти, напор који подржавају САД у износу од 5 милијарди долара, каже помоћница државног секретара Викторија Нуланд. Из дискусије су искључене и многе војне станице које САД и њихови савезници имају у близини Русије, као и чињеница да практично свака чланица бившег источног блока сада припада НАТО-у.
Као и увек, ови догађаји су приказани недвосмислено црно-бело, где смо ми неупитни добри момци који се залажу за слободу, демократију и слободу, а друга страна је инкарнирано зло. Хилари Клинтон је, на пример, одиграла увек згодну Хитлерову карту у односу на Владимира Путина, карту која се последњих деценија примењује на Норијегу, Милошевића, Гадафија, Чавеза, Садама Хусеина, Осаму бин Ладена, Асада и Ахмадинеџада, да споменемо само неки. Хитлерова картица никада није коришћена против Масс Мурдер Инц., америчког дугогодишњег клуба диктатора који укључује Сомозе, Сухарто, Дием, Савимби, Дувалиерс, Мобуту и друге који су превише бројни да би их могли навести, пошто су били лојални слуге западних пословних интереса. И подразумева се да се Хитлерова карта не односи на нас, иако је у данашњем свету спољна политика САД та која је најприближнија политици Трећег Рајха.
У ствари, црно-бели наратив се одмах урушава и када се испитају данашње ситуације и када се прегледа историја. Пошто би документовање аката директне америчке агресије и додатних злочина почињених путем финансирања, наоружања и дипломатске подршке државама клијентима захтевало неколико великих библиотека, ограничимо се на само 14 година овог века. Године 2001. САД су извршиле инвазију на Авганистан, наводно као одговор на нападе 9. септембра, иако нико од умешаних није био Авганистанац, а већина су били Саудијци. Међутим, инвазија на Саудијску Арабију не би успела, пошто је она чврст и веома важан савезник. Као што је документовао Ноам Чомски, талибани су понудили помоћ САД у праћењу одговорних за 11/9, укључујући Бин Ладена, под условом да САД предоче доказе. Пошто су САД биле решене да воде рат без обзира на све, понуда је одбијена и отпочела је инвазија на Авганистан. Тринаест година и трилиони долара касније, убијање се наставља, проширено под Обамом и укључује неселективне ударе беспилотних летелица, којима се не назире крај.
Године 2002. реакционари који представљају венецуеланске супербогате уложили су десетине милиона долара финансирања од ЦИА-е, УСАИД-а, Националне задужбине за демократију и несумњиво других америчких извора за рушење демократски изабране, изузетно популарне владе покојног Уга Чавеза. Венецуелански народ је одмах устао и победио државни удар, али финансирање, саботажа и субверзија су настављени. Љути и фрустрирани због сталних губитака на биралиштима и на улицама, стари олигарси се боре без било какве међународне подршке осим оне коју имају САД и суседна Колумбија. Насиље које је почело прошлог месеца је најозбиљнији тренутак у Венецуели од неуспелог пуча 2002. године, и упркос својој потпуној изолацији, САД су појачале свој 15-годишњи пропагандни рат против Боливарске револуције.
Године 2003. САД су илегално прегазиле Ирак, рушивши земљу, као и аргумент који је коришћен да оправда инвазију да је Хусеин моћна претња због оружја за масовно уништење. САД су знале да такво оружје не постоји, а инвазија је резултирала, према неким међународним извештајима, више од милион мртвих Ирачана. Услед америчке инвазије 1991. и година санкција масовног уништења које су уследиле, Ирак је у великој мери уништен и сада га муче огорчене унутрашње борбе. Централна у тој борби је Ал-Каида, која није имала апсолутно никакво присуство у Ираку, али је сада велика сила захваљујући инвазији.
Након што су деценијама малтретирали Муамера Гадафија да преда оружје Либији, САД су илегално извршиле инвазију на ту земљу 2011. недуго након што је он поступио. Најмање 50,000 људи је убијено као резултат, укључујући Гадафија, а Либија је уроњена у хаос који траје до данас. На другим местима на Блиском истоку, САД настављају да подржавају израелску окупацију Палестине која се све више шири и поново се налазе на истој страни са Ал-Каидом и другим терористима у Сирији док покушавају тамо да ураде оно што су урадили у Ираку, Либији и Авганистану.
Од 1990-их, САД подржавају масовног убицу Пола Кагамеа у Руанди док га представљају као хероја. У стварности, рат у Руанди је почео инвазијом Руандског патриотског фронта из Уганде 1990. године, на чијем је челу Кагаме убрзо дошао. Четири године касније, док су мировни преговори у току, РПФ је убио председника Руанде Хувенала Хабијариману тако што је оборио авион којим се враћао са преговарачке седнице. Тако је почео најужаснији период у региону, са масовним убиствима на свим странама, а САД поткопавањем мировних напора и неколико потенцијалних нагодби како би РПФ могао да однесе потпуну победу.
Бивши генерални секретар УН-а, на пример, окривљује САД за подршку Кагамеу и РПФ-у. Како је недавно објављено у Цоунтерпунцх Робин Пхилпот, Бутрос-Гали је рекао да је „геноцид у Руанди био 100% америчка одговорност“. Извештаји бројних међународних организација, укључујући неколико УН-а, закључили су да је РПФ одговоран за више од милион смртних случајева, а можда и неколико милиона у Руанди. Поред тога, УН и други извештаји су утврдили да је РПФ одговоран за најтеже злочине током година ратовања у суседном Конгу. Едвард Херман је Кагамеа назвао „двоструким геноцидистом“, наглашавајући да су САД учиниле убиство могућим и да су пословни интереси имали највећу корист од тога.
У Латинској Америци, осим што подржавају контрареволуцију у Венецуели, САД настављају да бацају милионе на Колумбију у вишедеценијском рату против дроге који је, у ствари, рат против народа који је осмишљен да уништи опозицију доминацији глобалног капитала. А 2009. године, САД су биле практично саме у свету у признавању пучистичке владе која је дошла на власт у Хондурасу 2009. свргавањем демократски изабраног реформатора Мануела Зелаје. Државни удар и два лажна избора вратили су моћ олигархије, док противнике у забрињавајућем броју убијају војска, паравојска и други осумњичени за везе са режимом пуча. Искорењивање опозиције је неопходно за несметан рад рударских мултинационалних компанија, а западне инвестиције су драматично порасле од пуча.
Америчко насиље није ограничено на друге нације. На домаћем плану, то најбоље илуструје масовно затварање Афроамериканаца. Са највећом стопом затварања у свету и великом већином затвореника црнаца, САД се не разликују толико од Јужне Африке из доба апартхејда. Можда су међународне санкције да би се САД претвориле у парију, а дипломатска изолација би помогла да најопаснија држава света добије дозу цивилизације.
Народ САД сноси посебну одговорност да се супротстави агресији своје владе и њеном финансирању и наоружавању подређених ангажованих у терору. Током централноамеричких поља убијања које су финансирале САД 1980-их, кампесино на њујоршкој станици њене говорне турнеје молио је људе овде да „нам помогну тако што ће променити вашу земљу“. Те речи данас одјекују јаче него икада и долазе из свих делова света; остаје да се види да ли је наш колективни одговор на те повике потврдан
Анди Пиасцик је дугогодишњи активиста и награђивани аутор који је писао за Z, Индипендент, Цоунтерпунцх и многе друге публикације. До њега се може доћи на [емаил заштићен].
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити