Кад смо живот пустили/ на реку туге/ како су нам руке биле виталне, како нам је крв рубин, / С неколико потеза, чинило се, / прећи ћемо сав бол, / ускоро ћемо се искрцати. / То се није десило. / У тишини сваког таласа налазили смо невидљиве струје. / И чамџије беху невешти, / весла неиспитана. / Истражуј ствар како хоћеш, / криви кога, колико хоћеш, / али се река није променила, / сплав је и даље исти. / Сад ти предлажеш шта да се ради, / кажеш нам како да изађемо на копно. – Фаиз Ахмед Фаиз (превод Ага Шахид Али)
Овде се не ради о Дану сећања, већ о дану после и дан после. Нека врста часописа, ово се односи на све преостале дане у години. Позив за обиљежавање сјећања на све оне који су страдали и умрли због људске и корпоративне похлепе, војних ратова и окупација, сиромаштва које је створио човјек и девастације животне средине. Сећање на ужасе света, ако хоћете, да нас извуче из наше колективне амнезије која изгледа да наступа у одређеним данима.
Сећам се научника као што су Рајнхарт Коселек и Гилберт Ахкар који описују ратне комеморације као места политичке и националне мобилизације, концептуализујући прошла сећања на ратовање и пале као моћна политичка оруђа усмерена првенствено ка изградњи подршке за садашње и будуће војне операције. У овом контексту, открива се да су институције које најжешће подржавају симболику Дана сећања оне које највише желе да створе сталан ток мртвих за памћење. Марк Стил сардично пише: „Можда је то разлог зашто је Влада толико заинтересована за актуелни рат – згодно је имати још један на месту пуном мака.
Чини се да је никада више преименован у афирмацију смрти, а не живота. Иронично, дан када се – према самом Ветеранском пословању – треба сетити „наше одговорности да радимо за мир“, бомбардовани смо порукама милитаристичке славе. Према речима америчког ратног ветерана и познатог историчара Хауарда Зина, „Уместо повода за осуду рата, постао је повод за изношење застава, униформи, борилачке музике, патриотских говора... Они који именују празнике, свирају на наш истински осећај за ветеране, претворили смо дан који је славио крај ужаса у дан у част милитаризма." Заиста, да ли приче о Дану сећања не би требало да наглашавају оне војнике који се противе ратовима, било као приговарачи савести или као противници рату? Док би многи желели да их прокажу као кукавице, одбијање да слепо и послушно поступају по неправедним, незаконитим или неморалним војним наредбама су дела херојства.
Али опет се не ради о Дану сећања. Данас ме прогањају лица оних које кољу и убијају 'наши момци' у
Занима ме да ли ће бивша авганистанска посланица Малалаи Јоиа носити црвени мак током представљања књиге у
Размишљам о будућности, тачније фебруару 2010., и да ли ће се Ванкуверци пробудити у стварности репресије коју је санкционисала држава преко 16,500 припадника војске, полиције и обезбеђења у највећој безбедносној операцији у канадској историји. Ванкувер ће бити окупиран од више трупа канадских оружаних снага него што је то био Авганистан; доносећи 1 милијарду долара затворених ТВ камера, електронских ограда и надзора, оклопних возила, беспилотних летелица, а сада и ЛРАД звучних топова, на наше улице. „Операција Подијум“, са редовним и резервним снагама, командосима ЈТФ2 и борбеним авионима НОРАД, постаће приоритетна мисија у 2010. Како ћемо одговорити на ове изузетно високе нивое надзора и, ако нисмо наивни, несумњиво насиља? Морамо само да погледамо недавне епизоде, као што су језеро Густафсен или Ока, где су староседеоци носили снагу канадске војске и полиције – укључујући преживело преко 77,000 метака у сукобу 1995. у унутрашњости БЦ – за одбрану своје земље и људи.
Да ли смо се толико задубили у сопствени нарцистички наратив самозадовољних слободара и промотера демократије да се вређамо оне који носе бели мак (као да су вредности мира и правде политички пристрасније од глорификације рат). Да бисте сазнали да ли је Други светски рат заиста био добар рат који нас је сачувао од фашизма, питајте Јапанца-Канађанина који је проглашен непријатељским странцем, одузета им сва имовина и насилно интерниран.
Зашто сматрамо да је неприкладно када се истиче да у ствари живимо у држави и друштву које наставља да маргинализује неистомишљенике као непатриотске, које незаконито експроприсају аутохтоне земље и ресурсе, које потчињавају и стигматизују оне који су сиромашни, које даје предност кауцији изнети и заштити највеће крадљивце јавног новца, који искључује и протерује хиљаде имиграната и избеглица, и који одржава своје расистичке цивилизацијске претпоставке за унапређење ратова и окупација?
Зашто је неприкладно сугерисати – сваког дана у години – да је слобода за већину у свету и даље тежња, иако у стварности ништа више од магнетске поезије и плитке реторике политичара?
Дакле, ово је позив не само за Дан сећања, већ и за ритуализовање туге као одговор на сво насиље уи око нашег свакодневног живота. Као што пише Ноам Чомски, „тишина је често елоквентнија од гласне галаме, па хајде да пазимо на оно што је неизговорено”. За разлику од тираније саучесништва, десензибилизације и историјске амнезије, са сећањем долази и одговорност – зато се понашајмо у складу са тим.
Аутор: Харсха Валиа. Овај чланак је први пут објављен за
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити