Пре три године, на једној од огромних демонстрација које су претходиле инвазији на Ирак, налетео сам на 16-годишњег пријатеља, видно узбуђен због величине гомиле и осећаја заједничког циља. „Они сада не могу да иду у рат, зар не?“ рекао је: „Не после овога...“ Па, јесу, а три године касније страхови демонстраната су се вишеструко изродили. Ипак, величина протеста се смањила.
То није зато што су нестали разлози за протест. Напротив, претња новим ратом против Ирана, слање више од 3,000 британских војника у недовршени рат у Авганистану и, изнад свега, наставак неправде и деструктивности окупације Ирака требало би да пружи више него довољну мотивацију за људе. да се придружи маршевима који се одржавају ове суботе у Лондону и широм света.
Да су последице инвазије биле катастрофалне, сада се скоро универзално признаје, али постоји забуна око природе и узрока ове катастрофе и лека за њу. У Британији се извјештавање о насиљу у Ираку фокусира на самоубилачке нападе и експлозије бомби усмјерених на цивиле. Број њих се повећао и заиста су застрашујући, али представљају само мали део смртоносног насиља које грчи Ирак.
Према америчкој војсци, 34,000. године било је 2005 напада побуњеника – 30% више у односу на 2004. Канцеларија за одговорност америчке владе недавно је известила Конгрес да је у децембру 2,500. било 2005 „насилних сукоба” (више од 80 дневно и „скоро 250 %” више него у марту 2004.). Значајно је да је око 80% ових напада било усмерено на окупационе снаге, 10% на ирачке оружане снаге и око 10% на ирачке цивиле. Самоубилачки напади аутобомбама порасли су на 411 у 2005. са 133 у 2004. години, али су и даље чинили само 1.2% од укупног броја.
За Ирачане, свакодневна претња насиљем долази из многих извора: чувари на контролним пунктовима, наоружана возила у патроли, криминалне банде, одреди смрти који раде са владом и полицијом и, не мање важно, усаглашене америчко-британске војне операције. О којима се у овој земљи једва извештава, окупатори су ескалирали свој ваздушни рат против наводних побуњеничких упоришта. У последњих шест месеци 2005. године, америчке снаге су извеле више од 400 ваздушних напада, укључујући бомбардере, топовске бродове или беспилотне беспилотне летелице. Тактика коришћена у Фалуџи у новембру 2004. – која је оставила више од две трећине градских зграда неупотребљива и однела хиљаде цивилних живота – поновљена је и другде. У Рамадију, Ал-Каиму, Хадитхи, Баији и другдје, напади високе технологије на густо насељена подручја убили су и повриједили цивиле, уништили болнице, школе и домове, а десетине хиљада Ирачана претворили у избјеглице у својој земљи. Сеимоур Херсцх у Нев Иоркер-у извештава да је од марта 2003. само 3. крило маринске авијације бацило више од 500,000 тона убојних средстава на Ирак, у поређењу са 2 милиона тона које су све америчке снаге бациле током целог рата у Вијетнаму.
Америчка агенција за спољну помоћ каже да Ирак пати од „друштвеног слома” у којем криминалци имају „скоро слободне руке”. Од почетка окупације убијено је више од 300 просветних радника, научника и интелектуалаца. Ирачки министар за замену и миграције признао је да сада није безбедно да се Ирачани враћају из иностранства. Амнести интернешенел каже да је „ситуација људских права у земљи и даље тешка“. Окупационе снаге су без оптужнице или суђења притвориле више од 35,000 Ирачана. Тренутно се најмање 15,000 налази у америчким или британским логорима – што је повећање од 300% у односу на март 2004. Непознати број заточеника је мучен, а неки убијени. Према речима бившег шефа УН за људска права у Ираку, сваког месеца само у Багдаду стотине Ирачана бивају мучени до смрти или по кратком поступку погубљени од стране одреда смрти који раде из министарства унутрашњих послова.
После три године окупације, „практично свака мера учинка ирачког сектора нафте, електричне енергије, воде и канализације пала је испод вредности пре инвазије“, наводи Њујорк тајмс. Анкета спроведена за Министарство одбране прошле године показала је да 71% Ирачана ретко добија чисту воду, 47% никада нема довољно струје, а 70% каже да њихов канализациони систем ретко ради. Реконструкција је у застоју и једина нова средства која су САД издвојиле су за затворе. Производња нафте је у јануару пала на половину свог предратног нивоа.
Студија коју су спровели ММФ и Програм Уједињених нација за развој (УНДП) открила је да се број Ирачана испод границе сиромаштва повећао од пада Садама Хусеина на једну петину становништва, при чему 2 милиона ирачких породица тренутно живи са мање од 1 $ дневно по особи. Узроци пораста сиромаштва наведени су као „пораст незапослености, насиље и пад послова у јавном сектору и државним службама“. Друга студија УНДП-а известила је да се акутна потхрањеност међу ирачком децом скоро удвостручила од инвазије 2003. Ипак, прошлог месеца, ирачка влада је смањила издвајања за оброке хране за 25%. По налогу ММФ-а, смањио је и субвенције за гориво, што је довело до петоструког повећања цена.
У међувремену, корупција (која укључује окупационе снаге, ирачке званичнике и мултинационалне корпорације) расте. У свом извјештају из 2005. године, Транспаренци Интернатионал, независни посматрач, упозорио је да би послијератни Ирак могао бити „највећи корупцијски скандал у историји“.
Све ово – насиље, кршење људских права, сиромаштво, друштвени и економски слом, пљачка – дешава се не упркос, већ због окупације. Због чега су сами Ирачани доследно захтевали да се то оконча. У анкети коју је наручило британско Министарство одбране, 82% је рекло да се „снажно противи” присуству коалиционих трупа, а 67% се осећа мање безбедно због окупације. Оно што је најважније, мање од 1% верује да су коалиционе снаге побољшале безбедност. Ове ставове су потврдиле и друге анкете и велике антиокупаторске демонстрације које су више пута организоване у разним градовима, али ретко пријављене овде. Штавише, скоро све групе које су учествовале на изборима прошле године позвале су на распоред за повлачење. САД и Британија инсистирају да знају боље.
Брутална стварност окупације, о којој се недовољно извештава, требало би да буде довољна да било кога извуче у суботу ујутро. Ипак, многи и даље оклевају, узнемирени природом отпора, страхом од грађанског рата, и не мање важно осећањем узалудности политичког протеста.
Не би требало да буде изненађење да се као одговор на насилну окупацију појавио насилни отпор. И није изненађујуће што се овај отпор показао компликованим, вишеструким и еволуирајућим феноменом. Њено „Заркави“ крило је заиста крајње немилосрдно, реакционарно и секташко, али је било одговорно за само неколико стотина од 34,000 напада побуњеника прошле године. Непопуларан је у екстремној мери међу ирачким становништвом, од којих велика већина (укључујући скоро све верске личности) осуђује његове бруталне методе. Али отпор у целини је сасвим друга ствар. Већина фракција је вођена жељом да оконча страну окупацију, а већина се рутински дистанцира од бомбаша самоубица који гађају џамије и цивиле. Недавно сведочење ГАО Конгреса цитира високог америчког војног официра који је рекао да су „скоро све“ „различите побуњеничке групе... суштински део ирачке популације“ – због чега је отпор одржан упркос жестини америчко-британске контра- побуна.
Баук грађанског рата изгледа као најповољнији тренутни изговор за продужење окупације. Истина је да су секташке тензије и насиље у порасту, посебно од бомбардовања шиитске џамије у Самари. Међутим, стотине хиљада људи који су демонстрирали у ирачким градовима након тог злочина не само да су одбацили секташку подјелу, већ су кривњу за њу директно свалили на окупаторе, и то не без разлога. САД и Британија су спроводиле непромишљену стратегију завади па владај, инсистирајући на томе да Ирачани буду заступљени у верским или етничким блоковима, и играју једну групу против друге. Поред тога, непознати део секташких напада заправо изводе групе које спонзоришу САД и Британија. Секташка и етничка подела је сигурно постојала у Ираку пре инвазије, али окупација ју је проширила и распламсала. Далеко од тога да спречи грађански рат, америчко-британско присуство га чини вероватнијим. Окупационим снагама недостаје легитимитет, њихови мотиви су веома сумњиви и стога не могу деловати као ефикасни мировњаци, чак и када би то желели.
Идеја да окупација може донети стабилност, демократију или правду Ираку игнорише како и зашто су америчке и британске трупе уопште доспеле тамо, као и приоритете влада које су их тамо послале. Они остају да обезбеде прозападну владу и контролу над ресурсима региона. Ти циљеви једноставно нису у складу са интересима Ирачана. Исто непоштовање права и способности Ирачана да одређују сопствену будућност на којима је почивала инвазија даје информације о окупацији, и наставиће да то чини. Прекид окупације сигурно неће решити све проблеме Ирака, али је предуслов да се Ирачани уједине и обнове.
После деценија санкција и рата које спонзорише Запад, наше обавезе према ирачком народу се ту не завршавају. Биће потребан масиван програм репарација. Али то не може да почне док не окончамо америчко-британски покушај да контролише судбину Ирака силом оружја.
Многи који се слажу са свим горе наведеним и даље неће протестовати у суботу јер су веровали да је Блерова влада (или било која влада) непропусна за протесте. У извесном смислу, антиратни покрет је био жртва сопственог успеха. „Марширали смо у невиђеном броју“, кажу људи, „а они су ишли у рат, ипак су нас игнорисали – па која је сврха поновног марширања?“
Немам јасан одговор на то питање. Желео бих да сугеришем да је прерано судити о дугорочном значају демонстрација одржаних пре три године. Људи који су учествовали у кампањама несарадње у Индији 20-их и 30-их година морали су дуго да чекају на независност. Било је осам година протеста и више од 2 милиона мртвих пре него што се рат у Вијетнаму завршио. Међутим, сумњам да ће мој млади пријатељ, који сада има 19 година, бити мање него инспирисан оваквом врстом аргумента. Оно што знам је да непротестовање чини вероватнијим да ће зла политика остати у функцији и да ће из ње проистећи још патње. С обзиром на оно што се дешава у Ираку, и с обзиром на одговорност наше владе за то, марш у суботу своди се на питање савести.
ввв.микемаркусее.цом
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити