[Прилог за Пројекат Реимагининг Социети хостед би ЗЦоммуницатионс]
УВОД
Са одласком Јасира Арафата, удвостручење популације јеврејско-израелских колонијалних досељеника на окупираној палестинској територији, најновији спори израелски геноцид у Гази и брзи дезинтеграција последњих остатака израелске „демократије“, „решења“ са две државе јер је палестинско-израелски колонијални сукоб коначно мртав. Гоод ридданце! Ово никада није било морално или практично решење за почетак, јер је његов главни циљ увек био да придобије званичну палестинску легитимизацију колонијалног постојања Израела и постојања апартхејда на врху већине области историјске Палестине. Крајње је време да се пређе на најправедније, морално најисправније и одрживо решење: секуларну, демократску унитарну државу.
Заслепљен ароганцијом моћи и ефемерном удобношћу некажњивости коју су му пружили његов амерички партнер и саучесничка Европа, Израел, против својих сопствених стратешких ционистичких интереса, није успео да контролише свој незаситни апетит за етничким чишћењем већег броја аутохтоних народа Палестине и за проширење своје контроле на рачун њихових земаља, прождирајући и последњи комад земље који је требало да буде материјални темељ за независну палестинску државу.
Последњом опсадом Газе која је кулминирала телевизијским масакром више од 1,500 Палестинаца, од којих су велика већина цивили, Израел је ушао у нову фазу у својој немилосрдној политици да живот аутохтоних Палестинаца учини толико неподношљивим да их приморава да оставити спорог геноцида фаза.
У овом есеју ћу тврдити да је секуларна, демократска унитарна држава у Палестини са британским мандатом најправедније и морално најкохерентније решење за вековни колонијални сукоб, првенствено зато што нуди најбољу наду за помирење наизглед непомирљивих — неотуђивих права аутохтоне Палестинце, посебно право на самоопредељење, и стечена права колонијалних досељеника да живе у миру и безбедности, појединачно и колективно, након што су их ослободили својих колонијалних привилегија.
Да би се успоставило такво стање, постоји критична потреба за дугим, замршеним процесом онога што ја називам етичком деколонизацијом, или деционизацијом, који укључује два истовремена, дијалектички повезана процеса: рефлексију и акцију, да позајмим бразилског педагога Паула Фреиреа. [КСНУМКС]
Етичка деколонизација укорењена у међународном праву и универзалним људским правима је дубок процес трансформације који захтева, пре свега, софистициран, принципијелан и популаран палестински покрет отпора са јасном визијом за правду и демократско, инклузивно друштво, као и међународно покрет који подржава палестинска права и бори се за окончање свих облика ционистичког апартхејда и колонијалне владавине и паралелно де-дихотомизујући сукоб. Без визије и рефлексије, наша борба би постала као брод без скипера. Без отпора, наша визија не би представљала ништа више од интелектуализма из фотеље, ако не и ирелевантног софизма.
ВИЗИЈА: ЕТИЧКА ДЕ-ЦИОНИЗАЦИЈА
Међу алтернативама за решавање питања Палестине о којима се највише расправља, демократско државно решење поставља најјаснији механизам за окончање тростепеног режима неправде од којег Палестинци трпе од стварања државе Израел 1948. године на рушевинама Палестине. друштво: окупација и колонизација палестинске – и друге арапске – територије коју је окупирао Израел 1967. године; систем институционализоване и легализоване расне дискриминације, [КСНУМКС] или апартхејда, коме су подвргнути аутохтони палестински грађани Израела због тога што су „не-Јевреји“; и упорно ускраћивање права палестинских избеглица које су санкционисале УН, посебно њиховог права на повратак у своје домове и на репарације.
Решење са две државе не може на адекватан начин, ако уопште, да се позабави другом неправдом или трећом, срж питања Палестине. Двонационално решење, такође, осим његових инхерентних логичких и правних недостатака, не може да прихвати право на повратак како је предвиђено резолуцијом 194 Генералне скупштине УН, а да не помињемо чињеницу да крши, по дефиницији, неотуђива права аутохтоних Палестинаца на део своје домовине, посебно право на самоопредељење. Препознавање национални права јеврејских досељеника у Палестини не могу а да не подразумевају прихватање њиховог права на самоопредељење, осим што су у супротности са самим словом, духом и сврхом универзалног принципа самоопредељења, првенствено као средства за „народе под колонијалном или страном доминацијом или страном окупацијом“ да остварују своја права, може, у једној крајности, довести до захтева за сецесијом или јеврејским „националним“ суверенитетом на делу земље Палестине. Јеврејска држава у Палестини, ма какав облик попримила, не може а да не крши основна права аутохтоног палестинског становништва ове земље и одржава систем расне дискриминације којој се треба категорички супротставити.
Прихватање колонијалних досељеника као равноправних грађана и пуноправних партнера у изградњи и развоју новог заједничког друштва, ослобођеног сваког колонијалног потчињавања и дискриминације, како се то захтева у моделу демократске државе, највеличанственија је понуда коју свако домородачко становништво, деценијама потлачено, може представити својим тлачитељима. Међутим, да би се таква реалност постигла и одржала, досељеници морају да одбаце свој колонијални карактер и привилегије, прихватајући правду, повратак палестинских избеглица и репарације, и неограничену једнакост. Аутохтоно становништво, с друге стране, мора бити спремно, након што је правда постигнута и права су враћена, да опрости и да прихвати насељенике као равноправне грађане, који уживају нормалан живот - ни господари ни робови.
„Историјска земља Палестине припада свима који у њој живе и онима који су протерани или прогнани из ње од 1948. године, без обзира на веру, етничку припадност, национално порекло или тренутни статус држављанства;
"Сваки систем власти мора бити заснован на принципу једнакости у грађанским, политичким, социјалним и културним правима за све грађане. Власт се мора вршити уз ригорозну непристрасност у име свих људи у различитости њихових идентитета; ..."
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити