Једна од карактеристика живљења у нашим савременим друштвима је преовлађивање одређене врсте разумевања историје. Историја говори о промени, дисконтинуитету и хетерогености. Појам да постоје дубоке одређујуће структуре моћи или да постоје одређене историјске константе и трансисторијске истине није нешто што постмодерни скептицизам радо признаје. Садашња интелектуална мода, стога, налаже да разлике владају и да су заједништва и јединства нужно опресивни. Желео бих да сугеришем да нас таква концепција историје неће одвести далеко у разумевању израелско-палестинског сукоба. Ово наравно не умањује вредност специфичности и контингента у анализи, већ само указује на то да они морају бити позиционирани унутар ширих и дубљих скупова структура како бисмо могли да одредимо континуитет историје.
Занима ме истраживање овог идентитета историје у контексту израелско-палестинског сукоба. Моја теза, међутим, није ни теоријски оригинална ни историјски нова. Она само настоји да обезбеди кохерентан оквир у коме би се разумело оно што је до сада више од једног века сукоба и борбе. И желео бих то јасно да кажем од почетка. Ради се о следећем: да је ционистичка колонизација Палестине нужно повлачила за собом ускраћивање права Палестинаца на самоопредељење. Без тога не би била створена јеврејска држава фундатионал порицање. И ниједна Палестинска држава или Палестинско ослобођење се никада не могу остварити без негације тог порицања, односно без афирмације палестинског права на самоопредељење. Ово трајно ционистичко порицање и палестински отпор према њему могу се заиста схватити као константа историје Израела и Палестине. Мој циљ у наставку је да пружим врло кратак историјски преглед сукоба и да покажем како тренутна политика израелске владе спада у дужи континуитет доминације и негације. Такође ћу се, на крају, позабавити питањем да ли су Палестинци способни да се супротставе Шароновом тренутном нападу и да превазиђу сопствену потчињеност.
Израелско-палестински сукоб један је од најдужих колонијалних сукоба у новијој историји. Почело је крајем 19. века и траје до данас. Покрива цео период од кристализација политичког ционистичког појма јеврејског суверенитета као посебног одговора на европски антисемитизам (ухваћено у Херцловом памфлету Јеврејска држава 1896. године) до Шаронов план раздруживања објављен у фебруару 2004. Између Херцла и Шарона лежи цео простор 20. века, са следећим централним догађајима: Растућа имиграција Јевреја и насељавање у Палестини од раног века. Балфурова декларација из 1917. (који обавезује Британију на стварање јеврејског националног дома у Палестини), и њено олакшавање током периода британског мандата од 1920. надаље. Палестинска побуна 1936-39. која је захтевала прекид имиграције и насељавања Јевреја и крај британског колонијализма. Оснивање Државе Израел 1948. године, што је резултирало намјерним и систематским протјеривањем скоро милион Палестинаца, уништавањем њихових градова и 530 села, активним спрјечавањем њиховог повратка, те колонизацијом и експропријацијом 78% Палестине ( од којих је већина још увек била у власништву Палестинаца, који су чинили, чак и после пола века сталне имиграције Јевреја, две трећине тадашњег становништва). Ту је и подвргавање преосталог палестинског становништва у новооснованој јеврејској држави окрутном војном режиму који је трајао до 1966. године. Израелска експанзија на преосталих 22% Палестине 1967. (када је јеврејска војска уништила снаге три арапске земље и окупирао Западну обалу, Газу, Синајску пустињу и Голанску висораван за само шест дана). Оснивање ПЛО-а и успон палестинског национализма. Његово насилно сузбијање арапском реакцијом у Црном септембру 1970. и његово протеривање из Амана у Бејрут. Инвазија на Либан 1982. (која је резултирала смрћу 20,000 цивила и протеривањем ПЛО-а из Бејрута). Избијање првог интифада крајем 1987, коју је Едвард Саид описао као: „једну од најнеобичнијих антиколонијалних и ненаоружаних масовних побуна у читавој историји модерног периода“. Његово насилно сузбијање од стране Израела и политичко обуздавање (чак и абортус) од стране ПЛО-а у низу дипломатских иницијатива које су окончане потписивањем споразума из Осла 1993. И, коначно, пробијањем ал-Акса интифада (против израелског колонијализма и палестинске бирократије и капитулације), и тренутне фазе појачане израелске бруталности, палестинског бомбардовања самоубице, очаја и отпора.
Оно што бих желео да нагласим у вези са овом сличицом је следеће: Израел је основан посебним обликом колонијалног територијалног национализма који је успео да добије потпуну контролу над Палестином и да је у том процесу трансформише из арапске у јеврејску суверену земљу. . Империјални савез и сила били су два главна стратешка инструмента које користи Израел. Међународна заједница је легитимисала освајање и методе државе 1948. (признајући и прихватајући њено постојање као део политичке заједнице држава, чак и док је позивала на повратак протераних избеглица), али је такође, што је веома важно, одбацила њен експанзионизам. и стицања силом даље територије 1967. Дакле, као резултат тога, још увек постоји веома широк међународни консензус (искључујући САД) који наставља да афирмише незаконитост окупације и насеља на Западној обали и Гази.
Оно што је такође врло јасно јесте да палестински национализам није успео ни да поврати земље изгубљене 1967. нити да оствари право на компензацију и/или повратак. Већина Палестинаца и даље су избеглице које живе у камповима ван Палестине. 3.5 милиона живи под најдужом војном окупацијом у модерним временима. А, 1.2 милиона су држављани Израела и доживљавају систематску дискриминацију према њима од стране израелске државе. Дакле, остају три централне борбе које Палестинци морају да воде да би практиковали своје право на самоопредељење: борба за окончање њиховог лишења имовине и егзистенције у дијаспори; борба за стицање слободе и независности од окупације; и борбу за постизање политичке и грађанске једнакости са јеврејским грађанима унутар Израела. Најхитнија и најосновнија данас је, верујем, борба против окупације: ништа није важније за било какав осећај палестинске будућности од пораза израелске окупације и ослобођења Западне обале и Газе. Моја поента није да је ово тактички избор између једнако доступних опција, већ да је ово а стратешка нужност. Не може бити било каквог озбиљног развоја на друга два фронта без тог почетног добитка: тј. не може бити никаквог озбиљног начина супротстављања искључивости и расизму ционизма а да се прво не оконча окупација.
Зато бих желео да се фокусирам на Окупацију у својим завршним напоменама. Са сигурношћу се може рећи да ситуација на Западној обали и Гази никада није била гора него данас, и нема осећаја да је побољшање на видику у блиској будућности. Од 1991. Израелци су следили немилосрдну политику затварања и колективног кажњавања. Колективном је ускраћено право на слободу кретања, а уведен је режим индивидуалних дозвола за путовање којим се обезбеђује да слободно путовање буде изузетак, а не правило. Само они које је Израел одобрио да путују могу то да ураде. Палестинско друштво је као резултат тога дубоко раслојено и фрагментирано, као што је Амира Хасс објаснила у недавном предавању у Барнарду. Режим затварања тренутно спроводи око 700 блокада на путевима и контролних пунктова, обилазних путева само за Јевреје, ограда и зидова. Просторна сегрегација је стога норма. Газа је такође трајно удаљена од Западне обале (што је путовање учинило готово немогућим), а источни Јерусалим се постепено одсече од Рамале. Проширење Маа'лех Адумима (изградњом 3500 стамбених јединица на подручју познатом као Е-1) ће то сигурно постићи и трајно поделити Западну обалу на неповезане и дисконтинуиране делове.
Политика затварања је такође била праћена политиком интензивирања насеља: само у годинама у Ослу Израел је више него удвостручио број и насељеника и насеља на окупираним палестинским територијама. Зид који се гради на Западној обали (85% унутар њега) консолидује ову експанзију и припајање нових земаља и природних ресурса. Стога је извесно да ће имати огромне негативне последице за око пола милиона Палестинаца у 58 градова и села — где би будућа претња 'трансфера' могла бити реална могућност за многе од њих. Израелу је, дакле, такозвани мировни процес донео само још ширење територије, више консолидације насеља и повећану контролу над палестинским животом. Неједнакост између Палестинаца и Израелаца сада је већа него икада. Израелска мањина контролише 88% водних ресурса; 50% земље на Западној обали, 42% у Гази (у најгушће насељеном месту на свету живи 8,000 насељених места усред 1.4 милиона Палестинаца). Неједнакости у здравству, образовању, благостању, животном стандарду, социјалним услугама порасле су до ужасних размера: преко 77% становника Газе, на пример, живи испод границе сиромаштва као резултат политике економског гушења (као што је забележено by Б'Тселем недавно). Израел је такође убио стотине активиста, убио хиљаде цивила и ранио још десетине хиљада само у последњих неколико година; а да не говоримо о хиљадама порушених кућа и стотинама хиљада јутара плодне земље које је сравнила војска. Потребно је само продужити период који се разматра да би се схватила чиста перверзност израелске окрутности и доминације над палестинским животом: на пример, између 1967. и 1998. отприлике 600,000 Палестинаца је држано у израелским затворима у периодима од недељу дана до живота (Палестине Тимес. бр. 83, мај 1998). Њих 177 умрло је од последица хотимичног убиства, мучења или лекарског немара (55 од почетка ове интифада). Путања израелске бруталности и дехуманизације је заиста дуга.
Јасно је шта значи ово кратко узорковање чињеница о окупацији. Закључак је очигледан: Израел не жели мир, а палестински буржоаски национализам није успео да га на то натера. Она је, у ствари, много погоршала ситуацију сарађујући са Израелом у сузбијању сопственог народа и спровођењу воље израелских окупатора. Палестинци са Западне обале и Газе као резултат тога никада нису били више понижени и очајнији. И њихова будућност ће, стога, остати веома суморна ако капитулационисти из Осла наставе да се политички понашају. Са сигурношћу се може закључити да они могу само да одведу Палестинце у национално самоубиство, и то за неколико мрвица властите привилегија и моћи. „Држава“ коју ће они имати након Шароновог унилатералистичког повлачења неће имати контролу граница, суседну територију, контролу ваздушног простора или воде, нити политичку или економску независност или суверенитет. Палестинци ће постати сувишна, сиромашна популација која чами у затворима на отвореном, субвенционисаним од стране УН, ЕУ и арапског новца за „кривицу“. Укратко: Нација обесправљених просјака. Да ли је ово Фатахова визија палестинске будућности? Да ли је ово Арафатово историјско наслеђе његовој нацији: од обећања ослобођења у касним 60-им до извесности беде, оскудице и вечног развлашћења у новом веку?
Већина Палестинаца одбацује ову бездану будућност. Због чега још није све изгубљено: остају огромни ресурси отпорности и постојаности међу Палестинцима, који настављају да верују у легитимност и правду своје борбе за самоопредељење. На њима је да превазиђу своју посебно покорну компрадорску елиту и формулишу нови популарни национализам који има за циљ да задовољи сопствене друштвене и политичке потребе. То, ако ништа друго, остаје изазов Палестине: да поново произведе облике масовне мобилизације и борбе који ће осигурати слободу, демократско учешће и колективно самооснаживање већине Палестинаца. Тек тада ће фраза „палестинска будућност“ имати неко значење.
Завршићу овако: међународна солидарност је кључна за постизање овог исхода, као и подршка арапског народа. Глобални антиратни покрет може имати одлучујућу улогу у томе: Престанак америчке подршке Израелу и повлачење америчке окупације у Ираку био би огроман прогресивни развој догађаја за све народе Блиског истока. Ово ће сигурно помоћи израелској јавности да превазиђе окрутну равнодушност према палестинској патњи. Историја нас учи да је императив да се окупатори суоче са моралном и политичком ценом своје окупације. Зашто би Израелци били другачији? Дакле, међународни притисак је кључан како би се Израелци подстакли да се мобилишу против сопствене колонијалистичке елите. Заиста, када Који почиње да се дешава, пут до правде би заиста постао веома кратак. А будућност правог демократског егалитарног Блиског истока тада би била само бацање камена.
Башир Абу-Мане предаје енглески на Барнард колеџу. Он је аутор књиге „Откривена Палестина: Биоскоп ослобођења Мишела Клеифија“, у Снови једне нације: о палестинској кинематографији, приредио Хамид Дабасхи (у припреми). Овај чланак је текст говора одржаног на Лефт Форуму 2005. у Њујорку, 16. априла 2005.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити