Одлука грчке владе, касно прошлог петка, да предлоге кредитора стави на референдум изненадила је чак и оне који се, гледано из основне перспективе, последњих година боре против убилачке штедње у Грчкој. На крају крајева, преговори су управо дошли у још један ћорсокак, програм спасавања се ближио крају, а институције раније познате као „Тројка” још једном су одбиле предлог грчке владе да пребаце цену дужничке кризе. добростојећим, захтевајући уместо тога више жртава у име угрожених: даље смањење плата и пензија, поновни напад на наша јавна и заједничка добра, даље опадање наших радних и социјалних права.
Све у свему, наставак програма штедње који не само да је читаво друштво гурнуо у беду, већ и очигледно није успео да постигне сопствене предложене циљеве: да државни дуг Грчке учини податнијим и да поново активира посрнулу економију земље. Поврх свега, чак и предлог грчке владе на 47 страница, који су институције одбациле као недовољан, имао је све карактеристике новог пакета штедње. Покрети су се стога припремали да се одупру још једном меморандуму; одржани су чак и припремни састанци за оживљавање Покрета тргова 2011. године.
У том контексту, одлука о организовању референдума деловала је као часна чак и онима који су критиковали власт међу левицом и покретима. Ципрас је признао да је мандат који му је грчки народ дао у јануару, а то је да поништи услове штедње, а да се не дође до раскола са кредиторима, немогуће извршити. Стога је било императив консултовати грађане како даље. У Европској унији којом управљају технократе који су заправо запослени у економском естаблишменту, тражење од људи да учествују у одлукама које утичу на њихову судбину изгледа као радикалан чин; заиста, свеукупност грчких снага за штедњу осудила је најаву референдума као „преврат".
Међутим, треба да се држимо дистанци од гласова који тријумфално представљају референдум као акт „директне демократије“. Директна демократија је стално укључивање грађана у вођење сопствених послова, без посредовања професионалних политичара. То је способност обичних људи да дефинишу дневни ред и садржај јавне расправе. Референдум који тражи од људи да заузму страну гласајући ДА или НЕ о веома двосмисленим питањима не можемо назвати „чином директне демократије“, поготово што је сам дневни ред дефинисан низом састанака иза затворених врата. Заиста, грчки народ је позван да одлучи о овом „историјском“ референдуму без стварног разумевања питања, неспособног да предвиди или контролише последице своје пресуде, и без израде чврстог „плана Б“ за дан после.
Ова нејасноћа је управо слаба тачка референдума. Влада позива народ да се позиционира у погледу ултиматума кредитора. Повериоци пак инсистирају да је овај ултиматум повучен и да је право питање референдума ДА или НЕ трајности Грчке у еврозони, па чак и у ЕУ. Влада се није довољно потрудила да детаљно објасни шта подразумева предлог који смо позвани да одбацимо; у отварању рунде консултација и дијалога о будућности земље; или чак у објашњавању какве би биле импликације НЕ, осим инсистирања да је негативна пресуда инструмент притиска на преговорима који су у току.
Ова „креативна двосмисленост” највероватније значи да ће глас НЕ бити искоришћен за промовисање споразума заснованог на најновијим предлозима грчке владе, који по свему осим по имену личе на меморандум, а који су жестоко критиковани од стране друштвених покрета и левичарских снага, укључујући леви бок партије Сириза.
Ова инструментализација народне пресуде ствара атмосферу неповерења. Цакалотос и Варуфакис, главни преговарачи грчке стране, тврдили су да би референдум могао бити отказан, или би влада могла затражити гласање ДА, ако се "повољан" споразум постигне прије недјеље. Није изненађујуће да се многи људи осећају превареним, с обзиром на отворено признање да се свемоћни „народни суверенитет“ може у трен ока претворити у пуког пешака у партији политичко-финансијског шаха.
Одлучујући фактор је то што је тренутно за гласну мањину становништва евидентно да су демократија и социјална правда постали некомпатибилни са европским пројектом; да се људи са европске периферије третирају као жртвено јарце и позивају да плате трошак структурне кризе у еврозони; да поштовани пројекат „европских интеграција” тренутно не значи ништа друго до продор капитала у све сфере живота и жртвовање животне средине, општег добра и благостања нижих класа на олтару капиталистичке профитабилности.
Након неуспеха владе коју предводи Сириза у стварању чак и најмањег пукотина у европској неолибералној хегемонији, расте свест да је, упркос великој цени транзиције, једноставан и самодовољан живот ван еврозоне пожељнији од вечног дужничко ропство унутар њега. Међутим, за већину људи њихов став према евру није повезан са дугорочним материјалним очекивањима, већ са страхом од непознатог, са страхом од краткорочне економске дестабилизације или чак са уметнутим страхом у вези са грчким националним идентитетом и њихово чланство у западној цивилизацији. Ово објашњава зашто су се недавним демонстрацијама у корист ДА, које су организовале десничарске елите за штедњу и које су заговарале богате породице, придружили људи средње или ниже класе, који немају материјални интерес у одржавању штедње.
Наравно, ову конфузију и двосмисленост користе снаге за штедњу да промовишу кампању страха, како би утицале на гласање у недељу. Након сирове политичке интервенције ЕЦБ, која је ускратила ликвидност грчким банкама и приморала владу да уведе контролу капитала, масовни медији под контролом олигархије — то јест, сви осим недавно васкрслог јавног ЕРТ канала — склони су стварању климу терора, непрестано понављајући да је оно што је заиста у питању банкрот земље и економски хаос који је уследио.
Поновљене претње европских званичника, слике старијих грађана који чекају у дугим редовима под врелим сунцем да наплате пензије, срамне интервенције бирократских синдиката који позивају на отказивање референдума и низ послодаваца који одбијају да плате јунски плате под изговором празника доприносе деморализацији бирачког тела. Поврх свега, разни министри и посланици владе разбијају редове, доводећи у питање корисност референдума. Нема сумње да „суверени народ“ у недељу излази на изборе са пушком у глави. Паника настаје чак и међу наводним противницима штедње, а чини се да се равнотежа нагиње ка ДА.
Међутим, све наведено не значи да народни покрети могу себи приуштити да задрже „неутралну“ позицију према овој увреди; ово је, нажалост, став који, са становишта револуционарног идеализма, заступају Комунистичка партија и сектори анархистичког покрета. Очигледно је да је дужност народног демократског покрета да се избори за коначно превазилажење политичког контекста који нам поставља ову врсту уцена и лажних дилема.
Ипак, нема сумње да ће евентуално ДА на референдуму у недељу довести до великог назадовања народних борби. То ће значити моралну победу за присталице штедње, поновни напад на неколико народних освајања која још увек постоје, прилику за европске бирократе да се мешају у политику земље и организују парламентарни удар, успостављајући потчињену владу, као урадили су са кабинетом Пападемоса 2011. И, иако влада „националног спаса” коју предводи Сириза оставља много да се жели у смислу испуњавања својих предизборних обећања, у смислу блискости друштвеним покретима и захтева радикалне демократије, у смислу њене воље да се супротстави моћи олигархије у Грчкој, иу смислу њене фиксације на капиталистички идеал раста, свака друга владина опција у овом тренутку ће довести до значајног назадовања на свим овим пољима.
Ширење страха и пропаганда поларизовали су грчко друштво и онемогућили предвиђање исхода референдума одржаног у недељу. Чињеница да је лавина критика међународних аналитичара због начина на који европски званичници решавају кризу наишла на глухе уши доказује да је права агенда сила које су то биле једноставно да изолују, деморалишу и казне грчки народ, чиме се окончају било какве изгледи за отпор неолибералној доминацији на континенту. Грчки народ се суочава са главним изазовом да поново превазиђе страх, психолошку основу неолибералног управљања, и да пронађе интегритет да гласа НЕ на референдуму 5. јула.
Наравно, наш задатак се не завршава са НЕ; још увек се чека формулација плана акције који је антагонистички према пројекту неолибералне интеграције, плана заснованог на иницијативи организованог друштва и солидарности међу народима Европе. Ипак, за разлику од продужења штедње, одузимања имовине, патње и дезинтеграције друштвеног ткива, што ће бити потврђено гласањем ДА, преузимање одговорности и упуштање у могућности које ће НЕ покренути је једина опција која може ојачати народни покрет, који може отворити просторе за интервенцију друштвених снага за одбрану наших заједничких добара и јачање наших колективних подухвата.
Теодорос Кариотис је социолог, преводилац и активиста који учествује у друштвеним покретима који промовишу самоуправу, солидарну економију и одбрану општег добра у Грчкој. Он пише даље аутономиас.нет и твитова на @ТебеоТео.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити