Већина становника САД вероватно се сећа штрајка радника Унитед Парцел Сервице-а (УПС) против компаније из 1997. године. То је, ипак, био један од већих штрајкова у протеклих двадесет пет година и, што је још важније, био је успешан. С обзиром на слабост рада у неолибералној економији, то је само по себи чини незаборавним. Нова књига Деепе Кумар о штрајку, Оутсиде тхе Бок, је испитивање штрајка кроз сочиво медија; медиј, подсећа она, чије је власништво јасно на страни генералних директора и њихових ПР тимова када је реч о питањима која се тичу експанзије глобалног капитализма. Користећи ову позадину, Оутсиде тхе Бок сецира значење штрајка у смислу такозваног Вашингтонског консензуса – често коришћеног термина који прецизније описује правог корисника капиталистичке глобализације – и њене могућности за потенцијално оживљавање радничког покрета.
Сећам се да сам се придружио радничким акцијама УПС-а у знак солидарности 1997. године у дистрибутивном центру Виллистон, Вермонт. Обично бих након што сам напустио посао око 3:00, ухватио вожњу тамо да бих провео сат или два носећи знак, вичући на менаџере који возе камионе, разговарајући и шалећи се са неким од радника УПС-а, и само дружење. Најзанимљивији део линије за протесте је био разговор. Било је, наравно, много говора о напретку преговора, али је било и доста разговора о томе да је раднички покрет, чак и ако је победио, ипак био зезнут јер је корпоративно руководство Сједињених Држава боље финансиран, имао је владу на својој страни и могао је да ради шта год је хтео. У то време, био сам укључен у кампању за синдикално удруживање радне снаге ван факултета на Универзитету у Вермонту где сам радио. Радници УПС-а су били прилично свесни наше кампање и коментарисали су – са разумевањем које је признало бездушност менаџмента – да је најбоља ствар коју су наше две кампање ишле за њих то што менаџмент није могао да премести наше послове на друго место. Међутим, могли би да их ангажују. Заиста, укидање оутсоурцинга био је један од захтева радника УПС-а и један од разлога због којих су се радници УВМ организовали.
Иако су локални медији у почетку штрајка били мало саосећајнији од националних, Кумар напомиње да је то првенствено због тога што су биле локалне вести. Челници локалних медија познавали су раднике УПС-а и на њих су рачунали у испоруци пакета и преко ноћи. Национални медији су, с друге стране, почели да извештавају у складу са интересима својих власника. другим речима, рана покривеност је углавном била наклоњена менаџменту УПС-а. У ствари, како истиче Кумар, уступци које је управа УПС-а захтевала на почетку преговора представљени су са симпатичношћу, док су захтеви радника приказани као претерани, ако не и сасвим неразумни. Методе које су кориштене у медијским приказима биле су методе које су изоловале захтјеве синдиката од контекста из којег су се развили. Да би објаснио како се то дешава, Кумар иде даље од стандардног схватања медијских критичара који се првенствено ослања на власништво поменутих медија и бави се природом описа објективних извора вести у професионалном новинарству који имају владине и друге врсте ауторитета. Одатле она расправља о природи прикупљања вести. Медији естаблишмента се у великој мери ослањају на горепоменуте ауторитете, а врло мало на изворе изван корпоративних сала за одборе и владиних канцеларија. Када питају „просечну” особу, то је обично само да би додали мало боје њиховој причи – радња која мало мења нагиб приче ка статусу кво. Користећи примере из телевизијског оглашавања и информативних програма, и новина УСА Тодаи, Нев Иорк Тимес и Васхингтон Пост, Кумар износи убедљив доказ да је статус кво који ови медији желе да задрже онај који претпоставља да су корпорације не само победиле у битци над својим радницима (и светом), али никада неће изгубити ту надмоћ.
Ипак, тврди Кумар, штрајк УПС-а је то довео у питање и, чинећи то, приморао медије, уз само неколико изузетака, да изнесу став који погађа статус кво. Да би објаснила како се то догодило, Кумар представља парадигму коју она назива моделом доминације/отпора. Овај модел експлоатише контрадикторности својствене масовним медијима које омогућавају да се приче опозиције прикажу позитивно – нешто што се повремено дешава када медиј објави причу или серију која покушава да испита како је економски феномен, рат или природна катастрофа попут урагана Катрина утиче на недовољно заступљен сегмент друштва, али утиче на општу перцепцију потрошача медија само када су приче убрзане колективном борбом. Другим речима, Кумар износи доказе да је извештавање о штрајку УПС-а почело да фаворизује положај радника тек када је уредницима постало јасно да већина становника САД симпатише раднике. То им је омогућило да буду покривени позитивно. Ово покривање је представљено у контексту националног интереса. Нешто као преокрет од ранијег покривања које је било наклоњено власништву – покривање које је представљало корпорацију као једног од „нас“, а раднике као „њих“. Кажем нешто као преокрет само зато што корпорација није представљена као једна од „њих“, већ су радници одједном постали једни од „нас“. Ово је само по себи необично по томе што су корпоративни медији признали да су Американци произвођачи, а не потрошачи. Та дефиниција је важна када је реч о томе како себе дефинишемо, не само на радном месту већ иу свакодневном животу. Потрошачи могу само да престану да купују нешто док произвођачи могу да престану да то производе. Ова последња акција има знатно већи ефекат.
Што ме доводи до тачке коју је изнела Кумар у својој расправи о последицама штрајка. У америчким медијима накратко се поново расправљало о радничком покрету. У ствари, неки доу су чак представили синдикате у повољном светлу и опасност! имао је недељу дана такмичења на којима су чланови синдиката били такмичари и укључивао лого АФЛ-ЦИО као део својих кредита. Успешни су били и штрајкови који су се десили у годинама непосредно после победе радника УПС-а. На Универзитету у Вермонту, радници на одржавању, радници књижара, домаћице и занатлије одржали су успешне синдикалне изборе и формирали УЕ Лоцал 267. Затим, у новембру 1999, хиљаде чланова синдиката, присталица и других затвориле су министарске састанке Светске трговинске организације у Сијетлу у Вашингтону. Међутим, како је штрајк избледео у сећању, синдикалне бирократије су постале мање одушевљене штрајком и вратиле су се тактици познатој као „корпоративна кампања“. У суштини, ова врста тактике укључује притисак на велику корпорацију да се поштено понаша према својим радницима. Идеја је да ће корпорација бити осрамоћена да уради праву ствар ако се на руководство изврши довољно рекламирања и притиска потрошача. Вал Март се суочио са таквом кампањом 2004. и 2005. Нажалост, ова врста кампање претпоставља да корпорација има савест. С обзиром на то да тежња за профитом не познаје морал, једини начин на који би ова врста кампање могла бити ефикасна, наводи Кумар, била би у спрези са штрајком радника. За оне који верују да се корпорација може постидети да ради оно што је исправно за своје раднике, дозволите ми да вам укажем на доказ А. 28. марта 2007. Цирцуит Цити је отпустио 3400 својих најбољих радника без упозорења јер су зарадили превише новца. Као што је Вашингтон пост рекао: „Отпуштање нису имале никакве везе са учинком, већ су биле део већег напора да се побољша крајњи резултат. Више руководство је пролило крокодилске сузе док су проверавали стање на њиховим рачунима.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити