„Сада сте сви читаоци! Иди читај да учиш о прошлости, да учиш о садашњости и да се бориш за будућност.” Овим речима је председник Уго Чавес пожелео добродошлицу стотинама дипломаца венецуеланског програма описмењавања Мисија Робинсон почетком 2000-их. Затим би их послао у свет са бесплатним књигама под рукама као војнике спремне за битку.
Чавесова културна револуција и њен ослобађајући утицај на људе могли би се описати само као векови напретка кондензованог у неколико година, са извлачењем целе земље из мрака. Није тајна да је пре Боливарског процеса прерасподела нафтног богатства била нагнута ка елити и да је све било приватизовано или недостижно, чак и знање које је стизало кроз образовање и књиге.
Када је Чавес дошао на власт 1998. године, поставио је намеру да преокрене ове друштвене неправде. Први, и рекао бих најважнији, корак био је демократизација образовања и подстицање љубави према читању како би се деколонизирали наши умови, дајући истинску моћ људима.
Венецуелански вођа је и сам био прождрљив читалац, често рецитујући своје омиљене текстове током емитовања уживо, од поезије до књижевних класика, револуционарне теорије и незаобилазних историјских књига о еманципацији Латинске Америке.
Наша културна револуција је започела са мисијом Робинсон у јулу 2003, када су хиљаде волонтера преузеле задатак да подучавају око 1.5 милиона људи како да читају и пишу користећи познату кубанску методу учења „Да могу“. Успех програма био је захвалан напорима на локалном нивоу да се допре до географски изолованих и историјски искључених чланова друштва, као што су групе староседелаца и афро-потомака, становници урбаних барија, особе са инвалидитетом, жене из радничке класе, старије особе, па чак и стотине логораша.
Еманципаторски пројекат се исплатио тиме што је Венецуела објављен „Територија без неписмености“ од стране Унеска у октобру 2005. Чавес је покренуо мисију Робинсон ИИ, мисију Рибас и мисију Сукре за основно, средњошколско и универзитетско образовање, респективно.
Моја мама је била Мисија Робинсон ИИ и поносни дипломац Мисије Рибас. После деценија непремостивих препрека, коначно је могла да настави образовање са бесплатним приступом књигама, медицинском негом, очним прегледима, наочарима, па чак и стипендијом. А часови су били на удаљености од 10 минута хода. То је оно што је револуционисање система.
Гледао сам је како постаје жена која говори са много више самопоуздања, коментаришући политичку и економску стварност око себе. Она је само позитивно сијала кроз те године.
Чавес је знао да ће само нација читалаца изазвати критичко мишљење и револуционарну свест. Због тога је поред образовних програма уложен и огроман напор да се повећа приступ књигама о историји и култури Венецуеле како би се спасили наши аутохтони и афрички корени, као и антиколонијалистичке борбе, након деценија настојања елите да избели наш идентитет.
У распону од неколико година, популарне библиотеке и књижаре су се појавиле у ходу по градовима који ослобађају умове, са милионима наслова доступних бесплатно или по ниским ценама. Државни уредници и Венецуелански међународни сајам књига (Филвен) такође су основани да оживе књиге и да већем броју венецуеланских аутора дају платформу за објављивање.
Текстови су кренули од вође венецуеланске независности Симона Боливара до револуционарне теорије марксистичког филозофа Лудовика Силве и Сервантесовог епског романа Дон Кихот. Сврха је била наоружавање људи за битку идеја и културну трансформацију усред света беде капиталистичког дизајна. Чавесовим сопственим речима:
„Не заборавимо слику коју је описао Виктор Иго, која је изузетно реалистична и оштра. Каже да постоји мрачна соба, сиромаштво, али има мрачније и то је беда. И додао бих још једно: пакао! Сви морамо да изађемо из пакла, из мрака и беде!“
Још увек се сећам да је Чавес изговорио те речи док га је гледао на телевизији, иако у то време нисам знао да описује француски роман „Јадници“ из 1862. Можда је то био тренутак који га је инспирисао да створи „Операцију Козета“, диван пројекат који ми је остао веома близак срцу.
Када сам имао шеснаест година, мој тата је донео кући тротомно издање прогањајуће приче Виктора Игоа о корумпираним системима који харају сиромашнима. Ове књиге су биле део првог лота од 500,000 примерака који је бесплатно дистрибуиран 2006.
Годинама су Лес Мисераблес постали моје сунце и вода, што је у великој мери допринело мом сопственом процесу еманципације, у којем су друштвене неправде, прошле и садашње, постале кристално јасне. Како не бих препознао многе Жан Валжан и Фантине око себе? Жудео сам за њима да добију правду и навијао сам за Козету јер ју је саосећање спасило од бедег живота.
Након демократизације књига и образовања и можда затварања савршеног круга, Чавес је у априлу 2009. покренуо Револуционарни план читања (ПРЛ) који је предвиђао стварање читалачких група унутар радничких, сеоских и студентских организација, општинских савета [суседских колектива], фабрика друштвене производње , школе, владине институције и још много тога.
ПРЛ је поставио вишу етапу у венецуелинској културној револуцији: размену знања, јачање социјалистичких вредности и изоштравање умова против медијске манипулације сецирањем чланака и слика мејнстрим медија.
„Толико отрова се сваког дана убризгава у друштво, приватним медијима и медијским кампањама, не само Венецуела, већ и цео свет. Морамо да убризгамо противотрове и ништа боље од ослобођења које долази од читања!“ објаснио је тада Чавес.
Скоро 15 година касније, Револуционарни план читања, популарне библиотеке, бесплатне књиге и читалачки кругови изгледају као ствар прошлости. Највероватније је све избледело усред венецуеланске економске кризе и смртоносних америчких санкција, али ово су управо времена када нам треба више „протуотрова“ за борбу против политичке апатије и немилосрдног ратовања медија.
Где је данас културна револуција Венецуеле? Још увек постоје вредни догађаји који се редовно организују и неке инспиративне иницијативе популарних организација, као што су комуне, али изгледа да је наша недавна традиција сачувана више у форми него у суштини.
Узмите овогодишњи међународни сајам књига и његове лепе ходнике постављене у Националној уметничкој галерији у Каракасу, на истом месту где је Чавес покренуо Револуционарни план читања још 2009. Овогодишњи слоган је чак био прикладно одабран: „Читање деколонизује“, али ово није било дуже форум за масе.
Док сам пролазио кроз полице са скупим књигама, питао сам се да ли је наша некада цветајућа културна еманципација сведена на годишњи сајам чак и ако се на њему појављују дивни аутори попут венецуеланског антрополога Ираиде Варгас чији рад о комунама и социјализму је непроцењив. Чини се да је то преузак пут за борбу идеја.
Са тренутном империјалистичком опсадом наше земље која користи медијску манипулацију као једно од својих главних оружја и оживљавањем капиталистичке логике у економији, хитно нам је потребно више критичког размишљања и револуционарне свести за контранапад. Хајде да вратимо „Операцију Козета“ и помножимо је хиљаду пута.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити