Џејн Мајер је открила у Њујоркеру да је тајни документ Бушовог савета за националну безбедност (НСЦ) од 3. фебруара 2001. наложио члановима НСЦ-а да сарађују са Енергетском радном групом потпредседника Дика Чејнија за „преиспитивање међународне политике према одметничким државама” и „акције у вези са захватањем нових и постојећих нафте и гаса поља." (16. фебруар 04.)
Бушова администрација је негирала да је рат у Ираку био за нафту и прогласила своју посвећеност очувању суверенитета Ирака и територијалног интегритета Ирака. Недавни догађаји, међутим, указују да нафта игра улогу у надолазећој претњи суверенитету и територијалном интегритету Ирака.
Суверенитет под окупацијом је у најбољем случају номиналан. Подршка територијалном интегритету Ирака понудила је изгледе за снажну централну владу способну да обузда прерастање сукоба у шири регионални рат.
Такође је понудио најбољу гаранцију за постизање два важна циља Вашингтона у Ираку: приступ ирачкој нафти и 'трајни' однос са Ираком који је Вашингтону, путем ирачког националног закона о нафти, дао приступ и контролу који је тражио.
Убрзо након што је председник Буш у фебруару прошле године објавио своју нову војну стратегију ескалације рата у Ираку
„Ово је значајно политичко достигнуће“, рекао је Калилзад 27. фебруара, „Према одобреном закону, нафта ће постати оруђе које ће помоћи у уједињењу Ирака и дати свим Ирачанима заједнички удео у будућности њихове земље“. (Вашингтон пост. 5. септембар 07.)
Међутим, далеко од уједињења Ирака, амерички притисак за закон о нафти дели Ирачане, слаби централну владу и јача сепаратистичке тенденције.
Како је Антонија Јухас објаснила у Њујорк тајмсу, закон о нафти који је форсирала Бушова администрација би пренео контролу над ирачком нафтом са Ирачана на међународне нафтне компаније. То би оставило Ирачку националну нафтну компанију ексклузивну контролу над само 17 од 80 ирачких нафтних поља, остављајући остала, као и још неоткривена нафтна поља, отвореним за страну контролу. Стране нафтне компаније уживале би веома повољне споразуме о подели добити у производњи без обавезе улагања у земљу, запошљавања или обуке локалне радне снаге или трансфера технологије Ирачанима. (13.07.)
Ово није промакло пажњи ирачког народа за који је већина према различитим истраживањима јавног мњења веровала да је америчка инвазија на Ирак првенствено била мотивисана жељом да се Ирачанима отму њихова нафтна богатства.
У отвореном писму ирачком парламенту, група од 419 ирачких академика, инжењера и стручњака за нафтну индустрију навела је да је „јасно да влада покушава да спроведе један од захтева америчке окупације”.
Нацрт закона о нафти, наводи се у писму, „поставља основу за нову пљачку ирачког стратешког богатства и његово расипање од стране странаца, уз подршку оних који жуде за моћи у регионима, као и од банди лопова и пљачкаша“. (Вашингтон пост. 5. септембар 07.)
Све веће противљење закону о нафти на националном нивоу у Ираку, и неуспех Бушове стратегије војне ескалације да сузби побуну, или да се обезбеди поштовање од Багдада са планом Вашингтона, не може се порећи у Бушовом извештају о „напретку“ упућеном Конгрес у септембру.
Изгледа да је Буш изгубио наду да би му снажна централна влада у Багдаду икада могла помоћи да оствари своје циљеве у Ираку.
Прошлог септембра
Пре годину и по Бушова администрација је одбацила предлог Биддена за поделу Ирака као „неизводљив и неодговоран рецепт за разбијање Ирака“. (Време у Лос Анђелесу, 27.07. септембра). Усвајање закона од стране Сената у септембру није наишло на сличну осуду Бушове Беле куће.
То је зато што Бушова администрација, као што је показао ирачки аналитичар Раед Јаррар у коауторској анализи, подржава сепаратисте, иранске тврдолинијаше и сунитске фундаменталисте: „Сви раде – одвојено, али ка истим циљевима – против жеље већине Ирачана, који анкете показују да желе уједињену, суверену земљу која контролише сопствене ресурсе и без мешања Вашингтона, Техерана и других странаца.
Ово је охрабрило Курде у северном Ираку који су наставили да се понашају као да су независна држава и потписали сопствене уговоре са страним нафтним компанијама. Приметан корисник ових уговора је Хунт Оил из Даласа. Хунт Оил је у власништву Реја Ханта који има блиске везе са Белом кућом Буша. Хант такође служи председников саветодавни одбор за спољну обавештајну службу.
Хант не би коцкао будућност своје компаније у опасном региону да није имао привилеговано знање о Бушовим размишљањима о Ираку. Као што је Пол Кругман из Њујорк тајмса рекао: „Паметан новац, дакле, зна да је талас пропао, да је рат изгубљен и да Ирак иде путем Југославије.
Проф
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити