Било је пре 20 година потписан Северноамерички споразум о слободној трговини између САД, Канаде и Мексико је спроведено. У Вашингтону се тај датум поклопио са избијањем бактерије криптоспоридијум у градском водоснабдевању, при чему су становници морали да прокувају воду пре него што је попију. Шала у граду је била: „Видите шта ће се десити, НАФТА ступа на снагу и не можете пити воду овде.
На страну нашу запуштену инфраструктуру, лако је видети да је НАФТА била лош договор за већину Американаца. Обећани трговински суфицити са Мексиком су се испоставили као дефицити, изгубљено је неколико стотина хиљада радних места, а постојао је и притисак на смањење америчких плата – што је, уосталом, и била сврха споразума. Ово није личило на економску интеграцију Европске уније (пре еврозоне), која је додељивала стотине милијарди долара развојне помоћи сиромашнијим земљама Европе како би њихов животни стандард подигла до просека. Идеја је била да се америчке плате гурну наниже, према мексичким, и да се створе нова права за корпорације унутар трговинске области: ове срећне мултинационалне компаније сада би могле да туже владе директно пред корпоративним међународним трибуналом, који није одговоран било ком националном правосудном систему, за прописе (нпр. животне средине) који су нарушили њихов потенцијал за остваривање профита.
Али шта је са Мексиком? Није ли Мексико барем имао користи од споразума? Па, ако погледамо последњих 20 година, то није лепа слика. Најосновније мерило економског напретка, посебно за земљу у развоју као што је Мексико, јесте раст прихода (или БДП) по особи. Од 20 земаља Латинске Америке (Јужна и Централна Америка плус Мексико), Мексико ранг 18, са растом мањим од 1% годишње од 1994. Наравно, могуће је тврдити да би Мексико прошао још горе без НАФТА-е, али би се онда постављало питање зашто?
Од 1960-80, мексички БДП по глави становника се скоро удвостручио. Ово је довело до огромног повећања животног стандарда за огромну већину Мексиканаца. Да је земља наставила да расте овим темпом, данас би имала европски животни стандард. Тако се, на пример, догодило у Јужној Кореји. Али Мексико је, као и остатак региона, започео дуг период неолибералних политичких промена које су се, почевши од решавања дужничке кризе из раних 1980-их, ослободиле индустријске и развојне политике, дале већу улогу дерегулисаној међународној трговини и улагања и приоритет строже фискалне и монетарне политике (понекад чак иу рецесији). Ове политике стављају тачку на претходни период раста и развоја. Регион у целини порастао је само 6% по глави становника од 1980-2000; а Мексико је порастао за 16% – што је далеко од 99% у претходних 20 година.
За Мексико, НАФТА је помогла да се консолидују неолибералне, анти-развојне економске политике које су већ спроведене у претходној деценији, уграђујући их у међународни уговор. Такође је још више везао Мексико за Америчка економија, што је било посебно несрећно у две деценије које су уследиле: повећање каматне стопе Фед-а 1994. године, крах америчке берзе (2000-2002) и рецесија (2001), а посебно, колапс стамбеног балона и Велика рецесија 2008-9. имала већи утицај на Мексико него скоро било где у региону.
Од 2000. године, регион Латинске Америке у целини је повећао своју стопу раста на око 1.9% годишње по глави становника – не као у ери пре 1980. године, али представља озбиљно побољшање у односу на претходне две деценије када је износила само 0.3%. Као резултат овог опоравка раста, као и политике борбе против сиромаштва коју су спроводиле левичарске владе које су изабране у већем делу Јужне Америке у последњих 15 година, стопа сиромаштва у региону је значајно опала. То одбио са 43.9% у 2002. на 27.9% у 2013. години, након две деценије без икаквог напретка.
Али Мексико се није придружио у овом дуго очекиваном повратку: његов раст је остао испод 1%, мање од половине регионалног просека, од 2000. И није изненађујуће да је национална стопа сиромаштва у Мексику износила 52.3% у 2012, у основи исто као и 1994 (52.4% ). Без економског раста, тешко је смањити сиромаштво у земљи у развоју. Статистика би вероватно изгледала још горе да није миграција која се догодила у овом периоду. Милиони Мексиканаца су прогнани из пољопривреде, на пример, након што су били приморани да се такмиче са субвенционисаним и високопродуктивним агробизнисима у Сједињене Америчке Државе, захваљујући правилима НАФТА-е.
Тешко је замислити да Мексико иде горе без НАФТА-е. Можда је то један од разлога зашто је „зона слободне трговине Америке“ коју је предложио Вашингтон 2005. регион оштро одбацио и предложено Транс-Пацифиц Партнерство упада у невоље. Занимљиво, када се економисти који су од почетка промовисали НАФТА-у позову да бране споразум, најбоље што могу да понуде је да је повећао трговину. Али трговина за већину људи није сама себи циљ. А нису ни очигледно погрешно названи „споразуми о слободној трговини“.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити