Редовни читаоци Медиа Ленс Медиа Алертса биће свесни наших недавних критика Би-Би-Сија и ИТН-а због тога што нису истакли ратне злочине Запада и одговорност за масовно изгладњивање авганистанских цивила. Процењује се да је до сада око 5,000 цивила убијено у бомбардовању које је у току, многе хиљаде су умрле од глади, а милиони су и даље у екстремном ризику од глади.
18. фебруара, Лекари без граница (МСФ), који проверавају неухрањеност новопридошлих у избегличком кампу Маслак, известили су да људи када први пут стигну из провинција нису озбиљно потхрањени. Медицинска сестра МСФ-а, Јенни Андерссон, приметила је, иако је у кампу било много неухрањене деце, посебно је алармантно да су многа од њих то постајала док су била у кампу. Андерссон каже:
„Систем исхране заправо не функционише. Иако ВФП обезбеђује храну за више од 300,000 људи, она једноставно не стиже до људи којима је заиста потребна.' (http://www.reliefweb.int/w/rwb.nsf)
Према извештају МСФ-а, чак 26 одсто избеглица у кампу Маслак пати од неухрањености,
Дана 12. фебруара, Ворлд Висион Хеалтх анд Нутритион Теам известио је о резултатима петодневне процене удаљених села округа Кал'е-Је-Нов у северозападној авганистанској провинцији Бадгис. Тим је открио алармантне услове и огромне логистичке потешкоће у доношењу преко потребне хране, здравља и залиха за садњу у регион:
„Док је тим путовао, видео је бројне групе жена и деце како скупљају поља у долини у потрази за коровом, корењем и травом за јело. Залихе хране су опасно ниске. Медицинска помоћ и едукација практично не постоје.' (http://www.reliefweb.int/w/rwb.nsf)
Дана 8. фебруара, мисија за процену Црвеног крста Црвеног полумесеца која се враћала из западног Авганистана пријавила је „сцене велике депривације у селима и удаљеним планинским долинама“:
„Видели смо децу како копају у пољима да би јели корење и користили га као огрев. Лишће са дрвећа је такође јело“, каже Џон Ват, оперативни менаџер у Међународној федерацији друштава Црвеног крста и Црвеног полумесеца. (ввв.ифрц.орг)
У многим селима није било пољопривредних активности због суше, није било доступног семена за садњу, а велики део стоке је или угинуо или је распродат. Девојке су нуђене за невесте „за само 100 кг пшеничног брашна“.
О овим страхотама ове године се готово ништа није појавило ни у штампаним ни у електронским медијима. Било је повремених чланака и изолованих извештаја, али ништа што би указивало на функционисање слободног и независног медијског система одлучног да расветли одговорност наше владе за масовну смрт невиних. Ово је облик институционализоване, структуралне пристрасности која се налази у свим медијима, и овде и у Сједињеним Државама: глобализовани корпоративни систем масовних медија, који се не разликује од других центара моћи естаблишмента, природно се окреће од питања штетних по интересе естаблишмента. ББЦ, или 'тетка Биб', није Велики брат, али је заиста близак рођак.
Директор вести Би-Би-Сија, Ричард Самбрук, одговорио је идентичним одговорима на неколико убедљивих и страствених мејлова читалаца Медиа Ленса који указују на недостатак ББЦ-јевог извештавања о авганистанским избеглицама у поређењу са оним што је омогућио косовским избеглицама (проглашеним жртвама наших непријатеља) 1999. године и америчким жртвама 11. септембра.
Самбрук пише: „Желели бисмо да напоменемо да је наш дописник Дејвид Лојн недавно успео да стигне до избегличког кампа Маслак и удаљених планинских села, одакле је извештавао о глади и патњи авганистанског народа.“
То ББЦ ТВ извештавање о страдању избеглица је касно и мало колико је ово шокантна оптужница Би-Би-Сија. Такође, према нашим сазнањима, Лојн није повукао никакву везу кривице између патње оних који умиру од глади и умирања по стопи од стотину дневно у избегличком кампу Маслакх и напада САД/УК на авганистански народ.
У недавном медијском упозорењу, Медиа Ленс је указао на друге примере неуспеха Би-Би-Сија да испуни своје самопроглашене одредбе о „независним и непристрасним вестима [као] фундаменталном делу слободног друштва и демократског процеса“: о климатским променама , режим санкција наметнутих Ираку, Заливски рат, Фокландски рат, животна средина, сиромаштво и друга велика питања. (види http://groups.yahoo.com/group/medialens/message/35).
Имајући у виду јасну рањивост Би-Би-Сија на информисане критике његовог ужасног досијеа, могло би се замислити да би, када би добио велики интервју са генералним директором Би-Би-Сија Грегом Дајком, критички настројени новинар имао питања од суштинског значаја за себе. Али када је Луиз Жири, дописница Индепендента за медије, недавно интервјуисала Дајка, више се забринула због Дајковог „презира“ према „мутном беж-браон“ тепиху у његовој канцеларији него због ББЦ-јевог учинка у извештавању о 11. септембру и наредним догађајима. ('Дике висион', Тхе Индепендент, 4. фебруар 2002.)
Велики део жирија је био посвећен истраживању колико је Дајк био несрећан у првој години свог новог посла и колико је задовољан сада, две године касније. „Живот је прекратак да би био јадан“, каже Дајк. Жири примећује да је „његов ентузијазам заразан” и да показује „биковство”. Овде нема говора о Авганистанцима који једу траву, или о малој деци која су изнурена касетним бомбама; уместо тога, интервју се фокусирао на личности и лична питања водећих људи Би-Би-Сија, а Дајкова десна жена задужена за ББЦ1, Лорејн Хегеси, описана је као 'напорна'. И сам Дајк 'има изузетно некорпоративни изглед', који је 'можда обријао браду када је постао генерални директор, али није баш црно-пругасти човек'.
Лако можемо замислити реакцију да је западни новинар интервјуисао шефа Правде на врхунцу 'хладног рата', осврћући се углавном на изглед, расположење, канцеларијски декор, уз неколико благих питања о вођењу посла. Зар западна публика не би очекивала изазовна питања о фундаменталном легитимитету такве организације, њеној одговорности за патњу, њеној идеолошкој подршци одређеном погледу на свет?
Може изгледати нечувено поредити ББЦ са Правдом, али само зато што живимо у друштву које потискује свако озбиљно неслагање. Би-Би-Си је доследно подржавао политику Велике Британије и САД коју су врло кредибилни гласови описали као „геноцидну“. 1998. и 2000. високи званичници УН-а Денис Халидеј и Ханс фон Спонек дали су оставке на своје функције хуманитарних координатора у Ираку оптужујући запад за 'геноцид' и одговорност за 'уништење целе генерације'. Ове оптужбе су непознате и небитне само зато што медији бирају да буду. Халидеј, бивши помоћник генералног секретара УН, који је поднео оставку у знак протеста због смрти 5,000 ирачке деце млађе од 5 година сваког месеца, рекао је за ББЦ:
„Веома сам разочаран Би-Би-Сијем. Би-Би-Си је био веома агресиван за санкције.' (Интервју са Дејвидом Едвардсом, мај 2000. ввв.медиаленс.орг)
Управо те исте санкције, које је тако агресивно промовисао Би-Би-Си, Халидеј је описао као „геноцидне“ – то је реалност ББЦ-ја.
Један користан детаљ који сазнајемо из чланка жирија је да Дајк има „процењено лично богатство од 15 милиона фунти“ – стандардни пример огромног богатства великих британских медијских играча који стоје неутрално између елитних интереса и „Јое сик-пацк“. Читаоци Медиа Ленса ће се сетити да се председник Би-Би-Сија, Гавин Дејвис, процењује да вреди 150 милиона фунти.
Би-Би-Си под Дајком је, сазнајемо, 'поново ојачан'. Жири описује ту институцију као „на путу“. Али презентација ББЦ-јевог резултата жирија ограничена је на политички безбедну тему хваљене драме („Начин на који сада живимо“ и „Завера“), „храбрих“ нових уметничких документараца („Ролф о уметности“) и запажања г. Дајка да програмира такве као што је ИТВ-јева 'Крвава недеља' нешто што је 'ББЦ требало да уради'. Нема позивања на ББЦ-јеве вести или изазовне политичке документарне филмове (или недостатак истих).
Једини наговештај да је можда било нечег суштинског о чему би се расправљало је ограничен на следећи кратак загонетни параграф:
'Сопствено велико 'али' [Грега Дикеа] је то што ББЦ није уздрмао довољно бродова. „Помало сам разочаран у последње две године колико је мало програма било контроверзно. Једна од улога емитера је да изазове. Помало сам разочаран што нисмо довољно изазвали.'
Ни Дике ни Жири не дају никакве сугестије о томе шта се ради о нашем друштву, политици и медијима које контролише корпорација, које би могле да изазову, или какав би облик могао имати такав изазов.
Интервју Индепендента наставља стандардно неписано правило 'либералног' извјештавања штампе: фокусирајте се са трајном и детаљном пажњом на тривијална питања на начин да се шири економски и политички контекст представи као дат, можда чак и Богом дан. На крају крајева, зашто изазивати оно што једноставно „јесте“? Исто тако, зашто би медијски део новина укључивао јавност (а камоли јавну неслагање) када је садашња верзија, само за инсајдере, једноставно 'јеста'? Такво извештавање није новост; то је пропаганда која промовише моћне интересе. Као што је написао Ноам Чомски:
„Основни принцип, који се ретко крши, јесте да оно што је у супротности са захтевима моћи и привилегија не постоји.“ (Цхомски, Детерринг Демоцраци, Хилл анд Ванг, Нев Иорк, 1992).
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити