Кад год гласноговорник Новог лабуриста изговори у јавности, скоро да се може видети балон за размишљање изнад њихове главе са ликом из цртаног филма Сидом Снејком како шишти „трусссст ме…“. Текст уредника Фајненшел тајмса Џона Лојда у британском Гардијану од 10. августа у одбрану планова британске владе да ојача ионако оштре антитерористичке законе у земљи је добар пример извињења Сида Снејка. Лојдово дело је насловљено „Британци нису имали прилику“, наслов који одмах циља на човека од сламе, а једва да је ико од Блерових критичара поставио. Он пише у контексту у којем је влада Велике Британије упозорила правосуђе да се не мијеша у имплементацију предложених нових судова.
Као уредник Фајненшел тајмса, Лојд је добро навикнут да пласира корпоративне митове. У овом случају он покушава да прода црвену харингу британске владе да су терористички напади у Лондону углавном резултат исламског екстремизма. Оно што већина критичара Тонија Блера и његовог кабинета тврди, напротив, јесте да су терористички напади углавном резултат учешћа Блерове владе у илегалном агресорском рату против Ирака и њиховог дослуха у ужасном низу ратних злочина почињених током касније окупације. .
Лојд жели да одбрани репресивни нови пакет предложених мера Тонија Блера наводно намењених сузбијању запаљиве пропаганде присталица тероризма. Од почетка су његови аргументи у најбољем случају тупи, тешко се окрећу према неискреним. Он даје пет поена уз тон „доста ових глупости“. Али уместо да ојача случај Тонија Блера, он показује његову фундаменталну лаж.
Чисто као Еуфратско блато
„Прво“, пише Лојд, „предложене мере су јасно усмерене на оне који проповедају насиље. Али јасноћа је значајно одсутна у најавама владе о предложеним мерама које нејасно говоре о циљању људи и организација које „опросте терор“, фраза која би могла да укључи многе ненасилне људе, укључујући и бранитеље људских права. Лојд наставља „уколико би у пракси дошло до забуне, онда би то требало да буде део нормалних аргумената између државе и судова. Али он изоставља да ће судови бити специјални судови са судијама и адвокатима посебно одабраним према владиним „безбедносним” критеријумима. У томе нема ништа „нормално“.
Лојд даље говори о предложеним мерама контроле миграција „како би се пажљивије прегледали они који улазе у Уједињено Краљевство и протерали оне који злоупотребљавају добродошлицу заговарајући насиље против ње или против других демократских влада“. Тај свеобухватни кодицил на крају је класична ласица. Вероватно треба да претпоставимо да је тероризам против „недемократских“ влада у реду од стране Лојда.
Прећутно прихватање тортуре
Читајући Лојдово дело у овом тренутку, чује се непогрешиво згужвање моралних висина. Ипак је то био папир-маше. У ствари, мере контроле миграција које Лојд помиње очигледно ће у неком тренутку бити у сукобу са обавезама Уједињеног Краљевства према Конвенцији УН против мучења. Члан 3. Конвенције каже: „Ниједна држава чланица неће протјерати, вратити („рефоулер“) или изручити особу другој држави ако постоје значајни разлози за вјеровање да би била у опасности да буде подвргнута мучењу.“(1)
То питање ће мало забрињавати Тонија Блера и његове колеге из кабинета који су упорно кршили дух, а вероватно и слово те конвенције. Мучење и злостављање од стране британских трупа у Ираку није могло да се догоди осим ако их британска влада и војска не санкционишу на високом нивоу. Осим тога, власти Велике Британије су ентузијастично сарађивале у примени мучења од стране америчких и других влада, како директно у базама у Гвантанаму, Баграму, Дијего Гарсији и другде, тако и у пракси изручења осумњичених трећим земљама знајући сигурно да дотичне особе ће бити мучене.
Збогом "британски начин живота"
У својој трећој тачки ЛЛоид се позива на британско искуство током дугог рата у Ирској, „..искуство ове земље, суочене са терористичком претњом, није било да користи ограничење грађанских и људских права као механизам којим се ова права, једном изгубљене, никада се не враћају. Историја изазова стању ИРА тероризма током скоро четири деценије говори супротну причу. Постоје мрачне странице, али мере које су предузете за ограничавање права кретања и изражавања, као и за ограничавање суђења пред поротом, нису остале, док је низ реформи за окончање дискриминаторне праксе остао.
Луда логика само-честитања овога је вртоглава. Чини се да Лојд мисли да британска влада заслужује награду јер је коначно решила катастрофу која никада не би почела или издржала тако дуго без упорне перфидности и лудости британске владе. Сам разлог зашто је привремена ИРА првобитно кренула у рат против Британије био је да присили британску владу у политичко решење које је отворило пут ка ирској независности, јер су узастопне британске владе дозволиле својим локалним унионистичким пуномоћницима да подвргну Ирце недемократском угњетавању.
Британске трупе убиле су ирске цивиле који су учествовали у мирним протестима. Британске снаге безбедности удружиле су се у убиству ирских бранитеља људских права. Ирски рат је био управо у вези са обезбеђивањем основних права за Ирце под британском влашћу. На крају крајева, у вези са предложеним новим безбедносним мерама Уједињеног Краљевства, Лојдова поента је грешка. Диплок судови су ионако функционисали само у Северној Ирској. Док одредбе Закона о спречавању тероризма на британском копну никада нису нестале у смислу рутинске праксе снага безбедности.
У ствари, антитерористичко законодавно наслеђе ирског рата је опстало и сада треба да буде ојачано и консолидовано новим законодавством. Шта то значи осим да су терористи победили? Они су, у ствари, променили Блерову вољену химеру, британски „начин живота“ за који се главни ратни злочинац заклиње британском народу да никада неће променити терор.
Тркачка карта
За своју четврту тачку, уредник Фајненшел тајмса упозорава на реакцију против муслимана у Британији. Он се враћа на климаву тврдњу да Блерова влада само жели да сузбије запаљиве исламске зилоте који промовишу терор. Подстицање на расну мржњу и/или подстицање на убиство су већ веома тешки злочини у Великој Британији. Тешко је разумети зашто би било потребно додатно законодавство ако је намера једноставно да се елиминише екстремистичко фанатично понашање и убилачка пропаганда.
Лојд пише: „Сталне и насилне псовке против британске владе и народа ће изазвати раст беса. Гнев и страх захтевају излазе: а већ смо видели, у досадашњим релативно мањим нападима на џамије и недужне муслимане, какви би то били медији.” Некако се чинило да људи попут Лојда никада нису имали потребу да упућују слична упозорења немуслиманима у Британији у вези са сталним расистичким омаловажавањем и нападима које су британски муслимани морали да толеришу деценијама на константној основи од подлих британских организација које отворено воде кампању против расизма. платформе. Човек се пита зашто би то требало да буде. Овај медијски портпарол Блерових нових лабуриста изгледа није далеко од тога да сугерише британским муслиманима да се уздрже од превише отворених критика британске политике у Ираку.
„Екстремиста“ – шаљивџија или адут?
Скоро као да је видео ту критику, Лојд одмах наставља да пише: „Лидери и креатори мишљења међу муслиманима који се противе екстремизму захтевају чврсту основу на којој могу да стоје. Ако желе да подрже демократску политику – укључујући протесте и опозицију – морају да виде да то подржава држава.” Сада се тло мало померило. Лојд сада не говори посебно о људима који подстичу на убиство. Сада он производи тог згодног мајстора за све, „екстремисте“.
Ако неко подржава ирачки отпор у њиховој борби да ослободе своју земљу од убилачких варвара који су их напали, да ли су „екстремисти“? У ком тренутку неко постаје „екстремиста“? Ако Блер има свој пут, одлучиће специјални суд. Лојд наставља: „Видети уместо тога да држава поздравља и користи онима чији је главни циљ да смање насиље над становништвом значи да се умеренима пружи мала помоћ: то је да се сигнализира равнодушност између њиховог мишљења и мишљења екстремиста. ”
Ово је класични блеризам. Прво поставите изјаву са којом се сви слажу. „Боже, то звучи разумно…” Затим, мало заврти, убаци реч која мало помера тло, као „екстремиста”. Један поглед на страницу Ллоид-овог чланка поново напомиње „да се пажљивије прегледају они који улазе у УК и протерају они који злоупотребљавају добродошлицу заговарајући насиље против ње, или против других демократских влада”. Какав је значај „или против других демократских влада“?
Разни говорници у име ирачких група које се отворено опиру илегалној окупацији своје земље недавно су позвани да говоре у Италији.(2) Италијанска влада је одбила визе тим појединцима након притиска америчких политичара. Управо то се може очекивати од предложених нових антитерористичких мера британске владе. Легитимна критика нелегалне окупације у Ираку биће цензурисана у Великој Британији под изговором националне безбедности. Али закон ће се користити за цензуру неслагања иу другим сукобима.
Да ли би се неко попут Кена Саро-Виве, погубљеног нигеријског дисидента, квалификовао као „екстремиста“ ако би успео да побегне од судбине Саро-Виве и стигне у УК? Када закон буде на снази, он ће се користити за све што влади одговара да ухвати. Владини службеници раде тако: „Закон постоји, зашто га не искористити?….“
Остављајући по страни очигледан пример Палестине коју су окупирали Израел, да ли је Колумбија демократска влада када се нарко-паравојне формације отворено хвале да су купиле преко 30% посланика у земљи? Да ли је Египат демократија када се легитимне демонстрације против председника Мубарака немилосрдно растурају уз најекстремније насиље? Да ли је Турска демократска држава, када је њено курдско становништво и даље изложено тешким кршењима својих најосновнијих права? Али све ове земље имају изборе, па морају бити демократске – тако гласи апсурдни КЕД. Постоји много врста демократије, неке са неупоредиво лошијим стањем људских права од земаља које су оптужене да су недемократске.
Отелотворен блеризам – порицање, спиновање, променљиви атавизам
То нису превиди. Џон Лојд зна све ово исто као и сваки други виши уредник националних новина. Као уредник Фајненшел тајмса, Лојд пише са ауторитетом водећег фарисеја нове лабуристичке секте корпоративне глобалне елите. Он завршава свој чланак инсистирајући на томе да треба подржати репресивне нове мере британске владе ради гарантовања консензуса у друштву које доживљава значајну имиграцију људи из других култура.
На његовим леђима, који жури близу, није Тајмова крилата кочија, већ отровно пророчанство архетипског расисте Еноха Пауела о томе да ће Британија постати Тибер који се пени од крви као резултат имиграције не-белих. Скоро као да Лојд жели да пребаци кривицу за бомбашке нападе у Лондону на имигранте. Лојдова поента избегава централно питање – илегалну инвазију и окупацију Ирака.
Он пише да је Гардијан „...био домаћин неколико текстова у којима се, у суштини, тврди да смо ми Британци то спремали (то су терористички напади оних који делују у име екстремног исламизма). Такви аргументи замагљују, у најмању руку, суштинску природу демократских друштава. Односно, та опозиција је неопходна за њихово здравље и она мора да носи терет беса и протеста. Докле год је то случај, не морамо да прихватамо тероризам као своју кривицу; морамо да разматрамо аргумент као нашу одговорност, нашу привилегију и наше наслеђе.”
Опет, променљиво окретање нових лабуриста. „То“ није био напад људи који су деловали углавном у име „екстремног исламизма“. Напади у Лондону су углавном били одговор на улогу британске владе у Ираку. Лојдова последња фраза о „аргументу као нашој одговорности, нашој привилегији и нашем наслеђу“ блиставо прелази преко чисте преваре Тонија Блера и његових колега.
Како може постојати смислен аргумент када су чињенице „фиксиране око политике“ како је то рекао у озлоглашеном меморандуму Рицхарда Деарловеа? Чињенице су измишљене, а онда је лажна чињеница њиховог изума. На основу тога милионима људи у Ираку су уништени животи, стотине хиљада је убијено или тешко повређено. Нанесена патња је незамислива.
Неоспорно – агресија, ратни злочини
Тони Блер и његове колеге ратни злочинци поново потврђују да је улога моћних у британском „начину живота“ трула и лажна као што је увек била. Блер, Стро, Браун, Прескот, Рид и Кларк и остали су ти који су лагали и обмањивали и преварили британски народ и парламент. Они су ти који цинично жртвују британске трупе за своје отрцане политичке циљеве којима доминирају корпорације.
Они су ти који су били у дослуху у масакру десетина хиљада ирачких цивила од стране варварске америчке инвазионе хорде. Тони Блер, Џек Стро и Гордон Браун су ти који су самозадовољно дозволили пљачку ирачких ресурса од стране гомиле корпоративних стрвинара који у Ираку отимају све што могу уз одобрење злоћудних мега-гангстера као што су Џорџ Буш, Дик Чејни и Доналд Рамсфелд. Изгледа да Џон Лојд жели да верујемо да су једини људи који се насилно противе свему томе људи лојални „екстремном исламизму”. Да ли мисли да су универзалне норме основног морала одједном суспендоване?
Доступни извештаји показују да су лондонски бомбардери првенствено били мотивисани бесом због илегалне инвазије и варварске окупације Ирака. Ужасно су погрешили што су нанели масовна убиства цивила у Лондону. Било је неупоредиво страшније погрешно од стране Тонија Блера и његових колега што су цинично и систематски лагали да би омогућили илегалну инвазију и злочиначку окупацију Ирака.
Сасвим је извесно да ће британска влада злоупотребити њихове предложене нове мере безбедности. Они ће циљати на присталице политичких организација у легитимном отпору тиранским владама лојалним глобалној агенди коју промовишу америчка влада и њени савезници. То нема никакве везе са заштитом британског народа.
Једноставним недвосмисленим поштовањем међународног права и уздржавањем од напада на Ирак, Тони Блер је могао драматично да умањи терористичку претњу Британији. Уместо лажног, ирелевантног закона, британска влада би требало да се повуче из Ирака и изврши репарације. За добро свих, требало би да подстакну америчку владу да учини исто.
тони соло је активиста из Централне Америке – контакт преко ввв.тонисоло.нет
1 „КОНВЕНЦИЈА УН ПРОТИВ МУЧЕЊА и других окрутних, нехуманих или понижавајућих
Третман или казна”/ввв.хрвеб.орг/легал/цат.хтмл
2. ЦампаА±а Естатал цонтра ла ОцупациА³н и пор ла СоберанАа де Ирак, ЦЕОСИ 15. ввв.нодо50.орг/ирак
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити