Пре шездесет година, Јевреји Европе су били на најнижој тачки свог колективног постојања. Сатерани као стока у возове, нацистички војници су их транспортовали из остатка Европе у логоре смрти где су их систематски истребљивали у гасним пећима. Пружали су отпор у Пољској, али су у већини места прво изгубили грађански статус, затим су смењени са посла, затим су проглашени званичним непријатељима за уништење, а онда су били. У сваком значајном случају они су били најнемоћнији људи, третирани као подмукли, потенцијално надмоћни непријатељи од стране вођа и армија чија је сопствена моћ била далеко, далеко већа; заиста, чак и идеја да Јевреји представљају опасност за моћ земаља попут Немачке, Француске и Италије била је апсурдна. Али то је била прихваћена идеја, пошто им је, уз неколико изузетака, већина Европе окренула леђа током њиховог клања. То је само једна од иронија историје којом је реч која се најчешће користила да их опише у грозном званичном жаргону фашизма била реч „терористи“, баш као што су Алжирце и Вијетнамце касније њихови непријатељи назвали „терористима“.
Свака људска несрећа је другачија, тако да нема смисла тражити еквивалентност између једног и другог. Али свакако је тачно да је једна универзална истина о Холокаусту не само да се то више никада не догоди Јеврејима, већ да се као окрутна и трагична колективна казна не догоди ни једном народу. Али ако нема смисла тражити еквивалентност, вреди видети аналогије и можда скривене сличности, чак и када чувамо осећај пропорције. Сасвим осим његове стварне историје грешака и лоше владавине, Јасер Арафат се сада осећа као прогањани Јевреј од стране државе Јевреја. Не може се оспорити чињеница да је највећа иронија његове опсаде од стране израелске војске у његовом уништеном имању у Рамали то што је његово искушење планирао и спровео један психопатски вођа који тврди да представља јеврејски народ. Не желим да претјерујем са аналогијом, али тачно је рећи да су Палестинци под израелском окупацијом данас немоћни као што су Јевреји били 1940-их. Израелска војска, ваздухопловство и морнарица, које су у великој мери субвенционисале Сједињене Државе, изазивају пустош на потпуно беспомоћном цивилном становништву окупиране Западне обале и појаса Газе. У протеклих пола века Палестинци су били развлашћени народ, милиони њих избеглице, већина осталих под 35-годишњом војном окупацијом, на милост и немилост наоружаних досељеника који су систематски крали њихову земљу и војску која је убијала Палестинце хиљадама. Хиљаде их је затворено, хиљаде су изгубиле средства за живот, по други или трећи пут постале избеглице, сви без грађанских и људских права.
И даље Шарон тврди да се Израел бори да преживи против палестинског тероризма. Има ли ишта гротескније од ове тврдње, чак и док овај поремећени убица Арапа шаље своје Ф-16, своје јуришне хеликоптере и стотине тенкова против ненаоружаних људи без икакве одбране. Они су терористи, каже он, а њихов вођа, понижавајуће затворен у зграду која се распада, а израелска разарања свуда око њега, окарактерисан је као архитерориста свих времена. Арафат има храбрости и пркоса да се одупре, и по том питању има своје људе са собом. Сваки Палестинац осећа намерно понижење које му је нането као окрутност без политичке или војне сврхе осим казне, чисте и једноставне. Какво право Израел има да то уради?
Симболика је заиста ужасна за регистровање, а још више постаје све већа сазнањем да Шерон и његове присталице, да не говоримо о његовој злочиначкој војсци, намеравају оно што симболика тако јасно илуструје. Израелски Јевреји су моћни. Палестинци су ловили и презирали Друге. Срећом по Шарона, он има Шимона Переса, можда највеће кукавице и лицемера у светској политици данас, који свуда обилази говорећи да Израел разуме потешкоће палестинског народа, а „ми“ смо вољни да затварање учинимо нешто мање тешким. После тога не само да се ништа не побољшава, већ се полицијски час, рушења и убиства појачавају. И наравно, став Израела је да позива на огромну међународну хуманитарну помоћ која, како тачно каже Терје-Род Ларсен, заправо треба да наговори међународне донаторе да заправо потпишу израелску окупацију. Шерон сигурно осећа да може било шта и не само да се у потпуности извуче, већ некако чак и да води кампању чија је сврха да Израелу да улогу жртве.
Како популарни протести расту широм света, организовани ционистички контра-одговор је био да се жале да је антисемитизам у порасту. Пре само два дана председник Универзитета Харвард Лоренс Самерс објавио је саопштење да је кампања против отуђивања коју воде професори — покушај да се изврши притисак на универзитет да се ослободи акција америчких фирми које продају војну опрему Израелу — антисемитска. Јеврејски председник најстаријег и најбогатијег универзитета у земљи жали се на антисемитизам! Критика израелске политике се сада рутински изједначава са антисемитизмом оне врсте који је довео до Холокауста, иако у Сједињеним Државама нема антисемитизма о коме би се могло говорити. У САД, група израелских и америчких академика организује кампању у Макартијевом стилу против професора који су говорили о израелским кршењима људских права; главна сврха кампање је да се од студената и факултета затражи да се информишу против својих пропалестинских колега, застрашујући право на слободу говора и озбиљно ограничавајући академске слободе.
Још једна иронија је то што су се протести против израелске бруталности — најскорије Арафатове понижавајуће изолације у Рамали — одвијали на масовном нивоу. На хиљаде Палестинаца пркосило је полицијском часу у Гази и неколико градова на Западној обали како би изашли на улице у знак подршке свом лидеру који је у сукобу. Са своје стране, арапски владари су ћутали или немоћни или обоје заједно. Сваки од њих, укључујући и Арафата, годинама је отворено изјављивао спремност за мир са Израелом; две водеће арапске земље заправо имају уговоре са тим. Ипак, све што Шерон даје заузврат је ударац ногом у њихову колективну дно. Арапи, каже он више пута, разумеју само силу, а сада када имамо моћ понашаћемо се према њима како заслужују (и како смо се према нама понашали).
Ури Авнери је у праву: Арафат је убијен. А са њим ће, према Шарону, умријети и тежње Палестинаца. Ово је вјежба без потпуног геноцида да се види колико далеко израелска моћ може ићи у садистичкој бруталности, а да не буде заустављена или ухапшена. Шерон је данас рекао да ће у случају рата са Ираком, који дефинитивно долази, узвратити Ираку, чиме ће без сумње Бушу и Рамсфелду изазвати ноћне море које с правом заслужују. Шаронов последњи покушај промене режима био је у Либану током 1982. Он је поставио Башира Џемајела за председника, затим му је Џемаел по кратком поступку рекао да Либан никада неће бити израелски вазал, затим је Џемаел убијен, затим су се десили масакри у Сабри и Шатили, затим после 20 крвавих и срамотних година Израелци су се мрзовољно повукли из Либана.
Какав закључак треба извући из свега овога? Та израелска политика је била катастрофа за цео регион. Што постаје моћнији, то више сеје у земљама око себе, а да не говоримо о катастрофама које је извршио против палестинског народа, и постаје омраженији. То је моћ која се користи у зле сврхе, а не самоодбрана уопште. Ционистички сан да јеврејска држава буде нормална држава као и све друге дошао је у визију вође домородачког народа Палестине који му виси о концу, док израелски тенкови и булдожери настављају да уништавају све око њега. Да ли је ово ционистички циљ за који су стотине хиљада погинуле? Није ли јасно каква је логика огорчености и насиља у свему томе и каква ће снага произаћи из немоћи која сада може само да сведочи, али ће се касније развити? Шерон је поносна што је пркосила целом свету, не зато што је свет антисемитски, већ зато што је оно што он чини у име јеврејског народа тако нечувено. Није ли време да они који сматрају да их његови ужасни поступци не представљају да зауставе његово понашање?
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити