У понедељак, као Објаснио сам у претходном чланку, судија Томас Хоган одбио је хабеас цорпус петицију Муса'аба ал-Мадхванија, Јемена који је мучен у ЦИА-ином „Мрачном затвору“ у близини Кабула, а којег је судија описао као „узорног затвореника“ који није опасан . Судија Хоган је донео своју пресуду делимично на основу тога што је ал-Мадхвани прошао војну обуку у кампу ал-Фарук у Авганистану, који је био повезан са Осамом бин Ладеном у годинама пре напада 9. септембра, али само два дана касније, судија Рикардо Урбина (који наредио ослобађање Ујгура октобра прошле године) одобрио хабеас петицију другог Јемена, Саеед Хатима, који је такође тренирао у ал-Фароук-у, али који је својим испитивачима рекао да му се „ништа не свиђа у вези са обуком“.
Разлози за одлуку судије Урбине у среду још нису јасни, пошто некласификована верзија његове пресуде још није доступна, али елементи приче Саида Хатима доступни су у Некласификованим резимеима доказа за његов Трибунал за ревизију статуса бораца (ЦСРТ) у Гвантанаму, део процеса спроведеног 2004-05. како би се утврдило да ли су затвореници исправно означени као „непријатељски борци“, који су могли да буду држани без оптужбе или суђења, и његови управни одбори за ревизију (АРБ), који се одржавају сваке године као део процеса којим се утврђује да ли се затвореницима може одобрити пуштање на слободу.
То су били срамно једностране послове, у којем су се власти ослониле на поверљиве доказе који нису обелодањени затвореницима, који су такође били спречени да имају било какво правно заступање. Међутим, они често пружају једини доступни увид у приче затвореника, а у случају Саеед Хатима, који је имао 25 година у време његовог хапшења, они пружају оно што се чини као релативно кохерентан наратив, иако може, наравно, бити откривено као ткиво лажи, произведено као резултат претњи и принуде, када се одлука судије Урбине објави.
У изјавама које је Хатим дао током његовог ЦСРТ-а, или које су му приписали иследници у поднесцима за његове АРБ, којима он није присуствовао, он је очигледно објаснио да „никада није имао посао дуже од шест месеци“ и „да се ослањао на свог оца и старијем брату за финансијску подршку“, и навео да је отишао у Авганистан у пролеће 2001. јер је „чуо да у том делу света има много правде“, а такође и зато што су, као и неколицина других који су завршили у Гвантанаму , мислио је да ће наћи начин да се бори у Чеченији. Изјавио је да се заинтересовао за руски рат у Чеченији јер је био сведок угњетавања на телевизији. Објашњавајући да је „био бесан због онога што су Руси радили Чеченима“, он је „одлучио да отпутује тамо да се бори против џихада заједно са својом муслиманском браћом“.
Хатим је признао да је присуствовао ал-Фаруку, али је рекао да је убрзо напустио камп „јер то није било оно што је очекивао“. Објаснио је да је „лажирао грозницу говорећи људима да је болестан и да треба да потраже медицинску помоћ“, и пожалио се да су „тренери увек викали на њега, храна је била ужасна и био је приморан да спава на земљи“. Додао је да му се „ништа није допало на тренингу и да је желео да одустане првог дана“.
Признајући да је био обавезан да своју одлуку да се бори у Чеченији на неко време остави у позадини, али инсистирајући да „не жели да учествује у рату у Авганистану јер је то био грађански рат у којем су се муслимани борили против других. Муслимани“, он је ипак наводно завршио на „мјесту опскрбе линија фронта у близини Баграма“, гдје је, барем једном приликом, очигледно путовао на прве линије како би испоручио храну талибанским војницима који се боре против Сјеверне алијансе . Такође је очигледно провео неко време у бројним кућама за госте, које су, по мишљењу америчких власти, биле повезане са Ал-Каидом и талибанима.
Он је, међутим, додао да је, када је почела инвазија коју предводе САД, и када је Кабул био бомбардован, стигао до источног града Џалалабада, где је узео такси до пакистанске границе, срео се са Авганистанцем који га је отпратио до пакистанска полицијска станица. Одатле је убрзо почело његово дуго искушење у америчком притвору.
Очекујем одлуку судије Урбине са извесним интересовањем, пре свега, као што сам већ поменуо, да бих открио да ли овај извештај има било какву сличност са причом коју је открио судија у чему, упркос упорној магли поверљивих доказа који замагљују многе случајеве у Гвантанаму, ће несумњиво бити први пут да је предузето нешто блиско објективној анализи његовог случаја, после осам година у америчком притвору.
Тренутно, међутим, одлука судије Урбине мало значи Саиду Хатиму, пошто је Обамина администрација показала да је крајње невољна да ослободи ниједног од Јеменаца који сада чине скоро половину популације Гвантанама од 210 затвореника — чак и оне који су освојили хабеас петиције пред америчким судовима. Само један Јеменац је ослобођен откако је Барак Обама постао председник, иако, по мом мишљењу, Јеменци чине негде између 50 и 60 115 затвореника који су пуштени на слободу Међуагенцијска радна група основао председник Обама другог дана на функцији.
Неспремност администрације да ослободи Јеменце званичници су објаснили у септембру, отприлике у време када је једини Јемен који је обезбедио његово ослобађање под Обамом — Алла Али Бин Али Ахмед, који је добио своју хабеас петицију у мају, након разорног сецирања владиних наводних доказа од стране судије Гледис Кеслер — био је финалли релеасед. Званичници су том приликом изјавили да „Чак и да господин Ахмед није био опасан 2002. године... сам Гвантанамо би га могао радикализовати, изложивши га милитантима и огорчећи га против Сједињених Држава“.
Званичници имају оправдане страхове од политичке нестабилности у Јемену и постојања терористичких група, иако су јеменске власти изјавиле да се ниједан од 16 Јеменаца враћених из Гвантанама „није придружио терористичким групама“, али без обзира на њихове страхове, не изгледа да одражавају да, ако се њихово образложење за непуштање Јеменаца из Гвантанама прошири на амерички затворски систем, то би значило да ниједан затвореник никада неће бити пуштен на крају казне, јер их је затвор „могао радикализовати“ , и такође, наравно, да би то довело до тога да ниједан затвореник никада не буде пуштен из Гвантанама.
С тим у вези, надам се да је време да се ове глупости окончају и да Саид Хатим, очигледно безначајна фигура у „Рату против тероризма“, буде враћен у своју домовину, заједно са свим осталим очишћеним затвореницима. Није тешко. Само пронађите довољно велики авион, одвезите их кући и оставите их. У време писања, са задовољством могу да приметим да је Вашингтон пост извјештава да ће, „према изворима са независним сазнањима о том питању“, шест Јеменаца, заједно са четири Авганистанца, „у блиској будућности бити пребачени из залива Гвантанамо“ и да би овај трансфер „могао бити увод у ослобађање још десетина заточеника у Јемен“. Свакако се надам да је то случај; у супротном, сви можемо да престанемо да се претварамо да то што нас је одобрио суд, или радна група администрације, значи било шта.
Анди је аутор Досије Гвантанама: Приче о 774 затвореника у америчком илегалном затвору и ко-редитељ (са Поли Неш) новог документарног филма, “Изван закона: Приче из Гвантанама.” Његова веб страница је: http://www.andyworthington.co.uk/
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити