Уређивачки одбор ЦОХА је 28. јануара објавио а изјава осуђујући покушај државног удара у Венецуели који подржавају САД и подржавајући дијалог који је промовисала влада Мексико Уједињене нације да се сукоб реши мирним путем. Од тада, напори на промени режима су озбиљно изгубили замах. Напет покушај да се легитимише самопроглашени „привремени председник“ Хуан Гваидо, раније непознато 35-годишњи посланик у Народној скупштини десничарске странке Волунтад Популар углавном је пропао. Влада председника Николаса Мадура остаје чврсто на власти и само шачица војних вођа су прешли на Гваидову страну. Упркос томе што су бројни савезници САД на западној хемисфери, Европа и шире формално признали Гваида као легитимног председника Венецуеле, четири од пет главних земаља БРИКС-а у настајању – Русија, Кина, Индија, и Јужна Африка – настављају да препознају Мадура, заједно са 15 других афричких земаља, неки од карикомских народа и чврсти регионални савезници Боливија, Никарагва, и Куба.
Покушај државног удара у дроњцима
Да бисмо били сведоци растућих пукотина у стратегији завереника пуча, потребно је само да посматрамо Гваидоове све очајније лудости. На међународном нивоу, он је грчевито покушавао да преузму контролу владине имовине у страном власништву – до сада, са мало користи. На унутрашњем плану, имајући обећао амнестију припадницима војске који су вољни да пређу на његову страну, он је сада бори да добије меру да испуни ово обећање које је донела Народна скупштина под контролом опозиције коју он води. И у најновијем провокативном потезу он је недавно позвао присталице опколити војне базе и „захтевати испоруку хуманитарне помоћи“. Као резултат тога, чини се да се опозициони табор још више распада, са неколико његових главних фигура – укључујући Цлаудио Фермин Лаиди Гомез – сада доводи у питање Гваидоову стратегију.
Исти знаци очаја почињу да се показују у Вашингтону. Званичници Трампове администрације почели су да упућују све агресивније претње. Саветник за националну безбедност Џон Болтон је, на пример, објавио серију претећи твитови намењен припадницима венецуеланске војске. Сам Трамп је подигао реторику која се бави државним ударом на нове висине необичности. У говору у Мајамију – Меки тврдолинијаша кубанских и венецуеланских егзила – он хваљен проопозициони терориста Оскар Перес (који напао Врховни суд Венецуеле и Министарство правде са гранатама) и рекао да припадници венецуеланске војске који одбијају да пређу на Гваидову страну имају „све да изгубе“. Врховна команда Венецуеле реаговао брзо да „оружане снаге боливарске нације никада неће прихватити наређења било које стране владе или силе, нити ауторитета који не произилазе из суверене одлуке народа. Непосредно пре него што је овај чланак изашао у штампу, појавили су се извештаји да ће потпредседник Мајк Пенс путује у Колумбију 25. фебруара одржати говор у коме ће захтевати да Мадуро оде са власти.
Све већи знаци умора од опозиције
У светлу овог очигледног застоја, постоје назнаке да је Гваидоова тврдокорна фракција спремна да се задовољи са мање. Већ је умањила своја очекивања и променио фокус своје стратегије позивања чланова владајуће Уједињене социјалистичке партије Венецуеле (ПСУВ) да се придруже „прелазној влади“. Едгар Замбрано, заменик председника опозиционе Народне скупштине и затвори Гуаидо савезник, рекао је у једном интервјуу да би таква транзиција захтевала „велики национални споразум између политичких снага земље” који укључује цхависмо. Он изјавио:
Не можете нестати цхависмо и не можете од прогоњеног до прогонитеља. Ово није политичка освета.
Његове речи треба поздравити. На крају крајева, један од највећих страхова владе и њених присталица је могућност одмазде уколико опозиција добије искључиву власт. Историјско искуство десничарског насиља још увек виси над урбаним срединама радничке класе у Венецуели барриос и осиромашених руралних подручја. Током 1989 Царацазо, нереди против неолиберални програм штедње које је спровео тада новоизабрани председник Карлос Андрес Перес сусрели су се са убојита сила од стране државних безбедносних снага његове владе; неке процене навео је број погинулих на чак 3,000. Ипак, сам предлог „прелазне владе“ мора да се суочи са скептицизмом. Овакву институцију треба успоставити само кроз процес дијалога између две стране у оквиру успостављеног уставног поретка. Само путем договора обе стране могу да обезбеде да неопходне одредбе, као што су безбедносне гаранције и механизми за решавање спорова око институционалног легитимитета, буду кодификоване и међусобно договорене.
Преостали бинарни избор
Да би утрли пут за дијалог, Гваидо и његови следбеници морају потпуно и недвосмислено да се одрекну насиља, да се повуку са ратног пута, прекину везе са својим господарима у Вашингтону и у потпуности прихвате напоре посредовања које нуде Мексико и друге неутралне стране у сукобу. Изнад свега, време је да признају да је њихов покушај државног удара пропао и да се придруже влади Цхависта база, умерена опозиција и, заиста, Велика већина венецуеланског народа у прихватању дијалога као јединог решења за превазилажење ћорсокака. Нажалост, међутим, остаје могућност да ће Гваидо и његови следбеници, у свом очају, одлучити да повећају предност уместо да прихвате пораз. Како сада стоји, они су применили све алате у оквиру алата за промену режима осим америчке војне интервенције, која је ипак остаје „на столу“, према председнику Трампу. Сада, пошто су све друге опције исцрпљене, остају само два избора: дијалог или рат.
Избор овог другог био би катастрофалан. Венецуела је око два пута већа од Ирака географски и има приближно једнак број становника. Али за разлику од те друге земље богате нафтом, она има велики и добро обучену војску тј тешко наоружани са софистицираним оружјем купљеним од Русије и других незападних савезника. Даље, проболиварске милиције и Цоллецтивос, чије чланство бројеви у милионима, несумњиво би кружио вагонима у одбрани отаџбине и узвратио страном продору. Ако се изабере „војна опција“, Гуаидо камп и Трампова администрација, заједно са својим послушницима у мејнстрим корпоративној штампи, сигурно би тврдили да су овога пута ствари другачије, да овог пута имају племените мотиве, да овај пут интервенција ће бити успешна. Али, као што је историја изнова и изнова показала, то је увек иста књига, исти цинични себични мотиви и иста лоше управљана катастрофа у крвавим последицама рата. Као што је чувено рекао историчар Џорџ Сантајана: „Они који се не сећају прошлости осуђени су да је понове.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити