Једна трећина Пакистана је под водом. Рекордни топлотни таласи покривају глобус и подижу температуре изнад онога што људи могу да преживе. Поларни глечери се топе много брже него што су научници предвиђали. Суше, пожари и поплаве пустоше планету, приморавајући на расељавање десетина милиона људи. А ово је само почетак.
Време је да се каже истина. Не можемо више да чекамо. Не можемо себи дозволити да се претварамо да је исти политичко-економски систем који је изазвао највише историјских нивоа еколошког уништења у људској историји исти систем који ће то поправити. Овде, у Сједињеним Државама — земљи на Земљи која је најодговорнија за највеће емисије угљеника у Земљиној атмосфери — пред нама је веома тежак политички и друштвени задатак. Морамо да кажемо истину о Земљиним праговима, о законима физике ио томе шта узрокује колапс наших екосистема, ако желимо да имамо икакву шансу за животну будућност за себе, нашу децу и унуке. Морамо рећи истину, ако уопште имамо наде у људску цивилизацију.
Али говорећи ову истину, суочавамо се са страшном политичком реалношћу коју је мало ко спреман да призна. Многи од нас разумеју науку. Знамо да способност Земље да угости људе зависи од веома деликатне равнотеже физичких и еколошких услова који су били присутни само кратко време током животног века Земље. Земља постоји милијардама година, али савремени људи, какве их познајемо, су овде тек око 200,000. Човечанство је само тренутак у животу наше планете. Екосистеми који подржавају људски живот сада су у слободном паду у смислу планетарног времена. Ми смо у средини Шесто масовно изумирање, али овога пута, то је због људске активности, вађења фосилних горива и неодрживог злоупотреба земље, ваздуха и воде. Налазимо се у овој страшној невољи због екстрактивне економије која захтева стално уништавање животне средине да би подстакла економски раст.
И упркос деценијама научне свести и страшним упозорењима, светске владе које највише загађују и еколошки деструктивне су учиниле мало или ништа, док настављају да граде гасоводе и воде глобалне ратове који обогаћују само један проценат, уништавају животе милиона и покрећу експоненцијално повећавају емисије угљеника.
Исте индустрије које имају користи од еколошког уништења – Велика нафта, Велика пољопривреда, технолошки гиганти, Војноиндустријски комплекс – годинама покушавају да нам продају „зеленији капитализам“ као решење за кризу. А они су нас лагали. Сугерисати да ће нас индивидуалне навике потрошње – сијалице, електрични аутомобили или куповина карбонских компензација – некако спасити од катастрофе је бајка. Неће. Ови покушаји петљања око ивица капитализма игноришу саму природу капитализма.
Капитализам као економски систем захтева сталан раст, сталан профит и бескрајно вађење да би се остварио профит. Ако капитализам престане да расте, престане да профитира, он пропада. То није систем који икада може постићи стазу или равнотежу са другим међузависним системима око себе. Капитализам није стабилан систем. Мора да се шири, све троши, ствара све већи профит, док не прождре свог домаћина. Капитализам је као рак. Или као написао је Карл Маркс у Капиталу, том И, гл. 15: „Капиталистичка производња, дакле, развија технологију и спајање различитих процеса у друштвену целину, само уништавањем првобитних извора свог богатства — тла и радника.“
Капитализам може расти споља у смислу ратова, страних интервенција и милитаризоване акумулације. У ствари, као социолог УЦ Санта Барбара Вилијам И. Робинсон описује, глобални капитализам је постао зависан од вођења рата да би се одржао. Или може интерно расти интензивирањем приватизације, уништавањем радних права, људских права и заштите животне средине на постојећим капиталистичким тржиштима како би се отворило више путева за профит. Ин овај интервју, Робинсон то описује:
Већ 530 година, од 1492. године, имамо експанзију напоље – сталне таласе колонијализма и империјализма, доводећи све више земаља, све више и више људи у систем. Сада је свака земља – свака заједница на планети – интегрисана директно или индиректно у глобални капитализам. Нема више простора за оно што ја називам екстензивним проширењем или експанзијом. Други механизам који капитализам мора да прошири је оно што ја називам интензивном експанзијом, што значи да све више сектора и сфера друштва претварате у могућности за акумулацију. То је била приватизација – приватизујеш образовање, здравство, јавну инфраструктуру и природу. Не отварате нове територије, већ отварате нове области.
У оба случаја, капиталистички раст је раст сиромаштва, раст друштвене и политичке неједнакости, људске патње и уништавање екосистема Земље. Можемо то видети на глобалном нивоу - свуда где је капитализам отишао, еколошка заједничка добра су уништена. Аутохтони људи су убијени или расељени. Радници су поробљени или отуђени од свог рада и експлоатисани. А сиромаштво је створено за масе људи тамо где га раније није било, док су заједничка добра и јавно богатство приватизовани и консолидовани од стране највишег нивоа економије.
Погледајте само глобалну неједнакост богатства. Оксфамов резиме за 2022 даје нам снимак: „Од 1995. године, један проценат [човјечанства] на врхунцу је заузео скоро 20 пута више глобалног богатства од доњих 50 посто човечанства. Током последњих 30 година, раст прихода најнижих 50 одсто био је нула, док је приходи једног највећег процента порасли су 300 одсто. Између 2020. и 2021. године, богатство десет најбогатијих људи на свету се удвостручило од почетка пандемије. И Процењује се да 20 најбогатијих милијардера у просеку емитује чак 8,000 пута више угљеника од милијарде најсиромашнијих људи".
Ови опсцени нивои богатства, ово огромно море сиромаштва, и сва политичка репресија, геноцид и бескрајни ратови који га одржавају... Све је то рођено из капитализма — система који је приватизовао заједничка добра, убијајући и расељавајући аутохтоне људе из њихових отаџбине и присиљавање поробљених људи на рад под условима мучења, смрти и затвора. Ово је порекло овог политичког и економског система на овом континенту – система који се као рак проширио широм света. Постало је све јасније да је одржавање планете погодне за живот људи, као и задовољавање материјалних потреба маса, глобални пројекат који је неспојив са екстрактивном економијом која захтева стални економски раст.
Не постоји логичан крај капитализма осим уништења саме земље. То је природа звери. И никакво петљање око ивица капитализма неће променити ову фундаменталну истину. Можемо купити карбонске компензације. Можемо поставити соларне панеле на наше куће. Можемо посадити више дрвећа. Можемо закопати угљеник у земљу. Али ниједна од ових стратегија не може да се упореди са скалом уништења које се већ догодило унутар сваког слоја екосистема. Константан економски раст захтева сталну екстракцију – Ово није компатибилно са живом планетом чији су еколошки прагови фиксни и чији милиони међузависних екосистема захтевају равнотежу. Разумети ову основну некомпатибилност значи разумети да је капитализам сам по себи у корену наше еколошке кризе.
Овде у Сједињеним Државама, ове једноставне истине о капитализму су потпуно замагљене и демантоване од стране корпоративних медија, индустрије фосилних горива и скоро свих у влади, јер ако би истина била широко позната, то би уздрмало наше политичке системе. То би представљало егзистенцијалну претњу глобалним капиталистима који профитирају од уништења нашег екосистема. Није случајно да су исте владе у свету које одбијају да учине било шта озбиљно да зауставе климатски колапс пуне политичара чији џепови пуне исте индустрије одговорне за уништење. Политичко-економски систем који изазива еколошки колапс је потпуно исти систем који нас спречава да решимо ову кризу.
А опако договарање са неуспехом владе и индустрије је популарна култура која је обесхрабрена од разумевања шта је капитализам и како он заправо функционише. Истина, изазовно је и збуњујуће покушати описати политички, економски и културни систем који прожима сваки аспект наших живота. То је ваздух који удишемо. Није лако изаћи из капитализма да би се објективно сагледао, његова логика или закони који њиме управљају. Јасно видети како капитализам функционише слично је изласку из матрице.
Да ствар буде још гора, наша је земља која је читаву своју историју демонизовала капиталистичке алтернативе — посебно комунизам и социјализам. Ова демонизација је почела са првим америчким капиталистима и колонијалистима у покушају да униште комунизам аутохтоних народа. Геноцид домородачких народа широм Америке није био мотивисан само жељом да се заузме њихова копнена база. Нису само папске буле из 15. века дале хришћанским нацијама право да освајају нехришћанске нације. Такође је био дубоко укорењен у уништавању идеја о заједничком добру, модел комуналног земљопоседа, комуналног управљања и културе. Дакле, америчка влада је домородачке нације видела као претњу капитализму од почетка. У очима наше насељеничке колонијалне империје, ове нације су морале бити искорењене – не само због заузимања њихових земаља, већ и да би се елиминисала идеолошка, политичка и културна алтернатива коју су представљали. Ова напредна друштва су хиљадама година живела повезана и у еколошкој равнотежи са земљом.
Америчка влада означила је аутохтоне нације као „заостале” и „дивље” не само да би оправдала државно насиље над њима, већ и као начин да се америчкој јавности ојача колонијална идеологија западне експанзије, манифестне судбине и капитализма. Дозволити домородачким културама да живе у миру и суверенитету било је суштински некомпатибилно са експанзивним колонијалним пројектом који су биле, и још увек јесу, Сједињене Државе. Како аутохтони народи још увек полажу своја тела на линију да зауставе цевоводе као што су Кеистоне КСЛ, ДАПЛ, Лине 3 и МВП (да наведемо само неке), можемо видети како је староседелац управљање домовинама предака и заштићеним уговорима, поштовање опште добро свих живих бића и жеља да се заштите будуће генерације чине кохезивну идеологију равнотеже и одрживости – идеологију која и данас представља претњу капитализму.
Да ли је чудо што Сједињене Државе – земља заснована на геноциду и изграђена робовским радом – још увек убијају, затварају у кавезе и тлаче исте народе на чијој земљи и чијим је принудним радом сво ово богатство првобитно изграђено? Данас, под нашим системом расног капитализма, Сједињене Државе затвара више људи (посебно црних и смеђих) него било која друга земља на свету. И до 1955. године, домородачка копнена база се смањила на само 2.3 процента своје првобитне величине.
„Откривачи“, господари робова, пљачкашки барони и нафтни тајкуни из последњих неколико векова су још увек са нама. Њихова моћ се експоненцијално проширила и сада носе другачију одећу. То су америчка војска и сви њени приватни извођачи широм света, полиција и произвођачи оружја, глобални произвођачи оружја, извршни директори дигиталне технологије, руководиоци највећих светских банака и нафтних компанија, и мали број мултимилијардера чије акције вуку марионетске конце већине националне владе и диктирају правац раста глобалне економије. И они не диктирају само правац раста, они диктирају и друштвене и политичке револуције које се морају сломити да би се тај раст постигао.
Године 1994, након усвајања НАФТА-е, мексички председник Зедиљо је наредио војсци да нападне села под контролом ЕЗЛН (Запатиста) и покушао да ухвати њихове вође. До тог тренутка, Зедилло је покушавао да пронађе мирно решење за запатистичку побуну, али ова изненадна промена политике уследила је након што је добио интерни меморандум из банке Чејс Менхетн, која је инсистирала да мексичка влада елиминише Запатисте. Ово је само један од стотина примера где је Волстрит диктирао који друштвени и политички покрети широм света морају бити угушени да би се отворила капиталистичка тржишта.
Поред тога, свака земља или група која је покушала да живи слободно и са било којим степеном суверенитета изван капитализма који се стално шири, суочила се са државним ударима које подржава ЦИА, масовним војним инвазијама, политичким интервенцијама, економским блокадама и убиствима њених лидера. Од СССР-а, Либије, Вијетнама, Кореје, Кубе, Чилеа, Никарагве, Венецуеле и Боливије (да наведемо само неке) до најситнијих и најсиромашнијих земаља попут Гренаде и Лаоса, сваки покушај антикапиталистичке владе или политичке револуције на и најмањи обим је немилосрдно нападан и поткопан од стране америчких империјалних снага које раде у тандему са глобалним капиталистима. Ове револуције, ови друштвени и политички експерименти, представљају оно што је Ноам Чомски једном назвао „претњом доброг примера“.
А унутар Сједињених Држава, сви друштвени покрети који су покушали да организују покрете или политичке партије које промовишу алтернативе капитализму/колонијализму били су жестоко нападнути – почевши од 1492. године са геноцидом над домородачким народима до репресије против побуна робова од 1600-их па надаље. А почевши од касних 1800-их, америчке социјалистичке/комунистичке политичке партије и раднички покрети су били насилно потиснути. Неколико примера кроз историју САД: масакр у Хаимаркету (1886.), Пуллманов штрајк (1894), масакр у Лудлоу (1914.), Палмерови напади на ИВВ (1917), вишеструко затварање Јуџина Дебса и напади на Социјалистичку партију, битка код планине Блер (1921), црне листе под макартизмом (1950-их), погубљење Јулијуса и Етел Розенберг (1951), немилосрдне нападе на Црне пантере и Покрет америчких Индијанаца од стране ФБИ-јевог ЦОИНТЕЛПРО-а у сарадњи са државном полицијом; затварање Анђеле Дејвис, Ассата Схакур, Бобби Сеале, Хуеи П. Невтон, Чикаго 7, Пантер 21, атентати на Малцолм Кс, Фред Хамптон, и МЛК.
Дакле, ево нас, пријатељи и другови, унутар „Трбух звери,” како је Че Гевара једном описао Сједињене Државе. И ми смо окружени слојем по слоју капиталистичке индоктринације, митовима о америчкој изузетности, белим супремацистичким и колонијалним историјама, и сталном пропагандом која нас спречава да препознамо и доведемо у питање основну идеју да би овај политичко-економски систем могао бити узрок толико глобалну патњу, чак и када је постала толико велика и моћна да угрози опстанак наше сопствене врсте.
Као млад студент пре много година, имао сам привилегију да студирам социологију Џон Белами Фостер– један од најпознатијих марксистичких социолога у Сједињеним Државама, који је провео цео живот документујући однос капитализма према еколошкој деструкцији. На његовим часовима често сам био окружен другим студентима социологије који су, говорећи о еколошкој кризи, понављали рефрен доминантне културе – „Да људи нису тако похлепни, не бисмо били у овој ситуацији!“
Иако разумем фрустрацију која доводи до ове изјаве, људска историја то ни на који начин не подржава. Не могу да избројим колико сам пута током година чуо аргумент „хуманост једнака похлепи“. Имам много домородачких пријатеља који не би били љубазни према идеји беле расе да њихове отпорне и временски тестиране културе, које су живеле у релативној хармонији са Земљом хиљадама година, још увек нису признате под популарном дефиницијом „човечанства .” Да неко опише читаво човечанство као похлепно, а да никада није истражио или искусио било коју од капиталистичких алтернатива, представља неку врсту самопојачавајуће кратковидости која може само да нас одведе све дубље у зечју рупу – у тунел који се брзо сужава и ближи се крају.
Штавише, овај мит о хуманости једнако похлепи је маска осмишљена да прикрије чињеницу да капитализам награђује и репродукује само најгоре квалитете људске природе, док изгладњује и лишава наше најбоље квалитете – наше природне инстинкте да се бринемо једни о другима, према солидарности , узајамну помоћ и изградњу заједнице. Већина нас, људи, такође поседује ове добре особине, али ти кооперативни људски квалитети нису финансијски или политички награђени у капитализму. Волонтерски рад, дела љубазности према странцима — ове активности могу постојати као хобији унутар капитализма. Они су друштвено одобрени, све док се одвијају ван радног времена нашег најамног рада и док не угрожавају структуре моћи које одржавају систем. Или речима бразилског надбискупа Дом Хелдер Камаре: „Када храним сиромашне, они ме називају свецем, али када питам зашто су сиромашни гладни, зову ме комунистом.
Морамо проширити наше умове и наше покрете ако желимо да преживимо. Упркос свим изгледима, против сваке индоктринације, морамо да замислимо другачију будућност да бисмо је створили. Чак и унутар овог друштва које одбија да види даље од сопствених економских зидова, сопствених самоконструисаних, капиталистичких парадигми, морамо бити довољно храбри и поштени да тражимо истину – да схватимо да капитализам није неизбежан. То је само једна врста привреде са изразитим карактеристикама и карактеристикама и може се заменити, као што је и установљена. Неће бити лако. Неће бити потребно ништа осим глобалне политичке, социјалне и економске револуције. Али ако не можемо да скупимо храброст и међународну солидарност да заједно кренемо на ово путовање, онда ће нас капитализам прогутати – све нас. Ако не можемо колективно да замислимо и дизајнирамо будућност изван капитализма, онда неће бити будућности која укључује нас.
Почиње разумевањем система у којем живимо и који су закони који њиме управљају. Почиње проучавањем капиталистичких алтернатива (социјализам, комунизам и анархизам) како би се стекла теорија и разумевање алтернативних политичких економија. Знамо зашто су речи „С“ и „Ц“ биле тако једнообразно демонизоване кроз историју САД, зашто су тактике црвеног застрашивања увек оруђе владајуће класе и зашто се ови алати поново појављују у овом тренутку, јер све више а све више младих се окреће ка алтернативама капитализма. Владајућа класа не жели да видимо даље од зидова сопствених кавеза.
Капитализам није само економски систем, већ политички систем који нас је закључао у политичке партије вођене профитом и политичке циклусе који нам никада не дозвољавају да структурално еволуирамо из наших најдубљих и најегзистенцијалнијих криза. Да будемо јасни— не ради се о гласању. Овде се ради о изградњи револуције — међународног покрета солидарности довољно великог да преузме и замени глобални капитализам. Морамо да научимо како су претходни антикапиталистички покрети уништени, неутрализовани и субвертирани и да почнемо да учимо из те историје пре него што буде прекасно.
Морамо радити заједно. Не можемо остати у нашим силосима. Силоси су засновани на индивидуалном идентитету и морамо изградити колективну, класну и међународну солидарност ако желимо да преживимо хаос који долази. Без обзира ко смо, наше борбе и наше ослобођење су повезани. Друштва заснована на индивидуализму не могу да преживе догађаје изумирања на нивоу врста. Ово ће захтевати све руке на палуби - сви ми радимо заједно.
Морамо да будемо корисни покретима око нас који већ преузимају највеће ризике и раде најтежи посао — од домородачких покрета попут Црвена нација, који су већ креирали револуционарни програми да се позабаве овим преклапајућим кризама, заштитницима земље и воде, радничким синдикатима, покретима за аболицију, покретима за расну и економску правду, антиратним и мировним покретима. Имамо наставнике и вође који су нам потребни.
Морамо изградити огромне мреже подршке и бриге на локалном и нивоу заједнице, док у исто време изградити међународне политичке покрете који могу заменити најкорумпираније капиталистичке државе. Пред нама је дуг, тежак пут и вишегенерацијски пројекат, и није за оне са слабим срцем. Биће потребна сва наша храброст, сва наша отпорност и сва наша љубав према нашој деци и унуцима. А почиње са говорењем истине о капитализму.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити