Седео сам са 15-годишњом девојчицом, волонтерком Уније палестинских комитета за медицинску помоћ, испод дрвета грејпфрута овде у Наблусу. Раније данас око 25 међународних и 6 палестинских радника УПМРЦ-а, укључујући 3 медицинара, доктора, девојку која је седела са мном и њену 16-годишњу пријатељицу, напали су израелски војници.
Након непроспаване ноћи због гранатирања тешких тенкова и непрекидног зујања комараца Апача и њихове ракетне паљбе на оближњи избеглички камп Аскар, покушали смо да испоручимо помоћ у храни пешке у камп на источној страни Наблуса који је под полицијским часом од израелске војске 14 дана. Комуникација са некима у кампу открива недостатак хране, чисте воде, лечења и струје.
Иако нам је речено да штампа извештава о утишавању у Наблусу, и иако смо чули да је Шарон рекао да Наблус више није затворена војна зона, нисмо успели да прођемо израелски тенк и оклопни транспортер који су нам се суочили 2 км од кампа. Израелски војник на врху тенка је повикао: „Ово је затворена војна зона. Рекао је да ће бити приморан да нас пуца ако се не повучемо. Неколико од пет војника је пуцало упозорење, а скривени снајпериста је погодио металне комаде поред нас. Иако је наш једини страх од израелске војске, војник на врху тенка нам је рекао да је веома опасно бити овде. Стално је викао да неће имати другог избора него да нас упуца.
Вратили смо се, прошли поред избегличког кампа Балата, где смо раније допремили мало помоћи у храни у камп препун ђубрета и отворене канализације. Многи од 22,000 становника Балате страхују од епидемије болести због недостатка уклањања смећа због полицијског часа. Истакнуто је да једна булдожерна кућа у логору припада човеку којег израелски војници држе у цркви Рођења у Витлејему. Неки новински извештаји показују да Шарон неће престати да терорише Витлејем у скорије време, а чуо сам од пријатеља у граду да су израелски војници заузели хотел Бетлехем Стар. На 5. спрату су прозори са 3 стране и то је највиша тачка у граду, одакле се пружа поглед на Беит Јалу, Беит Сахоур, насеље Гило, подручја у близини избегличких кампова и трг Мангер где је црква Рођења Христовог.
Док смо пролазили поред избегличког кампа Балата на повратку у центар УПМРЦ овде у Наблусу након нашег покушаја кампа Аскар, на нас су пуцали израелски снајперисти у близини Јацобс Велла, простора где је, како ми је речено, пророк Јаков заронио у бунар.
Девојчица од 15 година још увек седи са мном, понекад спуштајући главу на моје раме. Била је међу 6 палестинских медицинских радника и 25 међународних људи који су се тада суочили са оклопним транспортером, неколико војника и тенк.
Били смо заточени, није нам дозвољено да се вратимо у УПМРЦ удаљен 5 минута хода, 3 сата. Опколило нас је укупно 7 тенкова, 4 оклопна возила, око 30 војника и 2 израелска полицијска џипа. Док сам покушавао да преговарам између израелског адвоката преко мобилног телефона и израелског војника по налогу једног од палестинских медицинара, војници су нас напали.
Покушали су да натерају интернационалце да се одвоје од Палестинаца. Одбили смо и били смо пребијени и бачени на земљу. Француза је израелска чизма згазила у лице. Британског дечака су ударили ногом у главу и другу дрогу кроз улицу и тукла су га 3 војника. Нападнут сам јер сам на мобилном телефону рекао адвокату шта се дешава. Војници су вриштали на мене и јуришали, хватали 2 телефона у мојим рукама, ударали ме о зид и окретали ми прсте около и назад.
Војници су нам разбили камере о земљу и изложили наш филм. Они не желе да ико зна шта се овде дешава. (Пре неколико дана у Таиби групи активиста је одбијен улазак преко израелског контролног пункта јер су војници рекли, „можда сте група новинара.“) Многи други интернационалци су били брутализовани кундацима, чизмама и песницама. Али ово се не може поредити са бруталношћу коју су претрпели Палестинци.
Доктора и болничара су ударали ногама у лице и по целом телу, ударали песницама у главу, стомак и ноге и дрогирали се преко прашњаве и шљунковите улице. Били су везани пластичним лисицама и бачени лицем надоле у земљу. Још су их ударали ногама и крварили, а затим су их натерали да се суоче са металним зидом док су седели на коленима, са рукама на леђима у чврстим пластичним лисицама, са израелским оружјем упереним у главу, у стилу егзекуције. Седели смо у гомилама на две палестинске девојке како бисмо их заштитили од војника који су до тада престали да туку интернационалце.
Девојка која је сада седела поред мене је плакала, с правом се плашећи за свој живот. Војници нису могли да убију све интернационалце без последица, а претпостављамо да су знали да ћемо рећи шта се догодило, па су нам дозволили да преговарамо о ослобађању Палестинаца.
Иако су војници и даље покушавали да нас раздвоје, ми смо то одбили. Наредили су нам да узмемо торбе и напустимо Наблус. Израелски војници су рекли да не желе да се дружимо са Палестинцима и да нисмо добродошли у Наблус, палестински град у којем је недавно убијено 8 возача хитне помоћи и медицинара од стране војника који су их гађали. Израелски војници који тренутно тероришу Наблус су, како ми је речено, посебно обучена група звана довденум, која се обично користи за извршење атентата у Хеброну.
Група Француза је испоштовала наређење за евакуацију и испраћена је из града под претњом оружјем. Остатак нас, око 11 интернационалаца, стајао је у солидарности са Палестинцима. Један војник ми је рекао да ако смо са Палестинцима, онда смо под полицијским часом, још једним обликом понижења и терора за Палестинце који доводи до гладовања, болести и смрти, и да не напуштају УПМРЦ. Често у Палестини Израелци ће укинути полицијски час у одређеним деловима града на неколико сати, али ће свеједно пуцати у људе када напусте своје куће.
Разговарао сам са репортером Ројтерса који живи овде у Наблусу преко мобилног телефона. Он је потврдио новинске извештаје да је његов колега, палестински фотограф који такође ради за Ројтерс, ухапшен и да су му поцепане акредитиве за штампу. Ни њему као палестинском новинару није дозвољено да буде на улици и да прича причу.
Када су се брутализирани палестински медицинари, доктори, волонтери и интернационалци вратили у УПМРЦ, одсјекли смо им пластичне лисице и лијечили су своје ране као и наше. Један, доктор, био је пун енергије из дана у дан, дајући пиринач и јогурт за вечеру као да смо на забави. Рекао је: „Показали смо им. Они сада знају. Ми смо солидарни.”
Кристен Шур 16. април, Наблус
(нови мобилни #из САД 011 972 67 341 268, одавде 067 341 268)
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити