[Напомена: ЗНет-ов чланак Мукома Ва Нгугија, „Африка и Блиски исток“, објављен је у кенијском листу Даили Натион, на који је одговорио израелски амбасадор у Кенији. Овде поново објављујемо Мукомин одговор амбасадору.]
Као одговор на мој коментар „Насиље без граница“ (Кениаа€™с Даили Натион, 01/4/07) Изјављује израелски амбасадор у Кенији господин Емануел Сери да „Израел није вољан да се одрекне једне ствари – свог права на постојање. У том погледу, идеја о двонационалној држави је једноставно неприхватљива: Израел је јеврејска држава, јасна и једноставна. Сваки покушај искорењивања јеврејског идентитета Израела је прикривени напор да се дође до уништења Израела, а на то Израел никада неће пристати.“
И не могу се више не сложити. Једно државно решење, у којем Јевреји и Арапи живе заједно, не значи уништење јеврејског идентитета. Говорити о два народа као да деле заједничку судбину не значи брисање идентитета. Узмимо пример АНЦ-а, који је од свог формирања 1912. године схватио да су судбине црнаца и белаца угњетаваца једна. И будућа Јужна Африка би припадала свима без обзира на расу.
Истина је да Јужна Африка данас има много трагичних мана, али за част, АНЦ је схватио да је сепаратизам проблем, а не решење.
Морамо храбро да се загледамо у садашњост која следи логику сепаратизма и да размотримо контраинтуитивно брисање граница. Непријатељ није разлика, већ како се разлика користи за расподелу ресурса између и међу људима. Практично сви ратови на светској сцени данас се воде око контроле и расподеле ресурса, а не идентитета.
А држава која не даје привилегије засноване на нечијој раси или етничкој припадности постаје најбољи арбитар између људи који имају различите идентитете. Као што је Томас Санкара једном рекао, „морамо се усудити измислити будућност.“
Ко је жртва, а ко починилац? Треба само погледати ко страда и умире, а ко је без држављанства. У случају Блиског истока, то су Палестинци. Морамо престати са „окривљавањем жртве“.
Што се тиче Хамаса и Хезболаха, најбоље је да се сећамо да је Нелсон Мандела некада сматран терористом, као што су Британци сматрали Мау Мау. Морамо да одбацимо ове опште ознаке терора, терориста и рата против тероризма. Без обзира шта неко мислио о њима, Хамас је демократски изабран и Хезболах добија огромну подршку својих бирача. Логика рушења народно и демократски изабраних влада која нам се не свиђа само подстиче круг насиља. Када почнемо, где ћемо стати? Венецуела? Боливија?
Да бисмо разумели шта се дешава на Блиском истоку, погледајмо Руанду. Процењује се да је око 1,000 Тутсија изгубило живот током геноцида 000. године. Ипак, никада не можемо стајати по страни и дозволити да Тутси безобзирно тлаче Хутуе. И заиста, морамо се супротставити Кагамеовим војним несрећама у Конгу које су коштале безброј живота. Морамо се супротставити жртви која постаје тлачитељ чак и док саосећамо.
Господин Сери такође пише да ме је „највише разбеснело гнусно и игнорантско поређење ситуације у Израелу и Палестинцима са „апартхејдом” па чак и нацистичком Немачком у чланку.“ Поређење шта је Израел чинити Палестинцима апартхејду није моје. Људи попут Дезмонда Тутуа и бившег америчког председника Џимија Картера, обојица добитника Нобелове награде за мир, назвали су то апартхејдом. Нелсон Мандела, такође добитник Нобелове награде за мир, оптужио је Израел да је створио Бантустане за Палестинце.
Оставићу им задатак да бране свој избор речи и кажем да верујем да Израел има право да постоји, али и Палестинци (као што пише Мохамед Хасан у „Како је с правом Палестине да постоји” у одговору амбасадору Серију, Дневно Нација, 01.). Ипак, не верујем да једно државно решење уништава јеврејски идентитет. Ово је на исти начин на који не верујем да се црначки идентитет уништава у Јужној Африци многих раса; или да се идентитет Луоа уништава у Кенији од 15 етничке групе.
Ја сам жестоко против антисемитизма и једнако сам против ционистичког расизма. Ипак, верујем у нашу људску способност да превазиђемо мржњу уз очување идентитета и свега онога што нас чини лепима.
Верујем да ће истраживање једног државног решења на дуге стазе заштитити будуће генерације од циклуса насиља подстакнутог палестинском крвљу. И то би пружило пример другим земљама на Блиском истоку и ван њега.
Мукома Ва Нгуги је аутор књиге Хурлинг Вордс ат Цонсциоуснесс. Имајте на уму да се верзија чланка „Насиље без граница“ појавила у Знету као „Африка и Блиски исток“ (12/12/06) и ББЦ Фоцус он Африца Магазине као „Африка нуди наду“ (окт. - децембар 2006.).
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити